Хај’мо поново – „Председник свих грађана, а не партије“

Пише: Цвијетин Миливојевић

„Хај’мо поново“, како је некада зборио мистериозни Милан Беко:

Вест од 8. октобра 2020, дан након обелодањивања претпоследњег извештаја Европске комисије о напретку Србије у евроинтеграцијама: „Председник Србије АВ изјавио је да је прихватио критике комесара за проширење Оливера Вархеија које су упућене на његов рачун. Вучић је, након састанка са Вархеијем, рекао да су критике биле усмерене ка „коришћењу функције председника државе чиме је придобијао грађане Србије за страначку листу коју је водио“.

Уследило је условно признањаелегитимности октроисаних избора из јуна 2020. и (у међувремену, испуњен!) налог из Брисела нашем Врховнику да орочи Владу на годину и по и распише ванредне парламентарне изборе, пошто претходно исфингира некакав дијалог с опозицијом.

И било је: и вук сит – и овце (мислим на опозицију која је, де факто, признала резултате избора које је бојкотовала!) на броју. А епилог тог договора, живимо и дан-данас.

Члан 115. („неспојивост функција“) Устава Србије из 2006. године каже:  „Председник Републике не може обављати другу јавну функцију или професионалну делатност.“

Закон о спречавању корупције (чак и са последњим изменама и допунама из 2021) дефинише „јавног функционера“ као „свако изабрано, постављено или именовано лице у органу јавне власти, осим лица која су представници приватног капитала у органу управљања привредног друштва које је орган јавне власти“.

Појам „сукоб интереса“, према истом закону (члан 41) је „ситуација у којој јавни функционер има приватни интерес који утиче, може да утиче или изгледа као да утиче на обављање јавне функције“.

Да преведем са високоумног на српски: Ако је тај јавни функционер, на пример, председник Републике Србије, да ли он, на непристрасан и законит начин, може да симболизује и гарантује „државно и грађанско јединство“ свих седам милиона грађана, како му Устав налаже, ако паралелно има и приватни итнерес отелотворен у чињеници да, истовремено, командује страначком војском од 750.000 напредњака, који су му свакако милији од 6.250.000 грађана који нису чланови, а већина ни гласачи, те партије?

Идемо даље. Члан 40 Закона о спречавању корупције каже да је јавни функционер „дужан да јавни интерес не подреди приватном, да се придржава прописа који уређују његова права и обавезе и ствара и одржава поверење грађана у савесно и одговорно обављање јавне функције“. Такође, „не сме бити зависан од лица која би могла да утичу на његову непристрасност, нити да користи јавну функцију зарад стицања било какве користи или погодности за себе или повезано лице“. И, трећи став: „Јавном функционеру је забрањено да употреби, ради стицања користи или погодности себи или другом или наношења штете другом, информације до којих дође на јавној функцији, ако нису доступне јавности.“

Чудно је да, у нашем примеру, ретко ко чак и из опозиције (једино бивши председник Борис Први Лепи има алиби, јер је, у своје време, противуставно чинио слично, мада не у оволиком квантитету и интензитету), овде не препознаје сукоб интереса чак ни у чињеници да је на прошлогодишњим, нелегалним и нелегитимним, и парламентарним и покрајинским и локалним, изборима победило нешто што је на њима илегално учествовало, а звало се, „и опе’ ће, ако Бог да среће“ – „Александар Вучић – За нашу децу“. Подсећам, никаквих председничких избора прошле године није било, а на њима је, са страначким еполетама,  победио, по Уставу и закону, непристрасни председник Републике! Додуше, у (јавној) функцији председника своје партије!? Са чијег је кормила претходно отерао изборног победника из 2012, онога коме је баш он, садашњи председник, натурио паролу „Председник свих грађана, а не партије!“…

Јавни функционер (члан 47 истога закона) „не сме (чак ни) да саветује правна и физичка лица о питањима у вези са јавном функцијом на којој се налази“, а наш Врховник не само да „саветује“ него и командује привилегованим партијским субјектом!

Члан 49 забрањује јавном функционеру (дакле, и нашем Врховнику) чак и чланство у органима удружења грађана, а некмоли да буде њихов заступник, уколико између његове јавне функције и заступања удружења „постоји однос зависности или други однос који угрожава његову непристрасност или углед јавне функције“. Дакле, за понављаче: председник Републике не сме да буде чак ни у органима удружења грађана! Ово помињем тек да охрабрим заступнике оне политичко-правничке „школе мишљења“ који тврде да лидерство над партијом од 750.000 љутих активиста, за разлику од директоровања у јавно-комуналном предузећу у Црној Трави или Белој Паланци, није „јавна функција“ („није на буџету“), иако је, као што је свима знано, ова партија, само од прошлих избора, инкасирала неколике милионе евра новца свих грађана Србије!

И, као шлаг на торту:

Тако је, Врховникове улизице које су ме нападале сваки пут када сам председника Републике подржавао у његовим јавно исказиваним намерама да се повуче са врха партије, потпуно су у праву: Члан 50, недавно мењаног, Закона о спречавању корупције  каже да „јавни функционер може да врши функцију у политичкој странци, односно политичком субјекту и да учеструје у њиховим активностима“!

Међутим, онда у следећим ставкама истога члана, стоји неколико „али, које срећу квари“.

Да, јавни функционер може да буде и политички / партијски функционер, „ако то не угрожава вршење његове (основне) јавне функције“! „Може да врши функцију у политичкој странци, ако то не угрожава вршење јавне функције“… Па, јавни функционер (у нашем примеру, председник Републике Србије) „не може да користи јавне ресурсе за промоцију политичких странака (на нашем примеру, Ес-ен-еса чији је партијски шеф)“, не може да користи јавне ресурсе у сврху представљања те странке као учесника у изборима, не сме да позива бираче да гласају за ту странку чији је председник (!?); не сме да користи јавне скупове на којима учествује и сусрете које има у својству јавног функционера за промоцију политичке странке и позивање бирача да гласају за неке од учесника на изборима…

Необично звучи да је Српска напредна странка (СНС) свој Статут донела – тек четири и по године након свог оснивања, када је већ увелико владала Србијом, дакле, 18. јануара 2013!

Према члану 6 тог акта, СНС заступа и представља председник странке (у нашем случају: то је онај помињани председник свих грађана Србије, тј. Републике), он њоме и руководи.

Председник Ес-ен-еса има бројна овлашћења, па се тако, чланом 15. Статута, предвиђа и могућност да Главни одбор – „по прибављеном мишљењу председника странке – може да одобри члановима друге политичке организације да у целини приступе странци, под условом да претходно угасе политичку странку, односно политичку организацију“. Једну такву последицу „мишљења“ председника Ес-ен-еса (илити председника Републике) осетили смо у виду присаједињења доктора Шапића и његових СПАС-илаца Ес-ен-есу.

Редовна седница Скупштине партије одржава се једном у четири године, па тако и мандат стграначких органа, према томе и председника странке, траје исти период.

Председник партије (дакле: непристрасни председник свих грађана Србије) је тај на чији се захтев одржавају и редовне и ванредне седнице, он фактички лично бира 200 делегата за Скупштину странке коју чини најмање 3.200 делегаата, председава (изборном) Скупштином странке која њега, пак, бира на место партијског председника. По правилу, тајним гласањем, али Скупштина може да одлучи да се избор председника обави и јавним гласањем.

Председник странке је, по функцији, и председник Главног добора који је највиши орган одлучивања у Странци између две седнице Скупштине.

Мандат председника Странке траје четири године, функција му престаје истеком мандата, али „може да буде поново биран на ту функцију“.

Пре истека времена на које је биран, председнику Странке функција престаје оставком, престанком чланства у Странци (оба ова потеза повукао је Његова екс-Екселенција када је 2012. изабран за председника Републике!) или опозивањем од стране Скупштине. Учинио је то, пошто га је на то, између два круга председничких избора 2012, наговорио генерални менаџер кампање, а данашњи Врховник: „Нама је потребан председник Републике који ће да уједини Србију, који неће да води негативну кампању, председник који неће да буде председник СНС или ДС, већ председник који ће да буде председник свих грађана.“

Након што је победио на тим изборима, тадашњи лидер Ес-ен-еса, а нетом изабрани председник Републике, заиста се, у сузама, и повукао са чела странке и потпуно иступио из партије („дете порасло, осамосталило се“), а садашњи Врховник, у мају 2012, постаје најпре ве-де, а ускоро и, на ванредној Скупштини странке, у септембру, акламативно (!) и нови председник Ес-ен-еса.

Нико против и нико уздржан од 3800 делагата није био ни приликом следећег избора Врховника за председника партије – резултат је изборне скупштине Ес-ен-еса одржане у јануару 2014.

Трећи пут, Врховник је (тада је још био „само“ премијер у противуставном капацитету канцелара) биран за председника СНС 2016. Погађате – опет једногласно и без противкандидата!

Од јула 2017, када је, после избора на положај председника Републике Србије, први пут најавио да ће испоштовати Устав и повући се са места страначког лидера („већ почетком 2019“), ја набројах укупно девет орочавања његових јавних самопривођења познанију права. Последње „аутоорочавање“ (упркос Уставном суду који му је поклонио „карт бланш“ да ради шта му се прохте и унаточ јавним преклињањима његових најувлакачкијих преторијанаца) ја разумео да је овај 27. новембар, и више пута, у годину и по, најављивана, па померана седница Скупштине.

Додуше, неки од најударнијих његових шлихтара који се куну да, као Димитрије Војнов у „Тито и ја“, Врховника воле више него тату и маму, већ су кренули у сондирање напредног јавног мнења и испипавање пулса свенапредне Србије. Те, да се сад, на Скупштини, не бира председник странке, већ на пролеће, после председничких и парламентарних избора, иако му је мандат, по партијском Статуту, истекао пре више од годину дана. Те, да „огромна већина чланства очекује да председник Републике настави да води и странку“, те да је „прихватање нове кандидатуре и за председника Републике и председника странке Председникова обавеза према пристојној Србији“… Чак је и најновији напредњак, па још и потредседник, доктор Шапић, дао стручну дијагнозу да би Врховниково повлачење са места шефа странке пола године пре избора био „политички мазохизам“.

Хм, да. Све изгледа као да је реч о непринципијелној хајци (завери?) из Врховниковог најближег окружења ради покушаја инсинуирања да Председник не држи реч, да је непринципијелан, да лаже грађане који му толико верују. Да ли му то, можда, његови најхистеричнији „обожаваоци“, заправо, раде о полтиичкој (партијској) глави?

Јер, не сме се заборавити да је данашњи Врховник, у изборној кампањи 2012, а пропо Бориса Првог Лепог, говорио и следеће:

„БТ је председник ДС и ништа више; годинама се не бави ниједним другим пословима сем председниковањем ДС-ом… Људи су сити партијског председника. Ми имамо већ у два мандата председника партије, а не председника државе. Време је да Србија добије председника државе и председника свих грађана. Посао председника је да уједини Србију, да прекине са прављењем мржње према полтиичким противницима.“

Зато још мало о надлежностима председника странке, према Статуту Ес-ен-еса: „представља и заступа странку у земљи и иностранству“; стара се о извршавању одлука Скупштине, спроводи политику странке, утврђује и износи политичке ставове странке; предлаже Главном одбору изборни програм странке и одлуку о учешћу на изборима на свим нивоима; именује чланове Изборног штаба; даје сагласност на формирање коалиција на локалном нивоу; именује и разрешава поверенике и вршиоце дужности председника градских и општинских одбора; у хитним случајевима, да би се спречиле нежељене последице по функционисање странке, разрешава председнике и распушта градске и општинске одборе странке; утврђује критеријуме за утврђивање листе кандидата за одборнике и посланике;  предлаже изборну листу за избор народних посланика, члан је Изборног штаба странке! И тако даље, и томе слично…

Зар верујете да постоји човек са оваквим страначким овлашћењима који до подне може навијачки да води једну од странака, а поподне да буде непристрасни  председник свих, а нарочито оне огромне већине, грађана који нису гласали за његову странку; да помири то „двојство“ у себи, да прогута „васервагу“ којом ће, у свом срцу и мозгу, да обе своје функције, ни по бабу ни по стричевима, изнивелише на ползу свих грађана, а не својих партијских истомишљеника?

Због свега тога, ако ни овај пут председник Републике не испуни своју уставну обавезу и повуче се из (једно)страначког организма (или, евентуално, остане шеф партије, али се не кандидује за председника Републике ), свака од опозиционих странака која буде учествовала у изборној фарси 3. априла, биће саучесница у поткопавању уставних темеља ове земље.

Јер, већ за празничне благдане око „Дана (бивше нам) Републике“, спикер октроисаног парламента који није резултат изборне воље грађана парламента, већ плод партијске воље Врховника, најавио је, све у циљу наводног уподобљавања нашег Устава са правосудним мерилима некакаве „божанствене“ Венецијанске комисије, о истом трошку, и – експресно снижавање референдумског цензуса за који убудуће неће бити неопходно да изађе половина уписаних бирача! Већ, кол’ко изађе, да изађе…

Ако и то прође, садашња (или нека будућа) деветодесетинска октроисана већина у парламенту, биће власна да, кад јој се прохте, већ сутра, мења и, доскора се веровало, оне „зацементиране“ уставне одредбе, попут преамбуле о Косовоу и Метохији.

Пре око годину дана сам (Како је „За нашу децу“ еволуирало у „Један народ, једна држава, један вођа“, децембар 2020) подсетио да је, некоћ, и газда оригиналне изборне пароле „АХ – за нашу децу“ („Unseren Kindern – die Zukunft durch AH“), преспојио и изуплетао, онога 29. марта 1936, више различитих изабирања, о истом трошку, под једном шапком, па је ванредне парламентарне (једнопартијске) изборе изувезивао са плебисцитом о ретроактивним одобравању ремилитаризације Рајнске области у тренутку када су, супротно Версајском мировном споразуму, немачке трупе увелико биле ушле у Порајње. Сума сумарум: немачки народ је окупацију Рајнланда (и једину листу, а тиме и Фирера, тј. избор посланика из Националсоцијалистичке немачке радничке партије у Рајхстаг) верификовао са 98,9 одсто гласова „за“, уз одзив од невероватних 99 одсто!

После тих избора, у Нирнбергу је одржан и један од оних спектакуларних партијских конгреса са демонстрацијом снаге немачког оружја и оруђа, који је, те 1936.године, умилно, крштен „Партијским конгресом части“ . А потом се тамо исподогађало оно што смо, ми овде, добили у јуну 2020: Ни тамо ни овде, после толике свенародне акламације, више није било опозиције у парламенту!

Извор:
НСПМ