Филип Томашевић: Јелисије Андрић и његова песма о Виду, острву мртвих

Јелисије Андрић рођен је у Ужицу 1894. године. Био је књижевник, теолог и хуманитарац, један од 28 богослова који су наставили школовање у Енглеској, после Првог светског рата

Љубазношћу мог пријатеља Витка Јелића добио сам једну врло ретку и мени непознату књигу, од мало познатог аутора. Ко је био Јелисије Андрић и какве је песме писао?

Јелисије Андрић рођен је у Ужицу 1894. године. Био је књижевник, теолог и хуманитарац, један од 28 богослова који су наставили школовање у Енглеској, после Првог светског рата, уз подршку Николаја Велимировића. Учио је Богословију у Београду, а затим је у Оксфорду студирао теологију и књижевност (1916–19). Студије је започео на теолошком колеџу „Рипон” у Кадесдону близу Оксфорда, затим је уписао постдипломске студије на Богословском факултету Оксфордског универзитета, попут Аве Јустина Поповића, који ће касније постати његов кум.

Прешао је са војском Албанију 1915/16, водећи повремено о томе дневник штампан под насловом „Кад су војске пролазиле”. Док је био на Крфу, у тамошњим Српским новинама је, поред његових чланака, објављен и низ његових родољубивих песама (једна је од њих и изложена као стални експонат Српског музеја на томе острву). За кратко време, поред дневника о преласку преко Албаније, као и поменуте књиге песама, стигао је да напише и више десетина есеја на етичке, духовне и књижевне теме, објављених у црквеним гласилима.

Јелисије Андрић је у Оксфорду, на енглеском језику написао дело „Историја српске цркве, од заснивања самосталности до пада Патријаршије (1219-1463)”. Ова студија није била објављена током његовог живота, већ доста касније (Прометеј, Нови Сад 2020)

У Чачку је објавио збирку љубавних, религиозних и родољубивих песама под насловом „Књига стихова”. Изашла је 1922. године у издању “Штампарије Стевана Матића”. На предлисту се налази штампана посвета аутора: “Посвећено отаџбини, мојој мајци и мајци моје деце”. Прва песма у књизи носи наслов “Мојој љубави”. У збирци је публикована и његова песма “Видо, острво мртвих”, коју је написао 1916. године. Целу песму можете прочитати ниже.

Преминуо је 1925. године од туберкулозе, у 31. години живота, у Смедеревској Паланци. Отац је српског писца, драматурга и публицисте Драгослава Андрића (1923-2005)

Видо „Острво мртвих“

Силазимо с лађе. Дан сунчан и врео,
И прозирно море непокретно снива
Сваки од нас жудно одмора би хтео,
Нико од нас жељу за миром не скрива,

Ал гле! Поред уско усечена пута
Овде-онде сенке сусталих јунака
Згрчена им тела, крв им замрзнута,
И умрла мушкост моравских сељака.

Задњи пламен њиних очију још моли
За још једним даном угашене силе,
Док се грче уди каљави и голи,
И мишићи стењу и скупљају жиле.

То су борци наши, жртве нашег рода,
Браниоци земље и њенога права;
То је откуп који захтева слобода

За светлост са којом има зора плава
Да озари њина освећена чела
одгна ноћ ропства са родног им села.

И бесно шиба ветар. На небу нигде звезда.
Облаци гмижу црни и блеска муње зрак;
Промрзли цвиле птићи из својих палих гнезда,
И кроз ноћ крик се совин ко језив чује знак.

Кроз целу бурну ноћ се развлеже вапај: мати!
А ветар бесно шиба, у бескрај гони плач:
С фијуком мртве душе у вечни покој прати,
А смрт за нове жртве са мржњом оштри мач.

О децо земље свете, зар удес злобни смеде
Са виса славе да нас рине ил можда због
Грехова неких тешких казнити све нас хтеде
Овако страшно Бог?

Тужан иде спровод док ветрови гоне
Облаке по влажном и смраченом своду;
И док у ноћ јаук умирућих тоне
Тужан иде спровод кров блато и воду.

Дуг ред немих људи кроз ноћ црну газе
Уским путем, тешко назиру кроз таму
И низ стрму страну хучном мору слазе
И долазе најзад на обалу саму.

Мир. Не плаче нико. Ни звона не звоне
Нит се чује песма тужнога опела…
Далеко од својих и од земље оне
За коју су дали своје крви врела,

На дно мора јунак за јунаком тоне…

Извор:
СТАЊЕ СТВАРИ