БОРБА ЗА ПРАВУ И ИСТИНИТУ ВЕРУ

Живот хришћанина често је сведен на одупирање времену.

Када кажем хришћанин ту искључиво мислим на Православне, јер једино се они могу називати Христовим.

Под временом подразумевам постојање и живљење са оним што је пролазно, трулежно, непостојано, пропадљиво…

Време зато носи смрт и телесну и душевну.

Време је човеков живот без Господа у себи. Живот без Вере, Љубави и Наде.

Време је тако и постојање у коме не обитава Пут Истина и Живот, у коме није Онај који Јесте.

Хришћани су, дакле, у бити свога веровања принуђени да се животом својим и у своме животу одупиру времену не би ли победили све временско у себи и тако задобили живот вечни.

Борба за вечни живот, борба за Пут Истину и Живот нужно тако постаје и борба против свега онога што трулеж у костима носи, против свега што одише временом.

А како се Царство Божије задобија само животом у Господу нашем Исусу Христу, животом у правој и истинитој вери, то се борба за праву и истиниту веру појављује и као најважнија борба у човековом животу.

И по речима Светога Теодора Студита “Боље ти је дати да ти се језик отсече, него ли ћутати када покушавају праву веру да искваре” ми говорисмо јуче, говоримо данас и говорићемо све док нас је, јер нема нам пречег од чувати и сачувати праву веру.

Пре тачно 13 година, маја месеца 2000. године четрдесетак Новосађана упутило је молбу – захтев Светом Архијерејском Сабору Српске Православне Цркве у коме, између осталог стоји и ово:

” Прошло је, ево, већ десет година како је на трону Епархије Бачке Његово Преосвештенство г–дин Иринеј (Буловић) и имајући у виду његов досадашњи рад и понашање све мање смо уверени да се са њиме на челу наше Епархије може сачувати наша Светосавска Православна Црква без опасности од унутрашњих раздора и сваковрсних подела.”

У наставку писма било је речено да Његово Преосвештенство Епископ Бачки г–дин Иринеј упорно ради на саблазни, нејединству и расколу унутар Српске Православне Цркве.

Дакле, још тада су са огромном дозом сигурности сви, без изузетка, били упозорени на штетно деловање Иринеја Буловића.

У истом том писму се даље наводи:

“Његово Преосвештенство Епископ Бачки г – дин Иринеј служи Свету Литургију на начин на који је не служи нико у нашој Цркви, противно Типику и Служебнику чиме чини огромну саблазан свима онима који су још пре њега долазили у Свети Храм на Литургију, а све нове православне вернике онеспособљава за исправну Литургију, будући да је, погрешно научени од Епископа Бачког, сматрају погрешном. До његовог доласка свуда у сваком православном Храму се служила увек једна и иста Литургија, разликујући се само по томе да ли се служи на српском или на црквенословенском језику. Епископ Бачки г–дин Иринеј својим наопаким служењем је, чак и тамо где се чинило да је немогуће направити разлику и раскол, успео да направи и разлику и раскол међу православним живљем у Новом Саду и целој Бачкој епархији. Оно што је изричито записано у Служебнику да се чита (говори) тихо он гласно изговара. Оно што је записано да народ (појци) певају он забрањује да певају. Тако ми данас на једној страни имамо литургију Његовог Преосвештенства Епископа Бачког г–дина Иринеја, а на другој страни Свету Литургију Српске Православне Цркве, која се јединствено и исто служи у свим српским Светим Храмовима осим оних у којима служи Епископ Бачки Иринеј. Сматрамо да је то што чини Епископ Бачки Иринеј саблазан и пут раскола у Српској Православној Цркви. Не доведе ли се Епископ Бачки Иринеј по овом питању у ред врло брзо можемо очекивати да и други епископи започну са својим иновирањима Свете Литургије, што даље засигурно води у разградњу Српске Православне Цркве изнутра.”

Зар се управо тако све није дешавало а имајте у виду да је писмо писано још 2000. године када се зло још увек могло спречити?

Опасност од разорног деловања Епископа бачког Иринеја Буловића Новосађани су изразили овако:

“Очигледно је да се Епископ Бачки Иринеј у свом понашању не обазире ни на Типик, ни на Устав Српске Православне Цркве, него прави неку своју цркву у којој искључиво важе правила која он измисли и одреди.

Захваљујући том и таквом понашању Епископа Бачког Иринеја, Епархија Бачка данас практично ни по чему не припада Српској Православној Цркви јер у њој важе и искључиво се примењују само она правила која самостално и произвољно одређује г – дин Иринеј Буловић.

Молимо Вас да преко ове чињенице не прелазите олако јер, не тако давно, тај исти Епископ Бачки г – дин Иринеј је својим самовласним потписом отцепио све заграничне епархије, тако да његова жеља да разгради Српску Православну Цркву још увек није престала, само је сада добила други облик.”

И на крају своје молбе-захтева Светом Архијерејском Сабору Новосађани казују и ове сада већ пророчке речи:

“Како се данас ништа не дешава случајно, страх нас је да је ово што се данас дешава у Епархији Бачкој само пробни балон за комплетну разградњу Српске Православне Цркве изнутра. На Вама је да то одлучно спречите док још за то има времена.”

Нажалост, те 2000. године Свети Архијерејски Сабор није узео у разматрање ову молбу, нити се иједан митрополит или епископ посебно осврнуо на њене наводе.

Комплетно то писмо цитирао сам у својој књизи “Нови Сад прича о граду” објављеној 2001. године и ту књигу сам доставио свим члановима Светог Архијерејског Сабора не би ли их подсетио не само на опасност од штетног деловања Епсикопа бачког Иринеја Буловића но још више на дужност чувања праве вере и чувања Српске Православне Цркве од сваког раздора.

Ни то није вредело. Ћутање је и даље било једина реакција и једини одговор.

11. новембра 2008. године упућујем Светом Архијерејском Сабору ново писмо у којем се, између осталог наводи:

”Многопоштовани и уважени високопреосвештени митрополити и епископи Српске Православне Цркве, велика је смућеност у народу настала и још се већа спрема. Свакоме добронамерном сада би требало да је потпуно јасна намера тзв. новотараца и екумениста када је у питању Српска Православна Црква и Српски народ, а то је да народ Српски изгуби благодат Бога Живога, а Српска Православна Црква да не пребива више у Истини. Ништа се не дешава случајно. Случај постоји само за онога који не зна или који не верује.

Наставило се даље и још увек се наставља настојањем, сада већ приличног броја епископа наше Цркве, да се живот Цркве врати у време пре Васељенских сабора, јер једино тако могу остварити своје новотарске, јеретичке и екуменистичке науме. Наставило се и још увек се наставља са служењем Свете Литургије противно Типику и противно још увек важећем Службенику.

Ћутало се на Светом Архијерејском Сабору свих ових година на све што се дешавало у Српској Православној Цркви. Ћутало се и ништа не предузимало када је Иринеј (Буловић) у Епархији бачкој започео са уношењем новотарија у Свету Литургију; ћутало се чак и када је Иринеј (Буловић) јавно признао да је од папе примио бискупски крст и прстен (2003. године), а он није једини који је то примио; ћутало се и ништа није предузимало на безакоња многих епископа.

Примера тог безакоња је, заиста, много и најистакнутији примери су забрана причешћивања на неограничено време м. Михаили и забрана служења Свете Литургије у манастиру Праведног Јова у Прекопечи (Епархија шумадијска), премештање свештеника на другу парохију без његове сагласности и без икаквог образложења (Епархија бачка, жичка, шумадијска), рукоположење свештеника без назначења (Епархија бачка).

Захваљујући том ћутању, ми данас имамо то што имамо: јеретичка учења, бујање екуменизма, безакона поступања, масовно увођење новотарија у служењу Свете Литургије, саблажњавање православног народа многобројним и разноразним поступцима већ поприличног броја епископа, раскол у Српској Православној Цркви у Аустралији (који се могао и морао избећи) и претњу раскола у самој Србији.

Уважени и многопоштовани Митрополити и Епископи Српске Православне Цркве, више се заиста не може и не сме ћутати. Борба за Истину и борба за Православље је најсветија борба. Молим Вас и преклињем, не само у своје име, него и у име многих који и даље не прихватају њихова јеретичка учења, њихов екуменизам, њихова безакоња и њихово новаторство, не одустајте од те борбе ни сада ни никада. Дигните свој глас и затражите јавно и одлучно да се на Сабору Српске Православне Цркве сви који су се огрешили о Канон, Типик и Устав Српске Православне Цркве, сви који су примили бискупски крст и прстен од папе, сви који су огрезли у безакоњу и новаторству, да се сви они покају.

Ви, који сте на страни Истине, на страни Правде, на страни Православља, Ви у које народ Српски и православни има неограничено поверење, немојте одступити у овој борби која је, у суштини, постала и борба за спас Српског народа.”

Зашто све ово данас спомињем?

Зашто се враћам у те прошле године?

Једино због тога да се не заборави.

Да се никада не заборави да се не сме ћутати када је борба за праву веру у питању и када је борба за Српску Православну Цркву у питању.

И сада и на сваком другом месту треба што гласније рећи

НЕ папској јереси

НЕ екуменизму по мери јеретика

НЕ новаторским променама Свете Литургије које нису одобрене и прихваћене од стране Светог Архијерејског Сабора односно свих Православних помесних  Цркава

НЕ вршењу заједничких молитава са римокатолицима, јудејцима и другим јеретицима

НЕ издаји Православља

И на крају навео бих речи Светог Василија Великог које је упутио својим вернима:

“Ходећи незаблудивим и живоносним путем, ископајмо око које нас саблажњава, не телесно већ умно. Ако се, наиме, епископ или презвитер, који су очи Цркве, неблагочестиво понашају (у овом случају се мисли на јерес) и саблажњавају народ, треба се издвојити од њих. Боље се, дакле, без њих окупљати у неком молитвеном дому него ли са њима бити вргнут као са Аном и Кајафом у геену огњену.”

грешни раб Божији Остоја Дражић