Џули Понес: Не одустајте од својих права

Јунаци су нам потребнији него икад. Наша демократија тражи добровољце… Хоћете ли бити јунак – за нашу земљу, за нашу дјецу?

Др Џули Понес је професор етике која је 20 година предавала на Универзитетском колеџу Хурон у Онтарију. Суспендована је и забрањен јој је приступ радном мјесту због обавезне вакцинације. У оквиру циклуса Вјера и демократија одржала је 28. октобра говор који доносимо у наставку.

Вратимо се пар година уназад – рецимо у јесен 2019. Шта сте тада радили? Какав Вам је био живот? До чега Вам је било стало? Чега сте се највише бојали? Како сте замишљали будућност?

Јесени 2019. била сам професор етике и античке философије; учила сам студенте критичком размишљању и самосагледавању, постављању правих питања и процјењивању доказа, учењу из прошлости и потреби за грађанском врлином у демократији.

Да се одмах пребацимо у 16. септембар 2021, кад ми је уручен „отказ с образложењем“ пошто сам одбила да се повинујем послодавчевој одлуци о обавезној вакцинацији. Дали су ми отказ јер сам радила управо оно због чега сам и запослена. Била сам професор етике и довела у питање нешто што сматрам неетичким захтјевом. Иронија је очигледна.

Канадом владају закони засновани на етици. Могло би се рећи да је етика темељ наше демократије.

„Право на одлучивање о сопственом тијелу и неподвргавање љекарском поступку без сагласности представља право дубоко укоријењено у нашем обичајном праву.“ Ово нису моје, већ ријечи судије Апелационог суда Онтарија Сиднија Робинса.

Уз свега неколико ријетких изузетака, физички интегритет се у канадском праву сматра неприкосновеним, и тај етос је и у основи Нирнбершког кодекса, обећања човјечанству да више никад нећемо одлучивати о лијечењу пацијента без његове сагласности и претходно му не пруживши све податке, чак ни за његово лично добро, чак ни за опште добро.

По дефиницији, обавезна вакцинација представља стратегију принудне имунизације: без принуде – пријетње губитком посла, на примјер – људи би добровољно пристали на оно што прописана обавеза настоји постићи!

Послодавци су заробили наше каријере, онемогућавајући нам учешће у економији и јавном животу. Оправдање им је да „смо у пандемији“, због чега се морамо одрећи тјелесног интегритета у прилог општег добра.

У случајевима ванредног стања, савезна скупштина и покрајинска законодавства имају ограничену моћ да ради јавног добра доносе законе који крше поједина права из Повеље. Али, да би се та кршења оправдала, одлука о обавезној вакцинацији морала би прескочити веома високо постављену љествицу: ковид-19 би, на примјер, морао бити високо вирулентан патоген за који нема одговарајућег лијека, а вакцине би требало да буду доказиво дјелотворне и безбједне.

Тренутно стање ствари у Канади не задовољава ниједан од ових критерија.

Узмите у обзир сљедеће чињенице:

1. заразност ковида-19 не износи чак ни један одсто заразности малих богиња (с још мањим ризиком по дјецу);
2. постоје безбједни, високо дјелотворни лијекови (укључујући моноклонална антитијела, ивермектин, флувоксамин, витамин Де и цинк), и
3. за ове вакцине пријављено је више нежељених реакција (укључујући небројене смртне случајеве) него и за једну другу вакцину на тржишту током посљедњих тридесет година.

У том свјетлу намеће ми се толико питања:

Зашто су вакцинисанима дати вакцинациони пасоши и омогућен приступ јавним објектима  кад је директорка ЦДЦ-а изјавила да вакцине не спречавају преношење заразе?

Зашто је вакцинација једина стратегија за сузбијање ковида кад је све више доказа (укључујући недавно истраживање с Харварда) да нема никакве видљиве везе између степена вакцинисаности и броја нових случајева?

Зашто наша влада и даље не одобрава ивермектин као препоручени лијек кад га подржава амерички Национални здравствени институт, и ако га је индијска држава Утар Прадеш дала својих 230 милиона становника, сводећи тако стопу смртности скоро на нулу? Како је Индија престигла Канаду у здравственој заштити?

Зашто уводимо вакцинацију петогодишњака кад за њих ковид представља мањи ризик од нежељених реакција на вакцине и док још нема дјелотворног система за праћење резултата вакцине?

Зашто смо се усредсредили на вакцинални имунитет кад емпиријска истраживања показују да природни имунитет пружа бољу заштиту, снажнији је и трајнији?

Зашто срамотимо оне који су суздржани спрам вакцине а не оне који су њене беспоговорне присталице?

„Зашто“, како је недавно питала једна медицинска сестра, „заштићене треба штитити од незаштићених присиљавањем незаштићених да користе заштиту која није заштитила заштићене?“

Како год окренули, ово је кула од карата која ће се сваког тренутка срушити.

Али питање које ме занима је: зашто се већ није срушила? Зашто ова питања нису у насловима свих главних листова у Канади, и то сваки дан?

Шта се десило с нашим руководством? Наш предсједник владе изговара борбене покличе: „Мислите да ћете се моћи укрцати на авион?“, запријетио је. У кампањама се сада дају обећања у смијеру сегрегационизма. Наша влада свакодневно подстиче подјеле и међусобну мржњу у друштву.

Како су се ствари тако драстично промијениле? Како смо се ми Канађани тако драстично промијенили?

Примјећујем да се не суочавамо само с пандемијом вируса, већ и пандемијом послушности и самодопадљивости, у култури шутње, цензуре и инситуционализованог застрашивања.

Главни медији воле да кажу да водимо „информациони рат“ – да су полуистините информације, па чак и постављање питања и сумњичавост, дјеловале на пандемију попут куге.

Али у овом рату се као оружје не користе само информације, већ и право да се размишља својом главом.

Може се чути реченица „па, не знам баш пуно о вирусима“, тако да не би ни требало да имам мишљење. Али…

Суштина није знате ли о вирусологији више него наши здравствени званичници, већ зашто их не прозивамо због неспремности да сагледају доказе и уђу у расправу с неким ко има другачије мишљење.

Ваљало би да позивамо на поновно успостављање не исхода, већ самог процеса.

Без тог процеса немамо ни науку ни демократију.

Без тог процеса у некој смо врсти моралног рата.

Али, ратови из прошлости имали су јасне линије разграничења: Исток и Запад, родољуби и власт.

Рат у ком се данас налазимо је рат у ком се иде на инфилтрирање умјесто на инвазију, на застрашивање умјесто на слободу избора, и у ком се користе психолошке силе које дјелују изнутра тако да нам се чини да су идеје које нам се намећу заправо наше, и да дајемо свој допринос одустајући од својих права.

Како недавно мудро рече један колега:

„Ово је рат о улози власти. О нашој слободи да размишљамо и постављамо питања, и о том може ли се аутономија појединца свести на условљену повластицу или она остаје право. Ово је рат о том хоћете ли остати грађанин или постати субјекат. О том коме припадате… себи или држави.“

Ради се о том гдје ћемо повући црту.

Није ријеч о либералима или конзервативцима, про и антиваксерима, стручњацима и лаицима. Сваком би требало да је стало до истине, сваком би требало да је стало до научних и демократских процеса, сваком би требало да је стало до оног другог.

Сматрам да не вриједи обезбјеђивати опстанак наше нације ако с њом не опстану и слобода да се расправља, критикује, и захтијевају докази за оно што наше власти од нас траже.

Као неко рођен седамдесетих, никад нисам мислила да ће то бити рат у ком ћу се морати борити, и да би могло бити угрожено право на тјелесни интегритет и на слободну размјену информација свакоме доступну на увид.

Размислите на тренутак о најнезамисливијим злочинима из прошлог вијека – „коначно рјешење“, апартхејд у Јужној Африци, геноциди у Руанди и Камбоџи. Зар не би требало да памтимо звјерства из прошлости како се она не би поновила? Изгледа да је памћење краткотрајно, породични ланци се раскидају, нове бриге се надвијају над старе, а поуке из прошлости блиједе, тонући у историју и заборав.

Данас се чини да вакцинисани уживају сва права и повластице цивилизованог друштва: слободу кретања, доступност образовања, и одобравање власти, законодаваца, новинара и породице. Вакцинација је улазница за условно враћање права да учествујемо у канадском друштву.

Али, како рече Џон Кенеди: „Пријетња правима једног човјека умањује права свих других људи.“

Закључак

Нема сумње да је ковид-19 највећа пријетња с којом се човјечанство икад срело, али не због вируса – то је тек једно поглавље знатно дуже и сложеније приче – већ због тог како смо се понашали.

А то понашање ће, сматрам, ући у све књиге из медицинске етике које ће бити објављене у идућем вијеку.

Шта нам је чинити?

Што рече канадски хемичар и писац Орландо Батиста, „омашка постаје грешка тек кад одбијеш да је исправиш“.

У данашњем свијету изгледа да је битно бити љубазан, „снаћи се“, „кретати се испод домета радара“. Нема више револуционара из шездесетих, нема више родољуба ране Америке. Ми смо жртве – и плаћеници – пандемије послушности.

Али послушност није врлина. Није ни неутрална. И ни у ком случају није безазлена.

Кад је Хана Арент за Њујоркер пратила суђење Адолфу Ајхману 1961. године, очекивала је да ће затећи компликованог, арогантног, сотонског, можда и психотичног човјека. Испоставило се да ју је дочекало нешто потпуно супротно. Погодила ју је његова „крајња обичност“. Био је „страшно и застрашујуће нормалан“, писала је, човјек који је „само извршавао наређења“, како је непрестано понављао. Ту склоност обичних људи да без размишљања извршавају наређења како би показали послушност и избјегли да размишљају својом главом назвала је „баналношћу зла“.

Нетрпељиви, добро увјежбани наступи наших здравствених званичника створили су веома дјелотворну машину која не износи доказе или се упушта у расправу, већ само издаје наређења које нам је обавеза да извршавамо. Уз помоћ медија, њихове грешке се сакривају, поступци не доводе у питање, а другачија мишљења потискују.

Како да прекинемо ову шутњу? Како да повратимо здраву памет и поново изградимо своју демократију? Можда је наступио тренутак да постанемо мало бучнији. Истраживањима је доказано да кад свега десет посто становништва усвоји неку идеју, то постаје прекретница ка усвајању идеја, мишљења и вјеровања и од стране осталог становништва. Потребно је само гласних, бучних десет посто.

Демократија, „владавина народа“, не само да дозвољава слободу изражавања и постављања питања, него је и захтијева.

И: нисте лоша особа ако тражите доказе, нисте лоша особа ако слушате свој инстинкт, и нисте лоша особа јер хоћете да мислите својом главом. Управо супротно.

Ако сте забринути што више нема правде, ако сте забринути како ће нам живјети дјеца, ако хоћете да повратите своју земљу – која је некад била предмет зависти читавог свијета – сад је тренутак за дјелање. Нема разлога, луксуза ни изговора за чекање. Потребни сте нам одмах.

Сад је тренутак за протест, чак и за грађанску непослушност.

Како је рекла Маргарет Мид: „Нимало не сумњајте да мала скупина мислећих, посвећених грађана може промијенити свијет; само они га и јесу мијењали.“

Другим ријечима, није потребно читаво племе јунака, маса јунака или земља јунака. Потребан је само један. Урадите што је до Вас и можете утицати. Попут пилота Саутвест ерлајнса, канадске полиције и медицинских сестара.

Јунаци су нам потребнији него икад. Наша демократија тражи добровољце… Хоћете ли бити јунак – за нашу земљу, за нашу дјецу? Хоћете ли бити дио бучних десет посто?

Извор:
СТАЊЕ СТВАРИ