Својатање српске Босне

Споменик краљу Твртку у Херцег Новом, оснивачу овог приморског града

Твртко Котроманић и Босна

• „Бошњани“ су све своје „идентитетске“ проблеме решили: остаје им само да православни крст Краља Твртка замене полумесецом.
• Хоће ли се показати да је Краљ Твртко завршио исте науке које и Јука, Цацо, Мујо и да су му их најбоље разјашњавали баба Мунира и Бакир-Ефендија
• У Босни до краја 19. века нема ни другога народа осим Срба ни другога језика осим српскога

Пише: Драгољуб Петровић

Градоначелница Сарајева планира „подизање споменика босанском краљу Твртку“. И то би било лепо кад би се знало којем се то „његовом делу“ чини будући да њега данас „својатају сва три народа у Босни“ („на три језика певају о Твртку и на два писма пишу о њему“), али никако не успевају да се саставе с разумом: не знају ни који су то језици ни откад су се „тамо“ нашли и једино им је јасно да „оно што је било некад (»један народ, један језик и једно писмо«) данас више не постоји“.

И зато сад ваља, макар малкице, поправити историју, показати да је Краљ Твртко завршио исте науке које и Јука, Цацо, Мујо и дружина и да су му их најбоље разјашњавали баба Мунира и Бакир-Ефендија.

Тако, дакле, ако хоћемо да се — шегачимо. Ако нећемо — проблем нам постаје бесмислено прост: у Босни до краја 19. века нема ни другога народа осим Срба ни другога језика осим српскога. То нам најбоље потврђује „Неколико Херц. Мухамеданаца за све остале“ који, између осталога, „приговарају“ Хрватима због тога што су по Босни почели да шире „ново хрватско име“ за које се, „до [аустријске] окупације [1878] овђе никад чуло није“ и да се не зна „ни одкуд је ни како је оно постало, дочим смо за српско име од увијек знали“.

Отуд, занимљива је и порука „новим Хрватима“: „Ви остајете међу нама они стари латини и ништа више, а ви можете разметати се како год хоћете. На пошљетку знамо ми своје порекло које већином као и ваше потиче од православних праоца, а знамо и то, да је наш језик чисто српски. Хоће ли вам ово доста бити? Ако усхтијете приправни смо иако вакат није да вам и уз друге можда српскије гусле загудимо“.

Тако су, дакле, „Херц. Мухамеданци“ објашњавали својим поредницима „латинима“ оно што су и они сами (у Мостару, на пример) такође добро знали, али то објашњење ни до данашњих Хрвата ни до данашњих „Бошњака“ / „Бошњана“ никако да стигне: Краљ Твртко био је Србин (и говорио српски) макар шест векова, а „друге језике“ почео је учити тек у школи сарајевске градоначелнице и њених коалиционих партнера: од шефа ХДЗ за Босну прву хрватску реч чуо је после Првога светског рата, а сад од Авде Чампаре чека одговор на питање јесу ли у „Бошњане“ уписали прво њега или Кулина Бана.

Не зна од којег језика да почне науку — да ли од млађег или старијег.

А што се Босне тиче, она је са сваке стране била српска. И понегде и покасно исламизована. А оно што се испод тога отело Авдо, Бакир, градоначелница и њихови муџахедини смири[ва]ли су на други начин и сад им једино преостаје да на своју обалу превуку Краља Твртка.

Да им потпише тапију да слободно могу отимати српске културне тековине. И привијати им мелеме на убоје које им наносе странци: Хрвати — тиме што никако не могу схватити шта је то „босански језик“, а Срби и Херцеговци тиме што ни Хрватима ни Бошњацима не могу помоћи да са „својих језика“ уклоне Вукове (и Даничићеве) бркове.

Извор:
ИЗМЕЂУ СНА И ЈАВЕ