Сигуран ослонац у превазилажењу кризе (1. део)

Најтипичнији проблеми који прате психолошку кризу су:

– сужени, често паничан поглед на проблем, немогућност да се испланира начин за решавање проблема као и будућност уопште;

– стално присутан страх, забринутост;

– присилне мисли, депресија;

– несаница;

– очајање;

– усамљеност, осећање кривице;

– психо-соматска обољења и сл.

Човек се дави у овом блату. Покушај да се страх пригуши и отупи алкохолом, да се присилне мисли потисну шетњом, а несаница лечи кофеинско-никотинским „дијетама“ доводи само до даљег погоршања психолошког и физичког стања. Покушај да се превазиђе усамљеност подстиче на ризична познанства која опет наносе нову трауму. Притом, често човек који страда осећа да што више покушава да изађе из тог стања, то дубље упада у  њега. То често доводи до очајања па чак и одсуства жеље за животом. Зашто се то дешава?

Решење је очигледно. Када желиш да изађеш из блата треба да се ослониш нешто чврсто и поуздано. Потпуно је бесмислено да се извлачи час једна, час друга нога без упоришта, без тачке ослонца. Међутим, налажење чврсте и сигурне тачке ослонца још увек не значи сигурно спасење. Али – то је први стварни корак ка спасењу. Без ослонца спасење није могуће.

Таквих ослонаца је мало и у овом тексту бих желео да говорим само о једном од њих у чију ефикасност смо се моје колеге – психолози – и ја уверили у свом раду већ стотину пута. Ни једном нисам срео човека који би се ослонио на ту тачку и који би зажалио због тога. То упориште може наћи свако и на њега се може се ослонити увек. Шта је у питању?

Добра дела и милостиња. Објаснићу зашто баш то.

Када несрећа дође човек обично губи осећај самопоштовања. Заправо то и није тако лоше, под условом да се учимо смирењу и смирено смањујемо ниво захтева реално оцењујући себе. Међутим, ми то не умемо да радимо и зато нас губитак самопоштовања доводи до очајања. Многи женски часописи као и неки самозвани психолози дају у таквим случајевима неодговорне савете који доводе до још горег стања и тешких последица попут:

„Заборави психолошку трауму (човека, ситуацију, итд.)“

А како да је заборави? Психотраума непрестано „кљуца“ у мозак, присутна је кроз присилне мисли и тражи емоционални одговор истовремено исцрпљујући психолошке ресурсе. Пука жеља да се траума заборави је недовољна. Она неће отићи тако лако.

Могуће је међутим себе преусмерити у правцу помагања другим људима, мислити о њима, саосећати са њима. Као прво, у том случају помагање другима смањује време сопственог страдања и заморног „доживљавања“ губитка. Само тако клин који је ушао у ваше срце и свест, можете избити клином саосећања и реалне помоћи другим људима. Погледајте око себе! Маса људи је излазила на крај са својим проблемима ЈЕДИНО захваљујући помоћи другима.

„Забави се, скрени пажњу“.

Ово је толико безуман и неефикасан савет, а који се тако често сусреће. Другачије се тај савет може формулисати овако: „Заборави се, побегни повремено од реалности.“ И шта онда? Свеједно се опет враћамо у реалност. И тај повратак се још болније преживљава. Упоредио бих га са мамурлуком. Човек дошавши поново у нормално стање схвата да је покушај бекства од реалности био узалудан. Проблем нигде није отишао. Само смо бесмислено изгубили време.

Како смислено одвући себе од тескобне стварности? Опет – чинити добра дела! Тврдим да ниједан човек не може рећи да је узалуд провео време несебично помажући другима, за разлику од човека који је једноставно покушао да привремено побегне од себе, послушавши глупе савете (ништа не добивши, понекад чак и изгубивши).

„Подигните сопствено мишљење о себи“.

Предлаже нам се да станемо пред огледало и да себи говоримо како смо предивни, лепи, паметни и успешни. То јест да вештачки себи шапћете ове ствари. И заиста многи то раде. И полази им за руком! И до чега доводи све то? До (врло често неоснованог) подизања мишљења о себи. Ниво захтева расте, а у реалности се ништа у односу са човеком не мења. То јест, дашчица се подигла али нико због тога није почео више да скаче. Привремено је можда и помогло, али истински то не спасава. Напротив, убедивши се да сте тако значајни још ће теже бити да одговорите на питање: „Ако сам тако значајна, најбоља – зашто су ме повредили? Зашто ме нису ценили? Зашто се сви истог трена не бацају пред моју личност са извињењима и предлозима помирења?“ Настаје велики несклад између висине очекивања и реалности. Криза се продубљује.

Још један савет који принципијелно не може помоћи, већ једино привремено ослабити симптом кризе је:

„Направите нову фризуру, промените имиџ, обрадујте себе.“

Немам ништа против таквих поступака, али све то није у стању да стварно реши насталу ситуацију. Овде се опет говори о подизању сопственог мишљења о себи само из другог угла. Јавља се друго питање: „Ко ће ме ценити са новим имиџом? Мени је потребно да ОН то цени, а не свако ко прође. ОН ме и даље не цени!“

Нема жељеног ефекта. Или га има али са негативним знаком. Након што је тако много учињено за сопствено улепшавање и стварање новог имиџа, особа због које је то учињено не цени те напоре. Можда то и постаје пријатно, али у принципу не помаже изласку из кризе. То је површна мера која може да донесе само привремено олакшање.

Дакле, шта урадити? Како повисити сопствено мишљење о себи и помоћи себи? Не треба само вештачки дувати тај ваздушни балон самопоштовања, већ добити реално, основано, поштовање од других људи.

То није тешко учинити. Око нас се увек налазе људи којима је помоћ потребна. То могу бити старији људи, болесни, деца, породице са више деце и слично. Могу бити људи који су доспели у теже ситуације од нас самих. Помоћ може бити различита: бесплатна помоћ, молитва за друге, утеха оних којима је тешко. Помоћ може бити рад у организацијама и фондовима које указују помоћ унесрећеним и људима којима је помоћ неопходна. Такође и појачана материјална помоћ пројектима и конкретним људима.

Добра дела могу да се чине на регуларној бази. Она треба да се врше без жеље да се уаузврат добије захвалност, као и да смо свесни  колико заправо мало чинимо. Очигледно је да ће ови људи преживети и без нас, а нама ће бити јако лоше без могућности да им помогнемо. Веома је добро и да због неког доброг дела одузмете нешто себи или уложите труд у раду на себи. На пример, дате новац који сте планирали да потрошите на себе, или савладате презир, победите своје „не могу“ и почнете да чините нешто што раније нисте хтели ни умели. Не обмањујте се: дати одећу у дечији дом коју сте желели да баците или дати сиромаху 20 динара уопште нису добра дела о којима говорим.

Учествујући у добрим делима ви ћете, без сумње, добити захвалност и уважавање. При чему ће то бити ИСТИНСКА захвалност и ИСТИНСКО уважавање. Чак ако вам то нико и не каже свеједно ћете знати да сте учинили нешто што је добро, племенито и заиста неопходно. То ће вам неминовно повисити сопствено мишљење о себи, али много више и основаније него да сте следили гореописане савете. Хтео бих да напоменем да не треба помагати другима једино са циљем да се добије нешто за себе. Потрудите се да помогнете другима једноставно ради њих самих. Чините добро ради самог добра!

наставиће се…

аутор: Михаил Хасмински

Извор:
ИМА НАДЕ