Православни психијатар о геј-паради и хомосексуализму

Поново се, као и сваке године у септембру у Србији, условљени моралним падом нашег друштва и догађањима повезаним са тим, бавимо темом промоције хомосексуализма.

Због чега је неопходно да сваки родитељ , без обзира да ли је верник или не, оштро иступи и супротстави се било каквој јавној промоцији хомосексуализма и наметању хомосексуализма и других тзв. „сексуалних оријентација“ које се крију иза учестало коришћене скраћенице ЛГБТ (лезбејске, геј, бисексуалне и трансексуалне,трансвеститске сексуалне оријентације) ? Шта је лоше у томе да неко буде хомосексуалан? Можда се он једноставно родио као такав, а због осуде друштва му бива још теже?

Зашто не треба допустити да се свака тзв. „сексуална оријентација“ уздигне на ниво људских права и добије своје правно утемељење и друштвену признатост?

Најкраћи одговор је: зато што у овом друштву не живе само одрасли људи, пунолетне особе са пуном одговорношћу за своје изборе, путеве и странпутице, већ у овом друштву живе и деца, личности које су у фази формирања и развоја и никоме се не сме дати право нити могућност да деци намеће грех називајући га врлином, да намеће неморал називајући га „оријентацијом“ , да промовише деци промашене путеве у животу као пожељне моделе за угледање.

Не дозволимо да нам испиру мозак како ни психијатри хомосексуалност не сматрају за поремећај, како је супротстављање промоцији хомосексуализма одраз затуцаности и дискриминације. Наравно, овде не говоримо да треба бити насилан према особама које болују од ове греховне наклности, већ да се оштро треба супротставити буквално сваком покушају да се тај грех промовише у јавном простору нашој деци – путем филмова, цртаних филмова, школских предмета попут сексуалног образовања, брошура и јавних манифестација као што је тзв. „Парада поноса“.

У тексту који је пред вама, руски православни психијатар Димитрије Авдејев између осталог појашњава да је следећа сексуална странпутица која тражи своју законску признатост као „оријентација“ и право на слободно изражавање – педофилија.

Треба се добро замислити над тиме куда ће ствари отићи, не за нас већ по нашу децу, ако не покажемо ниједан знак отпора…

ПравославниРодитељ.орг

Содомски грех

Пише: Димитрије Авдејев,
православни психијатар

Шта Црква говори о содомском (под содомијом се у православној литератури назива хомосексуализам, прим.уредника сајта) греху?

У „Основама социјалне концепције Руске Православне Цркве“ је, између осталог, написано и следеће:

„Свето Писмо и учење Цркве недвосмислено осуђују хомосексуалне полне односе, видећи у томе порочно унакажење човекове Богом створене природе. „Ко би мушкарца облежао као жену, учинише гадну ствар обојица“ (3 Мојс. 20:13). Библија говори о тешкој казни којом је Бог казнио становнике Содома (1 Мојс 19:1-29), по тумачењу Светих Отаца управо за грех хомосексуализма. Апостол Павле, описујући морално стање незнабожачког света, хомосексуалне односе убраја у „срамне страсти“ и „нечистоте“ које прљају људско тело.

„Јер и жене њихове претворише природно употребљавање у противприродно, а исто тако и мушкарци оставивши природно употребљавање жена, распалише се жељом својом један на другога, мушкарци са мушкарцима чинећи срам, примајући на себи одговарајућу плату за своју заблуду“ (Рим. 1:26-27) „Не варајте се… ни рукоблудници, ни мужеложници… неће наслиједити Царство Божије“, писао је апостол Павле становницима развратног Коринта (1 Кор. 6:9-10).

Светоотачко Предање веома јасно и недвосмислено осуђује било какве манифестације хомосексуализма. „Учење дванаест апостола“, дела Светих Василија Великог, Јована Златоустог, Григорија Ниског, блаженог Августина, канони Светог Јована Посника изражавају непромењено учење Цркве: хомосексуалне везе су греховне и подлежу осуди. Људи који се налазе у овим односима немају право да буду у свештенству (7. правило Василија Великог, 4. правило Григорија Ниског, 30. правило Јована Посника).

Обраћајући се људима који су се упрљали грехом содомије, преподобни Максим Грк је позивао: „Познајте себе, несрећни! Каквој сте се прљавој наслади ви предали!… Потрудите се да се што пре удаљите од те ваше најнечистије и најсмрадније насладе, замрзите је. Ко буде говорио да то није ништа, предајте га вечној анатеми као противника Јеванђеља Христа Спаситеља, као противника који развраћа ту Науку. Очистите себе искреним покајањем, топлим сузама и појачаном милостињом уз чисту молитву… Замрзите из све душе ту безбожност да не бисте били синови проклетства и вечне смрти“.

Дискусије о положају такозваних „сексуалних мањина“ у савременом друштву теже да признају хомосексуализам не као полну изопаченост, већ само као једну од „сексуалних оријентација“ које имају једнако право на друштвено испољавање и уважавање. Такође се тврди и да је хомосексуална наклоност условљена индивидуалном природном склоношћу. Православна Црква говори из непроменљивог уверења да, Богом установљени, брачни савез мушкарца и жене не може бити изједначен са изопаченим манифестацијама сексуалности. Црква сматра хомосексуализам греховном повредом људске природе која се може превладати духовним трудом који води ка исцељењу и развоју човекове личности. Хомосексуална стремљења, као и друге страсти које кидају палог човека, лече се Светим Тајнама, молитвом, постом, покајањем, читањем Светог Писма и светоотачких књига, као и хришћанским општењем са верујућим људима који су спремни да пруже духовну подршку.

Имајући пастирску одговорност према људима који имају хомосексуалне склоности, Црква се истовремено одлучно супротставља покушајима да се греховна тенденција прикаже као „норма“, а посебно да се представи као разлог за понос и пример за опонашање. Управо зато Црква осуђује било какву пропаганду хомосексуализма, не одричући никоме основна права на живот, уважавање личног достојанства и учешће у друштвеном животу. Црква, међутим, сматра да се особама које промовишу хомосексуални начин живота не сме допустити предавачки и васпитни рад међу децом и омладином, као ни руководеће позиције у војсци и поправним установама…“

1992. године Светска здравствена организација је искључила „хомосексуализам“ из Дијагностичког приручника (приручника који класификује психичке поремећаје – прим.уредника сајта). Поступивши тако она је само пратила Америчку психијатријску асоцијацију (АПА) која је искључила хомосексуализам из свог „Приручника за дијагностику и статистику“ (DSM), то јест из дијагнозе психијатријских поремећаја.

Ево како се све догодило.

Да бисмо разумели поступке АПА, потребно је представити ситуацију у САД шездесетих и седамдесетих година прошлог века. У то време су се под сумњу ставиле све традиционалне вредности и уверења. То је било време бунта против било каквих ауторитета, такозвана „сексуална револуција“ била је у пуном јеку. У таквој атмосфери мала група радикално настројених америчких хомосексуалаца покренула је политичку кампању за признање хомосексуализма као нормалног начина живота. Овом „лобију“ је пошло за руком да извојује победу у комитету који се бавио поновним прегледом „Дијагностичког и статистичког приручника“ (DSM).

1963. године медицинска академија у Њујорку издала је захтев да се припреми извештај по питању хомосексуализма пошто је такво понашање било све више распрострањено. Комитет је дошао до следећег закључка: „Хомосексуалност заиста представља болест. Хомосексуалац је особа са поремећајима у емоционалној сфери, неспособна за формирање хетеросексуалних односа“. У извештају је такође наведено и следеће: „Неки хомосексуалци излазе из оквира чисто одбрамбене позиције и почињу да доказују да овај поремећај представља сам по себи пожељан, племенит и привлачан начин живота“.

Међутим, под притиском хомосексуалног „лобија“, без руковођења научним закључцима, Америчка психијатријска асоцијација је гласала да хомосексуализам буде признат као нормална појава.

Професор Р. Бајер је касније причао како су лидери хомосексуалне струје у психијатријској асоцијацији прекидали иступања колега који су заступали другачије ставове. На заседању АПА 1970. године, доктор Ирвинг Бибер, познати амерички психијатар је одржао излагање о „хомосексуализму и транссексуализму“. Бибера су подвргли оштрој критици. Његови покушаји да одбрани свој став наишли су на подругљиви смех. Један од критичара је изрекао следеће: „Читао сам Вашу књигу, докторе Бибер, и када би се у тој књизи о црнцима говорило на начин на који се говори о хомосексуалцима, Вас би ишибали и одсекли вам екстремитете – што Ви и заслужујете“.

Што даље – све горе. У састав следеће комисије која је 1971. године разматрала овај проблем, ушли су људи који су се отворено залагали за хомосексуализам. 1973. године противници хомосексуалне струје у психијатријској асоцијацији Сједињених Америких Држава били су већ у очигледној мањини.

На првој етапи АПА је одлучила да убудуће дијагноза „хомосексуалност“ треба да се примењује само у случајевима „егодистоничког“ хомосексуализма, то јест, у случајевима када је хомосексуална оријентација изазивала „очигледну патњу“ код пацијента. Ако се пак пацијент осећа нормално са својом сексуалном оријентацијом онда се тада сматрало недопустивим да му се поставља дијагноза психичког поремећаја. На другој етапи су речи „хомосексуалност“ и „хомосексуализам“ били потпуно изузети из „Приручника“ јер, као што је написано у предговору за десето издање, ова дијагноза се сматрала за „дискриминацију“.

1978. године, пет година након што је АПА одлучила да искључи „хомосексуализам“ из „Приручника“ спроведена је анкета међу 10 хиљада америчких психијатара који су били чланови АПА. 68% психијатара из броја испитаника који су учествовали у истраживању сматрало је, као и раније, да хомосексуалност представља психичко обољење.

Греховна грудва, попут снежне, све више нараста. У последњем издању „Приручника за дијагностику и статистику“ који је издала Америчка психијатријска асоцијација већ видимо суштинске промене у вези са педофилијом. Сагласно DSM-4 особа се више не сматра за педофила ако просто прилази деци или машта на тему интимног контакта са њима. Он се сматра педофилом само у случају да је свестан да поступа лоше и да због тога осећа тескобу или ако педофилија „ствара препреке за његов нормални живот“. На тај начин, званична наука у Америци се просто потписала под своју неморалност, под своју духовну недефинисаност.

2011. године на парламентарном заседању, канадски психолози су изјавили да „педофилија представља исто сексуалну оријентацију као што су хомосексуализам и хетеросексуализам“. На овом заседању се разматрао законодавни акт у вези са сексуалним злочинима против деце. Против изјаве да педофилија представља „сексуалну оријентацију“ иступио је само један члан парламента.

Данас законодавни органи САД припремају легализовање 30 врста „сексуалне оријентације“ које се за сада још увек налазе на списку психичких поремећаја АПА – упозорава организација за заштиту права „American Family Association“. Крајем децембра 2012. године амерички Конгрес је приступио припреми статуса правне и државне заштите за „сексуалне оријентације“ као што су инцест, некрофилија, зоофилија, педофилија – примећује ова организација.

Покушаји законодавне забране пропаганде хомосексуализма у Русији предузимали су се како на државном, тако и на регионалном нивоу још од почетка другог миленијума. У јануару 2013. године слични закони прихваћени су на локалном нивоу у неколико региона Русије (Санкт Петербург, Архангелска, Костромска, Рјазанска, Новосибирска, Магаданска, Самарска и Калињинградска област, Краснодарски регион, Чукотски аутономни округ и Башкирија). Слични закон на државном нивоу усвојила је Државна дума на првој седници 25. јануара 2013. године. За време седница представници содомије нису се заустављали ни пред чим, њихово понашање било је одвратно.

Предстоји нам борба. Не смемо се трпељиво односити према покушају развраћања наше деце, наше омладине.

Содомија је тешки грех. Како је показало истраживање које је спровео „Левада центар“, крајем априла 2013. године међу одраслим становништвом у 130 насељених места у 45 области у земљи, 75% Руса је уверено да држава мора да пресеца било какву званичну пропаганду хомосексуализма. Руска држава је у овом тренутку у потпуности забранила усвајање руске деце од стране хомосексуалних парова из иностранства, као и особа које нису у браку.

Усвојена деца која одрастају у истополним „браковима“ одрастају као изразито истраумиране личности. Сагласно подацима истраживања које је спровео професор универзитета у Тексасу, Марк Регнерус, од 2010. до 2012. године показале су се страшне чињенице: 31% деце која су одрасла са мајком лезбејком и 25% са оцем хомосексуалцем била су присиљавана на полне односе (између осталог и од стране родитеља). 24% такве деце планирало је самоубиство, 25% су имали полно преносиве болести. У истраживању је учествовало 3000 одраслих испитаника чији су се родитељи налазили у истополним „браковима“.

Наше деде и прадеде су се бориле са нацистима и памтиле: „Ни корак назад!“ И ми такође, као и наши преци, треба да упамтимо: немамо где да одступамо, иза нас је Русија (Србија – прим.прев.).

Са нама је Бог! Победићемо!

Превод: Станоје Станковић

Извор:
ПРАВОСЛАВНИ РОДИТЕЉ