ДОСТОЈЕВСКИ КАО УЧИТЕЉ И МУЧИТЕЉ

Од моје петнаесте године Достојевски је мој учитељ. Признајем: и мучитељ. Још онда ме је занео и понео својом проблематиком. Показало се, да су његови проблеми – вечити проблеми људског духа. Ако је човек иоле човек, мора се бавити њима. А Достојевски је сав у њима, зато је на свима путевима својим истински човек. Предност је његова у томе, што је у вечне проблеме људскога духа унео надахнуће пророка, жар апостола, искреност мученика, сету филозофа, видовитост песника.

У новије време ни код кога нису вечни проблеми човечијег духа дошли до тако широког, дубоког и свестраног израза као код Достојевског. Кроз њега су проговориле муке бића људског, и сви болови, и све чежње. Као ретко ко, он је одболовао проблем човечијег бића у свима његовим страховитостима. А човек је бескрајном сложеношћу свога бића најстраховитије биће у свима световима у којима се креће људска мисао и кружи људско осећање.

У Европи није било ни мислиоца, ни филозофа, ни песника, који је као Достојевски снажно и свестрано осетио величанствену драматичност и језиву трагичност европског човека и свих његових тековина. Њему је до танчина познато не само еванђеље него и апокалипсис европског човека. Апокалипсис са свима својим понорима, чудесима, страхотама, ужасима. Ако на нашој планети постоји нешто страшније и од најстрашнијег, онда је то, нема сумње, апокалипсис европског човека. Достојевски га је песнички предосетио и пророчки предсказао, а ми смо већ ушли у њега. Једно је очигледно: настао је апокалипсис европског човека; све његове тековине полако захватају апокалиптичке страхоте и невиђени ужаси.

Потресна је агонија европске културе, зидане на „непогрешивости“ и аутаркичности европског човека. Над апокалиптичким понорима њеног самоуништења све се јасније и јасније оцртава титански лик сетног пророка Европе: Достојевског. Његова се пророштва о Европи испуњују на наше очи. И срце се неосетно претвара у сузарник..

Не тврдимо, попут Лајбница, да је овај наш земаљски свет – најбољи од свих могућих светова. Али смо сигурни у једноме: наш земаљски свет је несумњиво најзагонетнији од свих могућих светова. И у том тако изузетно загонетном свету – најзагонетније биће јесте човек: његови падови и узлети, његово зло и добро, његов ђаво и Бог. А сврх свега – његов свечовек и Богочовек. […]

Човек је прави човек када искрено и опасно постави себи проблеме. Ниједан проблем није истински постављен ако није постављен неустрашиво и опасно, толико опасно да од њега у грозницу пада и разум човечији, и душа, и срце. Тако постављају проблеме само челници људске мисли: Јов, Соломон, апостол Павле, Шекспир, Достојевски. Но, за такве људе коначно решење ма ког проблема зависи једино од апсолутног смисла и божанског циља људске историје.[…]

По Достојевском, сви се проблеми своде на два „вечна проблема“, на проблем постојања Бога и проблем бесмртности душе. Ова два проблема носе у себи неодољиву магнетску силу, којом привлаче и подређују себи све остале проблеме. Од решења „вечних проблема“ зависи решење свих осталих проблема, учи Достојевски. Решење једног вечног проблема садржи у себи решење другог. Они се увек крећу у правој сразмери. Ако има Бога – душа је бесмртна; ако нема Бога – душа је смртна.

Решење „вечних проблема“ је главна мука, којом се вољно и невољно муче сви негативни и позитивне хероји Достојевског. Кроз ове проблеме они приступају осталим проблемима. Без њих, они се не могу замислити, као ни сам Достојевски. „Постојање Бога је главно питање, пише Достојевски Мајкову, којим сам се ја целог свог живота мучио, свесно и несвесно“.

Хероји Достојевскога су оличење те главне муке, оваплоћење тог главног питања. Њихова је даноноћна брига, њихово је неизбежно занимање – решавати то главно, то вечно питање: има ли Бога, има ли бесмртности? Без тих питања, они су немогућни; ван њих, они су несвоји. „Ја не могу о другом, – исповеда се Кирилов –, ја сам целога живота мислио о једноме. Мене је Бог мучио целог живота“. Добри, бурни Мића плаче, рида и страшно се исповеда Аљоши: „Мене Бог мучи. Једино то и мучи“. […]

Негативно решење вечних проблема, изражено речима: нема Бога, нема бесмртности – сачињава суштину негативних хероја Достојевскових. А позитивно решење, изражено речима: има Бога, има бесмртности, – сачињава суштину његових позитивних хероја.

Негативно решење вечних проблема неминовно повлачи за собом негативна решења и свих осталих проблема. Убеђење, да не постоји ни Бог ни бесмртност душе, увек се пројављује као нихилизам. Нихилизам и није друго до примењени атеизам. Из философије атеизма неминовно истиче морал нихилизма. То Достојевски доказује неодољивом убедљивошћу. генијалним психолошким анализама и необоривим доказима он виртуозно показује да је нихилизам неминовна последица атеизма. Ако нема Бога, ако нема бесмртности, онда нема ни врлине, нема ни порока. У том случају – све је дозвољено.

Позитивно решење вечних проблема омогућује и условљује позитивно решење и свих осталих проблема. Убеђење, да постоји Бог и бесмртност душе, пројављује се у транссубјективном свету као љубав. Не треба се варати: љубав је примењено осећање Бога и осећање личне бесмртности. Ја могу љубити вечном љубављу само ако сам бесмртан, и ако моја бесмртност црпе своју силу из Бога. Живог и вечног. Два комплекса владају душама позитивних хероја Достојевскових: комплекс осећања Бога и комплекс осећања личне бесмртности. Срца су њихова испуњена Богом и бесмртношћу, и све што излази из њих божанско је и бесмртно. Ако има Бога, ако има бесмртности, онда је права, вечна љубав и могућна и остварљива у сфери људског живота. Без тога, права је љубав психолошки и онтолошки немогућна и неостварљива.

Нека тајанствена, мила и кротка сила непрекидно зрачи из христоликих хероја Достојевскових. Они не доказују Бога логички, већ показују психофизички. Дискурзивно и дијалектички не може се доказати ни постојање Бога, ни бесмртност душе. Убеђење да постоји Бог и бесмртност душе јесте плод личног, непосредног искуства. Оно се стиче само опитом активне љубави. Од јачине и величине тог опита зависи и јачина и величина човекове убеђености у постојање Бога и бесмртности душе. Што је човек богатији овим искуством, богатији је и вером у Бога. До истинског и реалног богопознања и самопознања човек долази једино путем активне љубави. Љубећи Бога и људе, човек реално и експериментално сазнаје да је његова душа христолика и бесмртна.

Опит активне љубави, као метод богопознања и самопознања, јесте чудесна благовест којом је Богочовек обдарио род људски. Служећи се овим методом, човек најбрже пронађе и Бога и себе. А на путевима мржње лако изгуби и Бога и себе. Пронађен и примењен Богочовеком, овај метод богопознања и самопознања постао је и заувек остао методом православне гносеологије. По свему, он је непомирљиво супротан схоластичком методу механизације животворних истина Христових и протестантском методу рационализације надрационалних истина еванђелских.

Христолики хероји Достојевскога чувају највећу драгоценост наше планете: лик Христов. И у потребним моментима показују га поколебаним душама у овом горком свету. Он је једини њихов посредник између њих и осталих људи. Својом христоликом душом они привлаче све што је божанско у душама људским и проналазе бесмртно добро и највећем грешнику. Они примају свет, али не примају грехе света. Они љубе грешнике, али не љубе грехе њихове. Очишћен и освећен Христом, овај свет је најбољи од свих могућих светова, али су људи учинили себе горима од свих могућих људи. Христолики хероји Достојевскога примају свет из руке Богочовека Христа, који милостиво и кротко покрива грехе света.

Прекрасна личност Христова је једино што Достојевски обожава без резерве. За њега она је оличење свега најузвишенијег, свега најсавршенијег, свега најчовечнијег. Мимо ње нема истинске благовести у овом тужном свету. Поменете ли име Христово у присуству Достојевскога, он сав уздрхти од узбуђења и усхићења. Бјелински пише: „Кад год само поменем име Христово, у Достојевског се лице потпуно измени као да хоће да заплаче“.

У овом свету, који на парадоксима почива, Достојевски не може без Христа. Он сваку своју мисао завршава Њиме и свако своје осећање проверава Њиме. Горка тајна света једино у Христу постаје слатка. Свирепа тајна страдања постепено прелазе у тиху, умилну радост, једино ако се пронесе кроз Христа и осветли Њиме. То Достојевски осећа апостолски снажно, зато је исповеднички одан и мученички веран Христу.

У Богочовеку Христу има нечег несравњено вишег од Истине, Доброте и Лепоте. Он је све то у апсолутном смислу, па чак и нешто више од свега тога. У томе је његова изузетна чар. Све што је најбоље у души људској Христос привлачи себи неким неодољивим магнетизмом љубави. Он даје души човечијој што јој не могу дати ни апсолутна Истина, ни апсолутна Доброта, ни апсолутна Лепота, узете посебно у њиховој метафизичкој супстанционалности или логичкој оправданости.

Претпоставите парадоксалну дилему: треба изабрати између Христа и Истине. Ја и ви бисмо, можда, изабрали Истину а не Христа. А Достојевски? Он би несумњиво изабрао Христа, па макар сва Истина била против њега. Ево његове исповести о томе: „Покаткад ми Бог даје тренутке савршеног мира. У тим тренуцима ја љубим и верујем да и мене љубе. У тим тренуцима ја сам формулисао своје Вјерују, у коме је све јасно и свето за мене. Ово је Вјерују сасвим просто. Ево њега: ја верујем да нема ништа љупкије, дубље, симпатичније и савршеније од Христа. Са суревњивом љубављу говорим себи: не само нема Њему слична, него и не може бити. Ја штавише изјављујем: Када би ми неко могао доказати да је Христос ван истине, и када би збиља истина искључивала Христа, ја бих претпоставио да останем са Христом, а не са истином“.

Из књиге о. Јустина Поповића ,,Достојевски о Европи и Словенству“

Извор:
МЕНТАЛНИ ХИГИЈЕНИЧАР