Како деца стичу зависности?

Валериј Иљин говори о раду у Центру за бригу о души „Свети Јован Кронштатски“ у Москви. Овај Центар је створен на иницијативу професора и доктора медицинских наука – јеромонаха Анатолија Берестова, као и групе православних лекара, психолога и педагога са циљем указивања помоћи лицима који су пострадали од тоталитарних секти и окултизма.

Међутим, током времена тамо су све више и више почели да се обраћају наркомани и њихови родитељи. И то очигледно није случајност. Пракса показује да су психолошке и социјалне карактеристике наркоманске зависности, зависности од секти као и алкохолне зависности имају много тога заједничког. (Није случајно ни то да низ секти користи наркотичка средства у својој пракси.)

Зато, када говоримо о зависностима овде подразумевамо све три поменуте врсте зависности.

* * *

Зависност представља посебно унутрашње човеково стање. Оно се увек карактерише губитком личности у овој или оној мери, слободи воље – те кључне особине личности (дара Божијег) која издваја човека од других живих створења.

У ЧЕМУ ЈЕ РОДИТЕЉСКА КРИВИЦА?

Многи се, гледајући новорођено дете диве, видећи у њему чисто, непорочно створење. Заправо, дете се не рађа као света, нити као безгрешна, ни просто добра особа. Какво ће оно постати у многоме одређују родитељи. Управо се од њих пре свега дете учи и добром и лошем. Одмах ћемо рећи да разматрајући породичне проблеме, остављамо у загради породице са јако израженом психолошком или социјалном патологијом (тих истих алкохоличара, наркомана, итд.). Узроци поремећаја тамо леже на површини. Деца су често нежељена и непотребна.

Међутим, шта са породицама које се уобичајено назива „пристојним“, где се брину (често и претерано) о деци, искрено им желећи добро? Велики проценат младих људи који страдају од једне или друге зависности – наркоманске, алкохолне, психолошке – излазе управо из таквих породица. Трагични, без преувеличавања, парадокс „овога света“ састоји се у томе да су и у таквим породицама деца често принуђена да преживљавају, а не да живе; преживљавају управо морално, психолошки, а често и физички.

Истраживања низа страних стручњака (и она у потпуности потврђују наше искуство) сведоче да апсолутна већина људи који страдају од зависности никада у свом детињству нису имали могућност да својим родитељима кажу „не.“ Под овим се мисли не на хистерично-афективно понашање размаженог детета, већ на нормално људско „не.“ „Не“ човека који има право на сопствено мишљење, који је уверен у то да њему блиске особе нису равнодушне на то мишљење.

На жалост, многи родитељи заборављају и, штавише, чак и не наслућују на чињеницу да је дете од тренутка рођења човек, то јест, венац Божијег стварања, а не нечија имовина, раскошна играчка и легално средство за задовољење својих хирова.

Дете од најранијег узраста усваја да директни и поштени протест који одражава његово реално унутрашње стање неће бити прихваћено и схваћено од стране одраслих, да ће за собом повући неизоставно узнемиреност (није суштински важно да ли ће то бити хистеричне сузе мајке или ћушку од оца). А то се дешава зато што су они о томе какви треба да буду маме и тате учили од својих мама и тата и томе ће учити своју децу. Тако се и предаје, из генерације у генерацију, попут проклетства, „наслеђе“ које се зове доминантни или једноставније речено, притискајући родитељ.

О УКУСНОЈ И ЗДРАВОЈ ХРАНИ,

ИЛИ ШТА ЈЕ ЗАЈЕДНИЧКО ХЕРОИНУ И ТАЊИРУ СЛАТКЕ КАШЕ

При таквом моделу понашања дете од најранијег узраста усваја да директни и поштени протест који одражава његово реално унутрашње стање неће бити прихваћен и схваћен од стране одраслих, да ће за собом повући неизоставно узнемиреност (није суштински важно да ли ће то бити хистеричне сузе мајке или ћушку од оца). Насупрот томе, спољашње показивање покорности и слагање са мишљењем старијих доводи до награда, поклона и, главно – штити дете од непријатности и неудобности.

Узмимо једноставни пример који је познат свима који имају децу. Дете одбија да једе било шта, или неко одређено јело. У многим породицама то изазива буру негативних осећања код мама и бака. А узалуд! На почетку дете никада не одбија из хира, оно одбија јер заиста у том тренутку не жели да једе! Његовом организму храна није потребна! И ово објективно стање, без сумње, остаје и онда када се мали човек из горког искуства уверава да је боље показати спољашњу покорност и почети са јелом, тачније, правити се да једе.

Долази до раздвајања унутрашњег и спољашњег света код детета. Дете ставља маску. Учи се да буде лукаво и да лаже.

Међутим, то још није све. Тај угушени протест, као и неопходност скривања свог истинског стања изазивају осећање понижености и стида. Они рађају агресију према родитељима која, из разумљивих разлога, не може да се отворено изрази или се показује у искривљеним, деструктивним облицима (једна од таквих форми у старијем узрасту може бити одлазак – било одлазак из куће, или у секту, наркоманију, алкохолизам) или она постаје такозвана „аутоагресија“ – то јест, агресија коју дете усмерава на себе (пошто све врсте зависности доводе до саморазарања личности, оне могу бити једна од форми аутоагресије).

Родитељи који на један или други начин покушавају да изазову или појачају код детета осећање кривице (користећи се сузама, „види колико ме боли то што радиш…“, „отераћеш баку у гроб“, итд.) треба да знају и упамте: самим тим они удаљују дете од истинског кајања.

Са великом дозом сигурности може се рећи да:

– Тај порочни механизам, чак ако човек и не постане жртва зависности, свеједно на неки начин експлодира и унакажава му живот.

– Ако у раном детињству, у процесу породичног васпитања нису формиране психолошке основе зависности, већ обрнуто, постављени здрави начини реаговања на ситуацију, човек је практично осигуран од наркотичке зависности, ризика да упадне у деструктивну секту или, у великој мери, осигуран је од опасности од алкохолизма.

КАКО НАХРАНИТИ ВУКОВЕ, А ПРИТОМ САЧУВАТИ ОВЦЕ

(ПРИМЕРИ ЗДРАВОГ И ПРОДУКТИВНОГ ПОНАШАЊА ОДРАСЛИХ)

Наведимо пример здравог и корисног понашања одраслог. Узмимо исту ситуацију за пример – дете одбија да једе. Вриска, бука, трка, сузе. Све се одвија на викендици. На терасу излази тетка малишана.

– Шта се дешава, зашто вичу?

– Па ето…

– Неће да једе? Одлично! Ја се управо спремам у шуму по печурке, хоћеш са мном?

Сувишно је и рећи да је предлог са усхићењем прихваћен.

-Само, поведи рачуна: никакве сендвиче нећемо носити са собом и задржаћемо се дуже.

Коментар пролази мимо ушију. „Кукавац“ је спреман не само за шуму без сендвича, већ и за Северни пол без капе.

Након пар сати на тераси је поново трка. Срећна бака и забринута мама лупају тањирима и лонцима, не успевајући да постигну да изнесу храну своме чеду које брзински једе и прво и друго и треће јело тако да све пршти.

Поставља се питање зашто се тако једноставног и ефикасног решења нису досетили други одрасли?

Није нека велика мудрост чињеница да физичка активност на свежем ваздуху или, једноставније речено, шетња по шуми – изазива апетит.

Цела ствар је заправо у одсуству жеље или у неспособности да се направи макар корак на страну од утабане стазе. И бака и мама су виделе пред собом задатак да нахране малишана. Унутрашњи глас им је говорио: „Да би дете одрасло здраво, мора да се на време и правилно храни“. Међутим, парадокс је у томе да су, искрено сматрајући да се тобож брину о малишану, одрасли заправо заузели апсолутно егоистичку позицију.

Некада давно бака је усвојила од своје маме: „Добра мајка увек има нахрањено дете!“ Ову заповест је она предала својој ћерки. И сада обе имају унутрашњи став: ако дете није нахрањено на време – родитељи су лоши.

И жеља да се остане „добра девојчица“ која испуњава родитељске наредбе, ове добре жене које воле дете чинила је да буду неслободне. Ова жеља им није дозвољавала да чак ни на тренутак не погледају на ситуацију очима малишана, да се запитају: Шта је стварно детету потребно?

У томе је суштина доминантног родитеља и „генерацијског проклетства“ у многим породицама.

Дешавају се и ситуације друге врсте, када је корисно омогућити детету да погледа на своје понашање очима другог.

Један човек је послао свог осмогодишњег сина за распуст код баке у други град.

Сваки пут када би слала унука у продавницу, бака му је давала новац за сладолед, или му је дозвољавала да кусур остави као џепарац. Једном је отац дошао у посету да обиђе малишана. Његова посета се подударила са боравком путујућег зоолошког врта који је малишан јако желео да види. Уочи посете зоо-врту мушкарац је, шаљући сина по хлеб, неочекивано чуо: „Дај ми за сладолед, тада ћу отићи!

-Шта, ти ми чиниш услугу за коју морам да ти платим?, питао је отац.

-Бака ми увек плати зато што идем у продавницу. Ја могу да живим и без хлеба!

Херој наше приче ништа више није рекао и дао је потребну суму новца.

Следећи дан, од ујутру дете у стопу прати свог оца:

-Тата! Када ћемо коначно да одемо да видимо животиње?

-Чим ми платиш за пиво, одмах идемо!

-Је л` се ти то шалиш?

-Не, не шалим се. Ти можеш да живиш без хлеба и узимаш од баке новац да би јој помогао. А ја у потпуности могу да живим без зоолошког врта. Зашто не бих узео новац од тебе за то што ћу да идем тамо са тобом?

Након овог разговора за памћење, харач за одлазак у продавницу се прекинуо.

Наведени примери здраве и ефикасне реакције одраслих ни у ком случају не представљају готове препоруке. Не тражите рецепте.

Верујте себи, ослоните се на вољу Божију, молите уразумљење од Господа на који начин да поступате са дететом, да пронађете речи које су потребне управо њему, делујте спонтано. Тада ће решење обавезно доћи као само по себи. Ако се јављају значајне тешкоће, не тражите непријатеље споља, обратити се унутар себе.

Човеку је обично тешко да сам објективно и јасно види своје духовне и душевне проблеме. Зато немојте занемарити помоћ, идите свештенику, психологу, мудром и искусном педагогу, главно је, не понављајте једне те исте грешке.

Запамтите: једне те исте грабуље на које стајете непрестано, на крају постају смртно опасне!

Извор:
ИМА НАДЕ