Постоје ли границе до којих се може [неко] изругивати са Србима?

Kако нас про[па]дају или ко то забрањује српско име

• Милошевића је оборила ЦИА и 70 милиона америчких долара, а после су се смењивали „експерти“ за које је мало ко знао откуд долазе
• Моћни агроиндустријски комбинати или су уништени или даровани странцима
• У исти чвор с распадом српског школства увезано је и пропадање српске науке
• Србија је распродала све своје руднике, сва бањска лечилишта и све изворе воде за пиће
• Зашто Рио Тинто није прво свратио у Немачку — која тога литијума има много више од Србије

Пише: Драгољуб Петровић,
проф. (у пензији)

„Западне демократије“ (Енглези и Американци — пре свих) у потоњи обрачун с православљем кренуле су „бољшевичком револуцијом“ 1917. и током више следећих деценија покосиле много десетина милиона (бољих) руских глава; та је демократија Србе задесила две године касније, али се њена „делотворност“ испољила тек у Другом светском рату кад су Броз и његови комунисти, током много послератних година, и у Србији „подигли“ макар још један — Јасеновац.

И, узгред, темељито разорили српски етнички простор:

• на Илиндан 1944. у Манастиру Св. Прохора Пчињског одлучено је да се средњовековна немањићка Србија „пресели у Македонију“;
• неколико месеци касније Црној Гори „призната је нација“;
• оно Срба што је у Хрватској и Босни (и Херцеговини) преживело четворогодишње усташко-комунистичко савезништво остало је у надлежности исте „кољачке интернационале“, уз налог да се — под новим барјаком „братства и јединства“ — доврши оно што је током рата пропуштено да се учини;
• на Бујанској конференцији одлучено да се Косово и Метохија „пресели“ у Арбанију и зато је отуд прогнаним Србима после рата забрањено да се врате на своја спаљена огњишта, а отворен пут дивљој колонизацији Шиптара из Арбаније;
• Косову и Метохији и Војводини после рата „дарована“ је аутономија, при чему Србија у њима није имала никаквих „надлежности“, али без њихове сагласности ништа није могла учинити за уређење сопствене „државности“. И уз све то — за њено терорисање биле су овлашћене све друге „републике и покрајине“ и сви други „братски народи и народности“.

И то се братство расцветало током последње деценије прошлог века кад су се све те „нацијице »осамосталиле« као посебне државице“, при чему су се њих четири издвојиле из српског етничког ткива (Хрватска — она делићем и од Словеније, Босна и Херцеговина, Црна Гора, Македонија), Арнаутлук се прославио темељитим уништавањем Срба на Косову и Метохији док је Словенија тај посао почела њиховим убијањем, а довршила га њиховим брисањем из свих евиденција. И главнина њихова у тим пословима потврдила високе злочиначке капацитете: Хрватска и Босна по својој усташко-комунистичкој линији, Арнаутлук том линијом обогатио своја злочиначка искуства стечена под вишевековном турском заштитом, Словенија се убиствима српске деце захвалила за четворогодишњи боравак много десетина хиљада својих сународника које је Хитлер 1941. прогнао у Србију, а Црна Гора и Македонија за неколико комунистичких деценија врло успешно „заборавиле“ неколико миленијума — своје српске историје.

Тако се разарао српски етнички корпус, а сад се, по нечијој иницијативи, уобличује некакав „слободарски покрет балканских народа“ у коме се „удружују“ Србија, Арбанија и Македонија у нешто што се зове „Отворени Балкан“ (не знам да ли се то зове и „Мали Шенген“), а иза чега се скрива, најпростије речено, геноцид над српским народом, и онај стари комунистичко-усташки и овај нови који хоће да је демократски мада би му лепше пристајала нека друга имена.

На све то о чему говоримо може се гледати као на основу за даље, и дубље, разарање Срба, одн. за њихово потпуно уклањање с европске етничке мапе: Клаус Кинкел најавио је да ће се то остварити најпре свођењем Србије на „безначајну балканску енклаву“, у складу с вечитим немачким настојањима да Србе сатре и на Балкану као што их је сатрла на највећем делу своје данашње територије, с тим што се данас ослања на један „од кључних докумената Новога светског поретка [какав је] Агенда 21 Уједињених нација [која је] поставила као свој циљ: до 2020. године успостављање апсолутне контроле над водом, земљом, биљкама, минералима, инфраструктуром, средствима за производњу, едукацијом, енергијом, информацијом и — популацијом. У контексту те Агенде за Србију је предвиђена „насилна промена демографске структуре становништва, Нови светски поредак је Србе ставио изван закона, а спречавање развоја Србије унео у своје стратешке планове и документе“; пут којим ће се то остварити обично се представља као регионализација и она предвиђа да се Арбанасима, уз Косово, прикључи и прешевски регион, Босни и Турској – Рашка област. Војводина ће бити прикључена Мађарској или обновљеној Хабсбуршкој монархији; Румунији и Бугарској биће препуштени источни региони, а по оним „остацима Србије“ биће насељени европски Цигани и Арапи за које се „не нађе места“ другде у Европи.

На тим пословима ангажоване су све светске „демократије“, а као извршиоци упрегнути најјевтинији представници српске националне врсте, заљубљеници у евроатлантску и баба Мунирину памет, „жене у црном“ и жене-хелсинчаре, бетоњерци, пешчаник-специјалци, крокодил-фестивалџије, културни деконтаминатори, твит-историчари и слични НВО-глодари, који тврде да су Срби извршили геноцид над баба Мунириним и Насер-ефендијиним кољачима и муџахединима у Сребреници, Братунцу и свуда где су стигли по Подрињу, Озрену, у Казанимаи о чему је једна њихова Дубравка написала књигу из које ће се то најбоље научити. И да су за све што се тамо догађало криви Срби јер су бомбардовали сву западну демократију, нарочито Америку, Енглеску и Немачку и натерали CNN и Al Jazeerа Balkans да све то уживо преносе. И да се од те навике никако не могу ослободити па оних 40-ак хиљада Срба још преосталих у БХ-Федерацији и даље „предњаче у звецкању оружјем“ и прете да ће Босну вратити у оно доба с краја 19. века кад тамо није било другога народа осим Срба нити другога језика осим српскога…

Слом пред каквим се Срби данас налазе приредиле су им и власти биране по критеријима који се битније нису разликовали од оних који су горе представљени: сви су они причали једнаку причу и сви иза себе остављали једнаку пустош, не зна се ко је шта уништио, уништитељи се брзо мењали и заслуге им се за то што су чинили не могу ни одмеравати (ако то негде неко није прецизно бележио и остављао доказе за кривичне пријаве за велеиздају и дугогодишње робије за непочинства којима су своју власт обележавали), али је извесно да је дефинитивни слом почео после „петог октобра“ кад су демократски пљачкаши (у облику оних осамнаест „опозиционих“ странака, тзв. ДОС) развластили Милошевића, опустошили земљу, разорили и индустрију и пољопривреду, економију, финансије, културу, науку, будућност. Како је то све чињено, потписнику ових редова није познато, али памти запис Добрице Ћосића да је, према књизи Милене Арежине, бившег председника Привредног суда Србије, Милошевића оборила ЦИА и 70 милиона америчких долара, а после се смењивали „експерти“ за које је мало ко знао откуд долазе и која их је памет препоручивала за разарање свега онога што је од Србије можда још имало шансе да не буде уништено.На почетку тога великог злочина нашло се разарање српскога банкарског система: тада је нека лабус-динкићка (Г17⁺) памет ликвидирала пет моћних српских банака и на њихово место довела преко 30 страних пљачкаша ипоставила основу за пустошење Србије — које и данас траје. (Како се та памет расцветавала, нека покаже једна необична „светска паралела“: у Канади послује — седам банака!)

Нека се све то о чему говоримо потврди неким простим чињеницама.

• Србима банке не требају: оних пет уништили су давно, ових дана продали последњу, Комерцијалну, и сад могу продати и Народну банку Србије будући да она, ионако, више нема о чему да брине, нема шта да чува, оно што опљачкају — стране банке износе преко границе, а НБС им служи да јој се ругају и да им штрпне покоју парицу од онога што су опљачкали (златне резерве, и иначе, чувају се по свету, а Србија се, и без тога, обавезала да злато неће куповати — јевтиније јој је да купује кифле у Шпанији);
• Србија је уништила своју индустрију, Милошевић јој „довео“ 800.000 индустријских радника, сад их је остала тек која хиљада, оно што је од њих вредело — отишло у иностранство, а оно што је од индустрије ваљало — опљачкано је или даровано странцима док је остало — препуштено пропадању;
• иста је судбина задесила и пољопривреду: моћни агроиндустријски комбинати или су уништени или даровани странцима, стотине хиљада хектара најбољих ораница зараста у парлог, пре више деценија у много војвођанских општина није било ниједне краве па није јасно кога тамо музу;
• „српска домаћица“ хвали се да су „тамо-неки“ (рецимо просто: светски мангупи и протуве) „њену-кућу“, други пут у последње три године, прогласили за „светског првака у дисциплини »привлачења гринфилд инвестиција«“ (донели јој, вели, три милијарде евра, а не помиње колико су однели; мађарски председник то објашњава прецизније: њима ЕУ даје две милијарде евра, а узима – четири); она се, међутим, не хвали и неким другим високим „европским титулама“: током много последњих година, рецимо, „њена-кућа“ ненадмашена је у степену корупције па су у тим пословима високо позициониране и неке њене министарке чија се браћа и мужеви врло успешно чешу (п)о буџет(у) Србије;
• Србија је распродала све своје руднике, сва бањска лечилишта и све изворе воде за пиће, а нема ниједан колектор за пречишћавање отпадних вода и има најзагађеније водотокове у Европи;
• Србија гради аутопутеве (и аеродроме) по најплоднијим својим ораницама и чини то с циљем да своју младост што брже и лакше упути „преко границе“ и да истовремено припреми услове за своју што ефикаснију окупацију: „моравски коридор“ запосели су Американци и Турци, не зна се где су све стигли Кинези, ни где је све Рио Тинто „открио“ литијум, променио подземне водотокове и припремио расељавање народа с простора на којима је миленијима живео; еколошка министарка и председник Скупштине веле да „чекају студију »Рио Тинта«“ о томе који ће све простори Србије бити отровани и уништени, али не говоре ништа о томе откад ти разарачи вршљају по Србији, кога су све за то време корумпирали и у шта су досад, како веле, уложили две милијарде долара, а био би занимљив одговор и на два друга питања: одлучује ли о томе код нас Трилатерална комисија (тј. Ана, Зорана и др.) и зашто Рио Тинто није прво свратио у Немачку — која тога литијума има много више од Србије;
• Србија је свој образовни систем предала у руке својим кољачима Немцима и њиховим сатрапима Хрватима и то је учињено тако што је школство сведено на шибицарење и свака улична протува била овлашћена за његово сатирање: нека потпуно сужена министарска свест свела је Завод за уџбенике, као најзначајнију установу српске духа и имена (значајнију и од Универзитета и од Академије јер за њих припрема кадрове) на ранг „градске чистоће“ и упутила га на то да се бори за што јевтинију српску националну памет; показало се, међутим, да су у томе били много успешнији међународни лопови, тј. „Клет“ и његове филијале, за које се испоставилода су из Србије износили 90% вредности „српскога уџбеничког тржишта“ (по неким проценама — то је износило до 180 милиона евра мада они тврде да је то „тржиште безвредно“, али не објашњавају зашто се за њега „лиценцирало“ 78 лопужа-издавача као што су и сами) и да су „гушили такмаце на тржишту“, али се нигде не помиње чињеница да су за то време уништили српски школски систем, да су то чинили под надзором просветних министара-трговаца — који су једнако успешно затварали „државне школе“ као што су отварали „приватне“ и по Србији и „у региону“; и намножиле се и такве школе и такви универзитети (а министри тамо пазарили дипломе — за сваки „ресор“ који им Ана понуди (и за мостоградњу, и за рударство, и за пољопривреду, и за науку, и за заштиту шароња и шаруља, и за спасавање осмуђене памети);
• страдање Завода за уџбенике сасвим се лепо уклопило у парадигму страдања српског издаваштва и српске културе у целини и њему је претходило страдање многих издавача који су задужи[ва]ли српску културу негујући људску реч и сведочећи о њеној сваковрсној лековитости: људи мале памети погасили су многе такве знамените адресе (Минерва, ИП Матице српске, Нолит, БИГЗ, Рад, Филип Вишњић, Просвета, Јединство, Багдала и не знам колико других по Србији), а до гашења је стигла и последња која је Србима још преостала: са педесетим томом своје јединствене едиције КОРЕНИ (Насеља : Порекло становништва : Обичаји— на скоро 40.000 штампаних страница!) Службени гласник(у саиздаваштву са САНУ и уз приређивачки напор Борисава Челиковића) угасиће се као адреса која Србима више — није потребна;
• у исти чвор с распадом српског школства увезано је и пропадање српске науке, у свету то је најављено још половином прошлог века, слом је довршен кад је у школство уведен „болоњски концепт“ и дефинитивно прогната памет и разорени критерији за њено вредновање: светским господарима довољан је ниво „памети Жељкове »Задруге«“, а „оно преко тога“ њима је много једноставније да купе „за готовину“ него да инвестирају у нешто за шта се не зна шта ће донети; Срби немају ни министарство за науку (имају, наводно, некакав Фонд за науку), али не знају где им се затурила наука будући да њене мере одређују „независни страни рецензенти“ па остаје нејасно како они могу рецензирати пројекте који се баве српским националним темама и о којима се најбољи зналци, ипак, налазе у Србији (ако се већ не догађа да за такве пројекте Фонд и није заинтересован); не зна се, наиме, има ли таквих пројеката, али је извесно да поред неких „рецензената“ не могу проћи ни они који се „фокусирају на решавање проблема у Србији“ јер им се „циљано додељују негативни поени ако нуде решења за одређене проблеме у Србији, као што је, на пример, заштита животне средине или пројекти који су предвидели да се њихова решења користе најпре у индустрији Србије“; те појединости сведоче да Фонд за науку много жешће брани српске окупаторе него што окупља српске научнике и штити српску науку и ваља претпоставити да у њему има много више партијских активиста него „болоњских специјалиста“ (да је друкчије — и наука би нам била утемељенија).

*     *     *

У последњих стотинак година Срби су као народ систематски сатирани, а у последње две деценије тај „посао“ предат је у надлежност најјевтинијих Срба. И они то чине и темељитије и ефикасније од свих досадашњих српских крвника: ти су крвници скидали српске главе, потискивали српску традицију, забрањивали српска обележја, али су се једино најјевтинији Срби сетили да треба забранити — српско име: Влада је недавно усвојила предлог Закона о привредним друштвима по коме предузетници неће моћи да „користе реч Србија као ни изведенице и облике који асоцирају на име наше земље нити међународно признату трословну ознаку Републике Србије – СРБ“.

Један стари комунистички функционер рекао је да је Србима било „лако са њима, крштеним комунистима, а видеће шта ће им се догађати кад им стигну — некрштени“.

Комунистичка некрст Србима је, ево, стигла!

Извор:
ИЗМЕЂУ СНА И ЈАВЕ