Како је наша војска ослобађала Београд 1. новембра 1918.

Пише: Иван Миладиновић

Праскозорје 15. септембра 1918. године. На заравни Добро поље, која спаја планине Козјак и Ниџе, у рововима, на првој линији фронта, са припадницима српске Друге армије су регент Александар Карађорђевић и војвода Живојин Мишић, начелник штаба Врховне команде.

Пробдели су целу ноћ са својим војницима и официрима. Положаји немачке и бугарске солдатеске су удаљени само педесетак метара. У 6.15 војвода изговара шифру за напад „Шаљите једног официра и осам војника“. И кренули су сви као један. У ушима су им одзвањале последње реченице из заповести главнокомандујућег Мишића: „Треба дрско продирати, без починка, до крајњих граница људске и коњске снаге. У смрт, само не стајте, јунаци, напред у отаџбину!“

И ти храбри и честити ратници осетили су да је час правде дошао. За њих више није било препреке а коње су гонили узвикујући: „Хајде у Србију!“. Већ првог дана Шумадијска и Тимочка дивизија су пробиле 11 километара фронта. Кренули су ка Београду као вихор ветра који обара све пред собом.

Преобразили се ти српски војници готово преко ноћи. После Албанске голготе нису више играли коло око логорских ватри, није се чула песма, многи су пустили браду у знак жалости за изгубљенима. А сад одједном, поново се чују снажне српске песме праћене звекетом оружја и гвожђа са топова које су гурали уз планине. А у вече, при месечини и светлошћу ватри, радосно обасјани Моравци, Шумадинци, Ужичани, Тимочани, васкрсавали су коло. И браде су бријали.

Бугарски краљ Фердинад 30. септембра изговара: „Ово је крај свих нас…“ потписује капитулацију и бежи у Немачку где га дочекује кајзер Вилхелм Други речима: „Шездесет две хиљаде српских војника одлучило је рат. СРАМОТА!“

За то време српски војници изговарају две речи „Само напред!“. Није више за њих било препрека. Били су сигурни у своју победу. Као бујица, освајали су македонске планине, Велес, Скопље, Овче поље, Куманово… А онда освануше у Врању прекривено јесењим цвећем. Само напред, не дати мира ни одмора варварину… Па паде Ниш, Ћуприја, Паланка… За само 45 дана прешли су 600 километара и стигли пред Београд. Нису сви ти храбри ратници стигли до своје престонице на ушћу Саве у Дунав. Многи су оставили своје животе – њихова смрт је била залог слободе.

Брзом напредовању српске војске допринос даје и сам народ организујући четничке одреде који су иза непријатељских линија враћали „дуг“ окупатору за сва недела, злочине и пљачку. Описујући расположење народа пред ослобођење, Константин Фотијадес, познати војни хроничар, који се налазио у француским јединицама, пише: „Сва је Србија узаврела и личи на организам који енергично хоће да се ослободи отрова и да старци, жена и деца нису чекали да се ми приближимо па да отпочну протеривање свог угњетача. Ова герила је убрзала наше наступање“, констатује Фотијадес.

Окупаторска војска је на својој кожи осетила пробуђени ослободилачки дух народа који је хтео да скине јарам поробљивача. Паул Кирх, вршилац дужности начелника штаба 11. немачке армије, извештава да су се „у целој земљи појавиле српске чете и врше препаде на наше јединице. Против њих смо упућивали посебне ловачке одреде, али је лакше ухватити буву у џаку, него уловити ове чете на испресецаном планинском земљишту које они изврсно познају“.

Схвативши да је дошао крај четворогодишње окупације, Аустроугари су журили да што више опљачкају Србију. Последњи окупаторски гувернер Ремен фон Баренфелдски је наредио да се у Мађарску бродовима и железницом транспортује 4.000 вагона жита, 10.000 комада рогате стоке, исто толико свиња, 4.000 оваца а, као што пише у налогу за транспорт, и „вагон мармеладе“. Носили су све што се могло однети, од кућног до канцеларијског намештаја и свих могућих предмета из радњи.“

Док су аустроугарске власти пљачкале радње „од Калемегдана до Славије“, српска војска се приближила Београду. Осиромашени и опљачкани Београђани са нестрпљењем су очекивали ослобођење. Књижевник Милан Ђоковић, који је у то време био ђак основне школе, записао је „да су се мајке договарале, претурале по својим крпама, маказама нешто секле и кројиле. Увече су поред петролејке шиле српску заставу припремајући се да дочекају и поздраве ослободиоце“.

Коњички ескадрон Дунавске дивизије је у касним поподневним сатима 31. октобра избио на линију коте 312, код железничке станице Рипањ. Одушевљењу мештана није било краја.

Вадили су последње резерве хране и пића, које су крили од Аустроугара и Немаца, да угосте ослободиоце. Свирало се, певало, играло… У међувремену стиже заповест команданта Дунавске дивизије: „Задатак ескадрона за сутрашњи дан: извиђање и протеривање непријатеља од Рипња према Београду и задржати се на обалама Саве и Дунава.“

У наредби је посебно истакнуто – славље завршити до 22 часа и послати војску на спавање. Сутра их очекује напоран дан. Али, тешко да је неко од њих ока склопио. Лежали су отворених очију и дрхтали испод ћебади од усхићења и ишчекивања од сусрета са Београдом.

Командир Коњичког ескадрона Иван Живаљевић, двадесет лета доцније, у листу Време, поводом двадесетогодишњице ослобођења престонице, детаљно је описао ту ноћ. Пред очима су му се ређале слике Београда, његовог родног града у ком је одрастао и провео детињство, ишао у школу. Успомене су наизменично навирале, уз њих и питања шта је срушено и шта је остало од оног Београда који је оставио. Да ли је сат на Теразијама код ког су се заказивали љубавни састанци читав. Осећао је да су и његови војници испуњени сличним немиром. И они су мислили на своје куће, на родитеље, на браћу и сестре. Били су истовремено и тако далеко и тако близу главног града.

И тад се капетану Живаљевићу јавила идеја да он буде први официр који ће ући у Београд. За то је вредело дати живот и доноси одлуку: Уместо у седам сати, како је гласила заповест надређених, наређује покрет у четири сата ујутру. Усхићење, нестрпљење, радост, нека чудна неописива грозница пренела се са њега на његове борце. Ескадрон је био спреман – на Београд.

Народ их успут обавештава да се неке непријатељске јединице налазе код станице у Реснику и на Торлаку. У једном јуришу су их растерали, побегли су главом без обзира. Још на Бањичком путу почели су да их пресрећу становници главног града. Када су дошли на узвишење изнад Славије, нису могли да прођу од народа који се скупио да их дочека. Жене и деца плакали су од радости, китили коње и војнике цвећем. Сузе радоснице нису могли да прикрују ни ослободиоци. Српски војници који су издржали свакојаке недаће у последњих шест година попустили су пред овим призором добродошлице. Живаљевић је у Временусведочио: „Грлио сам децу и жене, притискао их на своје груди, а очима сам миловао куће и улице мога Београда.“

На углу улица Његошеве и Краља Милана, код Официрског дома, данашњег Студентског културног центра, Коњички ескадрон Дунавске дивизије се зауставио. Иван Живаљевић је испунио свој сан. Био је први официр које је ушао у престоницу. Војводи Петру Бојовићу, команданту Прве армије Српске војске шаље извештај: „Ушли смо у Београд. Тачно је 10.30 часова.“

Један од најпознатијих и најугледнијих српских новинара Предраг Милојевић, који је ослобођење Београда дочекао као седамнаестогодишњи младић, овако описује тај дуго чекани дан:

„Владало је неописиво одушевљење. То је била права експлозија радости. Командант на коњу био је сав засут цвећем. Људи, нарочито жене, хватале су га за руке, грлиле његовог коња, љубиле пешеве његовог шињела. У њему као да се оличавало све оно за чим се чезнуло током четири године покорности и понижавања под окупацијом. У једном тренутку, да би, ваљда, био боље виђен од непрегледне гомиле, командант на коњу нашао се на ониској трибини. Пригњечен људима вишим од мене, нисам могао све да видим, па ми се чинило да су то команданта, заједно с коњем, људи дигли на руке и да они лебде у ваздуху.“

Ескадрон је кренуо ка Калемегдану. Улице су биле пуне људи, а кроз прозоре су се вијориле српске заставе. Војници и коњи су били окићени пешкирима и цвећем. Група раздраганих дечака скинула је са двора црно-жуту заставу и бацила је испред коња који су копитима прешли преко ње. Са свих страна је је одјекивало „Живели наши ослободиоци!“.

У једном тренутку до ослободилаца успео је да се пробије један дванаестогодишњи дечак и рекао им да се већа формација Немаца налази код Београдске задруге царинарнице. Каква игра животне судбине. Тај дечко је био Ђорђе Радовановић, брат од тетке капетана Живаљевића. Схвативши ко је командир ове јединице, малиша је отрчао да јави његовој мајци радосну вест.

Када је ескадрон стигао на Саву, видели су непријатеље како се у журби повлаче на леву обалу Саве преко понтонског моста. Живаљевић је поставио два пушкомитраљеза и наредио да се отвори ватра. Утом се поред њега створио један представник београдске општине, који му је саопштио да је дао часну реч српског официра да немачки војници неће бити нападнути при прелазу на другу обалу, а заузврат, они неће бомбардовати Београд. Часна реч српског официра морала је да се одржи и паљба је прекинута.

Долазак регента Александра

Регент Александар је у Београд стигао 8. новембра. Долазак се очекивао око 17 сати, али сат раније улице су већ биле пуне света. Арчибалд Рајс, чувени швајцарски криминолог и професор универзитета, који је властиту судбину поделио са српским народом, забележио је повратак будућег краља: „Престоничке власти, друштва, окупиле су се на уласку у варош, на путу за Бањицу. Ту је такође једна чета војника, музика и официри. Тачно у 17 сати стиже принчев аутомобил. Он стаје и принц у униформи генерала за кога је произведен, силази праћен Дамјановићем и Ацом Димитријевићем. Он поздравља председника општине који држи говор. Принц одговара једноставно гласом који се чује, али он је узбуђен. Хорови певају химну и маса виче: „Живео!“ Сада одлазимо сви пешице у Саборну цркву. Баца се цвеће, венци и увек: „Живео!“ Жене се бацају на колена и увек: „Живео!“ Тај пресрдачни дочек узбудљив је до крајњих граница. Саборна црква је импозантна, осветљена електричним сијалицама и украшена зеленилом. На вратима принца дочекује свештенство које му предаје Свето писмо. Хор пева химну и церемонија је кратка. Излазимо и принц одлази у свој привремени двор, Крсмановићеву кућу.“

Бесмртна херојска слава

Српски народ и његова војска добили су многобројна признања за херојска дела и жртве које су поднели у Првом светском рату. Најдирљивија осећања изразио је председник француске Народне скупштине Пол Дешанел у телеграму поводом ослобођења Београда:

„Срби су у Београду, цела Француска је са њима! Напад на Србију изродио је рат. Србија је имала част да поднесе први ударац. Као да није довољно претрпела у току векова! Она је бранила Европу од Азије; Азија ју је држала покорену четири века! Они, које је она спасла, уместо захвалности – хтели су да је униште! Али, они се данас сурвавају под теретом својих злочина! Ми смо поносни што смо били поред тих хероја за време њиховог трогодишњег изгнанства. Ниједног часа они нису сумњали, ниједног часа нису поклекнули! Србија је слободна! После мучеништва, ево тријумфа: велики сан Југословена остварује се; Француска их братски поздравља и кличе њиховом животу који се поново рађа и њиховој бесмртној слави!“

Извор:
ИСКРА