Поглед православног психијатра на хомосексуалност

Православни психијатар др. Лин (Магдалена) Папас из Калифорније, у овом интервјуу говори о начинима на који се у савременом друштву мења поглед према хомосексуалности у складу са губљењем репера за то шта је заиста нормално а шта није.

Људи који одбацују Бога губе тај репер и за нормално проглашавају све што им њихове греховне наклоности кроз осећања говоре да је нормално и у реду. Такав приступ, потпомогнут медијима и снажном кампањом одводи на странпутицу многе младе људе који, према докторки Папас услед хомосексуалног начина живота доспевају у све већу депресију, а све је мање лекара који ће им отворено помоћи и посведочити да је хомосексулност једна „инфекција душе“ коју  је потребно лечити како би особа изашла из мрачног тунела депресивности, перверзија и суицидних мисли.

Хомосексуалност је само још један (промашен) вид потребе за испуњењем јер се покушава задовољити  потреба на девијантан начин. И због тога доводи до тешких последица. Савремено друштво које тренутне греховне страсти проглашава за нормалне ствара такву климу да је особама које болују од хомосексуалности отежано да пронађу адекватну помоћ, јер наилазе на притиске да остану хомосексуални и да је то сасвим нормално, а психијатре који тврде другачије осуђују и чак судски и законски гоне.

Уредник сајта „Има наде“

Поглед православног психијатра на хомосексуализам

Др Лин Папас (LynnePappas), у православној цркви крштена као Магдалена, веома је угледан психијатар, лиценцирана за рад с децом, адолесцентима и одраслима, запослена у округу Бат и области Чико на северу Калифорније. Бави се психијатријском медицином више од двадесет две године. Такође је и председница црквеног савета Цркве св. Андрије Јуродивог у Редингу (Калифорнија), парохији Српске православне цркве. Др Папас је пристала да с нама подели своје стручно знање о једном од „зала данашњице“.

—Тема нашег данашњег разговора је нешто што последњих година тишти многе хришћане – све веће прихватање хомосексуалности као норме у многим традиционално хришћанским земљама. Законодавство у САД и другим државама налаже да хомосексуалност није душевна болест. Премда је већина студија показала да се хомосексуалност не наслеђује, хомосексуалци се све више третирају као мањина, што за собом повлачи потребу за законима о заштити људских права и образовању које подстиче толеранцију.

Једно од питања која се намећу није само утицај свега тога на цркву или друштво уопште већ и на појединце који осете хомосексуалне нагоне али не желе да се препусте хомосексуалном начину живота те стога траже помоћ.

У пракси сте сигурно видели примере таквог сукоба. Шта те особе раде ако им се каже да морају да буду прихваћене као такве, уместо да се лече? Шта нам можете рећи о томе?

—Прво, говорићу о томе са становишта промене онога што називамо парадигмом. Сви ми тражимо знакове у својој средини и у свету – који утичу и на нашу душу – о томе шта је истина, шта нас води кроз живот, шта је стварност. Због тога смо сада у ситуацији да нам читав свет говори да је сада нормално оно што се некада сматрало ненормалним, оно што не потиче од Бога, што није здрав начин живота нити здрав избор или здрава веза. Дошло је до промене парадигме, сва правила су промењена и људима се говори да су сва ранија схватања нетачна те да сада имамо нову реалност. Потом та реалност каже: „Све што осећам добро је за мене“, било да је то веза једног мушкарца с другим, мушкарца с дечаком, жене с девојчицом или људи са животињама (људи се неће зауставити код једне ствари). Сада говоре да су све то само могућности и да је таква разноврсност „нормална“. Сваки појединац у себи носи семе Божје истине, и негде у срцу и души зна да је све то погрешно – јер ми заиста то и осећамо. Али ти појединци наилазе на спољашњи свет који им каже: „То што осећашунутра је погрешно“. Јавља се притисак који све ремети. Стога људи више немају границе, немају упориште или неки репер који би им рекао шта је истина. Веома је важно да то имамо у виду док се бавимо овим питањем будући да је оно захватило све и окренуло свет наопачке, па људи више не знају куда да иду.

—Живите у Калифорнији, и то близу Сан Франциска, „Меке“ гејева. Да ли сте можда приметили тренд не само да се хомосексуалност прихвати већ и да се отворено подстиче?

—И те како. Штавише, такав начин живота се охрабрује с притајеним бесом који се може осетити када дођете у додир с тим животом и тим светом – постоји веома снажна скривена струја, која је заправо оличење силе зла. Много је разлога за тај бес (који је притом испуњен гордошћу), ту силу, доминацију, за такво испољавање индивидуалног права човека да се стара о себи, и да од нечега направи да то буде „шта год ја хоћу да буде“. То је веома моћно осећање. Због тога се људи, нарочито у Калифорнији, све више декларишу и гласају за легализацију геј бракова. Ово се већ догодило у неколико држава. Но, овде није реч о људима који скрушено стоје по страни и говоре: „Желим да будем са својим партнером“. Реч је о кампањи, о жаркој жељи тих људи да се наметну и да вас натерају да прихватите њихову идеологију.

—Како је та жеља појединаца међу хомосексуалцима да не буду дискриминисани, или можда само да их нико не туче, прерасла у планирани, финансирани и агресивни програм чији су циљ сви аспекти друштва – правосуђе, медији, па чак и образовни систем, све до основних школа? Са становишта психијатрије, реците нам шта се то дешава у њиховом уму и срцу што их тера да покушају да створе ново друштво, и то према свом лику, да тако кажемо? Је ли посреди једноставно гордост? Жеља да изграде самопоштовање тако што ће променити ставове свих људи око себе?

—Не знам могу ли у потпуности да одговорим на то питање. Људи који се мени обраћају обично нису толико милитантни у својој жељи да промене друштво. Неки желе и то да учине – као да ће тиме добити потврду свог избора, потврду да су добро покрили своје ране. Јер, знате, у срцу читаве борбе лежи човекова жеља да буде вољен, да пронађе место где ће осећати да је другима стало до њега, да ту припада, да је вољен и прихваћен. Постоји безброј ствари које људе доведу до те тачке у животу. Милитантни аспект те жеље јесте продужена рука оне скривене струје. Када је неко повређен или љут, у први мах може реаговати одбрамбено, или се понашати понизно или бити утучен; но, потом на другом крају спектра често откривамо да те емоције полако прерастају у гнев. Поменути милитантни гнев представља огранак гнева који је све време присутан, али се не испољава код свакога у тој мери. Ако не живимо у Господу, искрено и смирено, јављају се гнев и љутња. Гнев је често дубоко сакривен, затурен негде, а наш одбрамбени систем је толико добар да се гнев потискује и други га не виде. Понекад гнев пробије напоље и не буде тако добро сакривен – тада и проналазимо милитантни аспект, када људи желе да наметну свој начин мишљења како би се „осветили“ Богу, рекла бих, а не само другима. То је један начин да се окомимо на све оно у нама што нам ствара збрку. Реч је само о испољавању, представи, симболу који нема никакве везе са оним што нам је заиста у срцу – али они мисле да има.

—Ваше објашњење заиста има смисла, али нас то враћа до чињенице да је донедавно хомосексуалност с правног становишта сматрана проблемом који захтева психијатријско лечење. Ако одемо још даље у прошлост, видећемо да она није доживљавана као психолошки проблем већ као смртни грех, па чак и злочин, а у неким деловима света и даље је тако. Људи су кажњавани због тога како се то не би проширило на остатак друштва. Сви хришћани сматрали су ту појаву грехом, а православни хришћани и даље тако мисле.

У САД закони су се променили те се хомосексуалност више не посматра као психијатријско обољење и хомосексуалцима више није „потребно психијатријско лечење“. Но, ја ипак мислим да појединци и даље желе да се излече од проблема који леже у корену њихове хомосексуалности. Реците нам, на основу вашег искуства, да ли људи траже помоћ психијатра због проблема који су у основи тога, или баш због хомосексуалности? Да ли здрави људи који испољавају хомосексуално понашање имају душевне проблеме?

—Ко год учествује у хомосексуалним активностима није душевно здрав. Да поновим, такво понашање је реакција и манифестација искривљеног схватања бола, одбачености, напуштености, губитка и жеље да се ослободимо одвојености од Бога. То је још један вид потраге за испуњењем на девијантан начин. То никада није вођено здравом душом нити срцем појединца.

—У медијима је данас присутан тренд да се хомосексуалци приказују као углавном душевно стабилне особе које су једноставно прихватиле другу оријентацију (мада, судећи по ономе што сам прочитала, аналитичка статистика говори управо супротно). Стога их друштво доживљава као особе које су прикладне да, на пример, усвоје дете или предводе мале извиђаче. Наравно, полазна претпоставка у систему за усвајање јесте да се усвајање детета треба дозволити само ментално стабилној особи. Ако психијатријска пракса показује да хомосексуалци нису стабилни, како им онда можемо дозволити да имају контролу над рањивом децом?

—То што сте рекли претпоставља да психијатрија и системи у друштву имају праву представу о томе шта је нормално. Изван Бога – а ми живимо у безбожном друштву – нико заправо не зна шта је нормално, те стога морају да измишљају дефиниције, морају да их уклопе у оно што они желе да буде нормално. Зато нам је данас овако. Измислили су нову дефиницију нормалног, сутра ће можда поново измислити нову дефиницију засновану на неком нагону који их у том тренутку обузима. А у тој слици нигде нема места за Бога. На крају опет долазимо до тога, па сада имамо и нову дефиницију породице. Више не гледамо шта је Бог рекао о породици, шта је Бог створио и како је „уредио ствари“. Одбацили смо га јер нам то није потребно, чак и не знамо да он постоји, па своје вредности одређујемо према томе шта нам се „чини“ да је добро. Затим, страсти покрећу све – и то тренутне страсти. У данашње време тренутне страсти и жеље одређују шта је нормално.

—Лично сте се ухватили у коштац с том редефинисаном нормалношћу у правном систему. Можете ли нам рећи нешто о томе?

—Па, имала сам пацијента који је, да тако кажем, водио борбу против свог хомосексуалног живота. Био је веома измучен и дошао је код мене како би кренуо на терапију. Налазио се у тешкој депресији и борио се са суицидалним мислима и покушајима. Мучила га је зависност од дроге, био је кокаински зависник, а учествовао је и у перверзним радњама. Знате, хомосексуални начин живота уме да буде веома перверзан; штавише, перверзан је по дефиницији. Али перверзност може да иде у бесконачност, као и свако зло. Може да буде све озбиљнија и озбиљнија. Тако је и он улазио у све озбиљније активности, веома демонске, будући да је реч о тортури, мучењу – стварима које људи једни другима раде. Није имао мира због свега тога. У детињству га је злостављао млади учитељ и он се никада није изборио с том траумом, те се од раног детињства помирио с тим да му се све то десило због тога што је и он такав. Почео је да верује да му се такво злостављање никада не би десило да његов живот није заиста такав. Прихватио је ту спољну околност као знак сопствене хомосексуалности, јер, мислио је, да није тако, зашто би му онај млади учитељ то урадио? Од тог тренутка његов развој од дечака до младића био је веома извитоперен, веома трауматичан, и кад год би погледао око себе, проналазио би ствари које је потом додавао тој парадигми коју је створио о себи, ствари које су поткрепљивале чињеницу да је он геј – на пример, нешто што би сазнао из медија, чуо од других људи, некаква идеологија или осећање да је он заправо рођен такав. Почео је да таква објашњења уграђује у своју парадигму.

Како ми то почињемо да уграђујемо заблуду и лаж? Наша парадигма једноставно добија све више и више материјала. И тако, недуго потом, пред крај тинејџерског доба и почетком двадесетих година живота, он је већ конструисао читав свет као да је писац, направио је читав свет а сви други око њега додавали су делиће његовој личности док се формирала, те је његов карактер обликован на основу свега тога. Управо се то дешава у друштву, с медијима, са светом – они нас обликују, а ми прихватамо делиће које нам сервирају, уколико немамо ништа друго на основу чега бисмо изградили своју личност, уколико немамо Бога, а притом нема никога да нам помогне. Уколико сами не осећамо шта је истинито, а шта не.

Дакле, када је дошао код мене, већ је био веома истраумиран, али није дошао због жеље да реши проблем своје сексуалности. Дошао је због депресије. Али човек не може да се реши депресије ако се пре тога не осврне на оно што га је до депресије довело. Он се осврнуо на свој живот, на одрастање и детињство, на однос с мајком и оцем, на све видове пружене родитељске љубави или њеног недостатка, као и на његово питање о томе да ли је он икада пронашао своје место, да ли је био прихваћен и вољен.

С временом је постало јасно да га је тај мушкарац прихватио и волео. У њему је пронашао некога ко му је посвећивао изузетно много пажње – указивао му је физичку пажњу, давао коментаре итд. Тада је то постало начин живота који је он прихватио. Све је то почело да му се открива, па је почео да преиспитује своју ранију претпоставку да је рођен као геј особа. Када је потом кренуо да размишља о проблемима у свом животу, појавиле су се пукотине у његовом оклопу, у парадигми. Наједном су зраци светлости почели да се пробијају, што га је помало узнемирило.

Знате, приликом терапијских сесија које држим, никада нисам крила да сам православне вере. Никада нисам крила ко сам и одакле сам. Један професор на катедри за дечју психијатрију где сам стажирала једном приликом ми је рекао, видевши да носим крст око врата: „Требало би да то скинете“. Упитала сам: „Зашто?“, а он је одговорио: „Зато што као психијатар, треба да будете празна табла за пацијенте, а ако носите крст, тиме утичете на некога. Ваш крст утиче на њихово мишљење, а они би требало да размишљају својом главом. Ви тако добијате улогу парадигме.“

Погледала сам га и рекла: „Па, отворено да вам кажем, ја бих рекла да сам ја искрена, ако ништа друго. Бар је моја вера приказана споља тако да људи знају ко сам ја у мојој парадигми. Ако одем код неког другог, код будисте или индуса, може се десити да њихова парадигма избија из свега што ми кажу, али ја то нећу знати. По мом мишљењу, то човека доводи у заблуду.“

Тако је и мој пацијент видео да носим крст и почео да ме запиткује о Богу. Током наредних неколико година полако је почео да напушта уверење да је рођен као геј особа – почео је да преиспитује своју прошлост, па чак и ступио у везу са женом и заволео је. Она је затруднела, али је прекинула трудноћу, што га је страшно погодило. У таквом стању очаја поново је почео да користи дрогу и све се у његовом животу распало – за то је окривио Бога и мене. На крају ме је тужио за неетичност, како је то удружење психијатара рекло, будући да се хомосексуалност у суштини више не сматра патолошким стањем, те је моја хришћанска вера наведена као неприкладна „неравнотежа моћи“. Пошто носим крст око врата, имам икону на зиду и Библију на столу, оптужена сам да сам неправедно утицала на тог мушкарца који је – својевољно – дошао код мене. То што ми се својевољно обратио и долазио код мене три године за њих нимало није било битно. Битна им је била само чињеница да је Бог присутан и да сам ја тог мушкарца „натерала“ да слуша оно што Бог каже.

—Тај случај управо доказује то што смо рекли. Очигледно је да је поднео тужбу против вас зато што је неуравнотежен, али то држава није узела у обзир?

—Зато што држава каже да он није неуравнотежен. Зато што закони и оно што је свет одредио као нормално кажу да је он „океј“.

—Је ли добио тужбу?

—Одлучила сам да се нагодим. Дали смо исказе, али сам се нагодила пре него што је дошло до суђења.

– Дакле, у неку руку могло би се режи да је он „победио“ јер је добио нагодбу. Да ли би ово могло да послужи као хладан туш и другим психијатрима који такође сматрају да је хомосексуалност њихових пацијената део читавог проблема због којег су они депресивни?

—Рећи ћу вам да је хомосексуалност узрочни чинилац депресије. Нема ту места за „можда“. Није то једина ствар, али је без сумње веома битна. Хоћете ли наћи друге психијатре спремне да то потврде? Можда неколико. С друге стране, открићете да чак и међу хришћанима – притом мислим на верску припадност, а не само на православни свет – видећете да је то као и јерес у хришћанству: веома брзо све постане прихватљиво. Тако да ћете наћи многе који мисле да је то сасвим у реду и неће вам дати изјаву као што сам ја то учинила.

—Шта то значи за особе којима је заиста потребно исцељење – исцељење од хомосексуалности? Значи ли то да их је једноставно издала срећа, да немају коме да се обрате? Хоће ли они открити да је на свету све мање психијатара који су спремни да разговарају о томе?

—Не мора да значи. Ако се неко обрати психијатру или психологу који је спреман да устврди то што сам и ја рекла, наћи ће некога да им помогне. Мислим да сте хтели да поставите ово питање: шта је са особама које не схватају да је хомосексуалност огроман део њихове борбе, њиховог бола, њихове непрекидне болести?

Занимљиво је што кад говоримо о болести, ми одмах помислимо на патогене или нешто што расте у нама, или на инфекцију изазвану бактеријом или вирусом, а не на нешто што је изазвано инфекцијом душе. А о томе је овде реч. Као што је случај и с толико других ствари у данашњем друштву, људима је све теже и теже да уоче инфекцију јер смо толико тога „нормализовали“ што се тиче делова душе који све више нестају у греху који смо ми пак прогласили „нормалним“.

Аутор: Лин (Магдалена) Папас, православни психијатар у САД

Превод: М.Стајић

Извор:
ИМА НАДЕ