Да није те речи, на чему бисмо стајали?

Мало је реплика из филмова које сам гледао у детињству и које су се у памћењу тако урезале као онај чувени одговор Милоша Обилића у Боју на Косову када га Мурат пита зашто он данас даје главу, а он му одговара да је даје за реч. На Муратову опаску да тиме што главом плаћа своју реч не значи да је његова реч скупа, већ да је глава јефтина, Милош Обилић изговора готово антологијску констатацију:

Да није те речи, на чему бисмо стајали?

Скупа је та реч. Скупа је она и данас, упркос све чешћим наративима којима се препоручује непоштење уместо поштења, и нечасни поступци уместо оних часних. На свим фронтовима (не заборавимо да смо под окупацијом) препоручује се да се таквим поступцима лакше и боље пролази у животу како та устаљена фраза већ стандардно звучи. Ипак, иако пођемо од тога да је та констатација тачна, не треба ни данас потценити оне Његошеве речи да част и брука живе довијека. Можда смо ми легитимни настављачи римских баханалија, па после дужег времена, бруку не сматрамо категоријом која има уплив у савремене животе, али ствар је врло проста. Живот и даље фунцкионише по принципу бајке, и његови актери се и даље деле на добре и лоше јунаке. На часне и на бруке. Гаврило Принцип је пуцао за слободу, и остао синоним борбе против империјалистичких афинитета и амбиција, и сто година након смрти. Маргарет Тачер, један од саучесника настанка неолиберализма, некада војним пучем и диктатуром у Чилеу, а данас мало перфидније и у готово целом свету, остаће упамћена као једна зла баба чију су смрт наздрављали у њеној Краљевини уз песму и весеље ирски рудари, а чију је област, као грану економије у државној својини, уз многе друге уништила, зарад коорпорацијског капитала.

Речи и даље могу бити скупе када се стане иза њих и заиста могу деловати импресивније од сваког Ферарија у гаражи, скупе шминке или тоалете, виле са базеном и осталих мерила вредности данашњег друштва.

Друштво материјалног, стално заборавља да је материјално, као и то да људи сами, ако се сведу на биочестице, нису ништа друго до потрошна роба (док се реч само једном губи: Јер дату ријеч не смијеш погазит, е част би своју погазио[1]). Нико и ништа. Како објаснити ону чувену анегдоту о професору Милошу Н. Ђурићу када су ми квислиншке власти тражиле да потпише Апел српког народу, и да га је тим поводом, један професор музике питао и зашто одбија да потпише поменути апел и тиме олакша себи живот, а овај му одговорио: Лако је теби. Ти у дипле сивраш, а ја студентима етику предајем.

Не мора се бити професор етике, да би се живело по етичким принципима али запитајмо се како то да данас памтимо речи проф. Ђурића, а другог актера ове анегдоте увек помињемо само као једног професора музике. Човека са занимањем и човека без имена. Корпорацијским човеком. Човеком тренутка. Човеком материјалног.  Али зашто његово име нико не памти? Не треба заборавити да је проф. Ђурић том приликом и пензионисан и слат у Бањички логор. Професор музике свакако није, и сигуран сам, уживао је луксуз и поштовање у тим ратним годинама. Па, ипак, узмемо ли у обзир да се једном ипак све заврши, и да је сваки тренутак пролазан, ко се боље осећао по завршетку тог рата? Ко је оставио већи утисак на своје студенте? И бољи ли је нама у подвигу смрт, него ли са стидом живот?

Овај народ, ипак, још увек верује у Косовски завет, и носи га са собом. Свесно или несвесно, још увек је ту негде. Сам овај текст, највише је инспирисан једном визуелизацијом када сам недавно остао дуго загледан у фотографију једног споменика. На њему је само писало И ја сам дао реч. Поред њега, стоји фотографија младића, и две године: 1972-1991. И име.

Стојадин Мирковић Цоле.

Реч је о деветнаестогодишњем војнику, који је био, уз мајора Милана Тепића, у селу Беденик код Нове Раче. Иако је херојство мајора Тепића мање-више познато јавности, подсећања ради, након блокаде хрватских паравојних јединица, не желећи да препусти непријатељу оружје којим би убијали његове војнике, мајор Тепић је 29. септембра 1991. године дигао у ваздух војно складиште и себе, претходно га минирајући, а управо му је Мирковић донео акумулатор из његовог аутомобила за те потребе. Само њих десетак чувало је 170 тона муниције, комуникације су биле пресечене. Свим војницима ЈНА, наредио је да се повуку од главног објекта. Мајот Тепић је такође веровао у реч и његове речи једанпут људи дају ријеч, она остаје или се погази. Ја сам дао ријеч да ћу да браним ову земљу ако јој буде тешко, нешто значе и данас.

На његове речи, управо је Стојадин Мирковић, путем радио преносника одговорио „И ја сам дао реч.“

Из оклопног транспортера дејствовао је по непријатељу све док није био погођен противоклопним пројектилом. Ни једном није отишао на војно одсуство. Осталу му је било још само месец дана војног рока. Да није било таквог подухвата, ко зна колико би других села било етнички очишћено, нарочито ако се узме податак из западне Славоније, када је Зенгама остављено отприлике исто толико муниције у Вараждину. Само ту су етнички очишћена 193 насеља, са око 52.000 житеља.

Такав подухват, само знатно раније, имао је и српски јунак и восковођа Првог српског устанка, Стеван Синђелић. Вечну славу стекао је на Чегру. Услед сталних надирања Турака у селу Каменице надомак Ниша, војвода је остао сам. Видевши да не може да их истера из шанца и да су му саборци изгинули, својом кубуром је завршио бој, и свој живот, тако што је опалио метак у пуну бурад барута. Изгинио је заједно са 6.000 Османлија. Његова реч да Турцима неће жив допаднути, и дело које је те речи пратило, довело је до тога да скоро два века касније, те речи одзвањају једном деветнаестогодишњаку и једном мајору, а чини ми се и свакоме ко погледа део рељефа када прође поред Споменика ослободиоцима Ниша на централном тргу у Нишу и присети се ко је на њему.

Има ли веће храбрости него статити пре свега иза својих речи? И има ли чега бесмртнијег од тих истих речи?

Извор:
НОВИ ПОЛИС