На делу тотална распродаја српских рудних богатстава

Зашто српски најбољи стручњаци и државна администрација раде за Рио Тинто

• Држава је наше најбоље стручњаке из области геодезије требала да ангажује за своје потребе
• Профит Рио Тинта од рудника литијума би годишње био 90 милијарди евра, а државе Србије 17 милијарди евра
• Због чега је 17 милијарди довољно добар разлог да би се грађани Србије одрекли преосталих 80 и кусур милијарди евра и поклонили Рио Тинту – британској аустралијској компанији која ће за собом оставити јаловишта и друге штетне утицаје у долини Јадра још увек се званично не зна!
• Процењено је да су улагања Рио Тинта у досадашње истраживање у налазишта у Јадру код Лознице око 200 милиона долара. То су и сами наводили, али сада одједном износе десетоструко веће износе?!?
• Истраживање и експлоатација минералних ресурса даје се у бесцење страним инвеститорима, при чему грађани Србије од свега тога имају мало користи, која сада износи само мизерну рудну ренту у просеку од 3-6 одсто.
• И Европска комисија критикује Србију у прошлогодишњем извештају о напретку Србије ка ЕУ због небриге о заштити животне средине

Пише: Гордана Грујић,
мастер геохемије

Показало се да су субвенције, које држава даје по сваком запосленом раднику, уносне за стране инвеститоре јер утичу на повећање пре свега њиховог профита све док једног дана не затворе радњу преко ноћи и без икаквих обавеза побегну главом без обзира.

Према старим законима о геологији и рударству који су важили до почетка 2000-их година, сви рудници и рудна богатства су била у власништву државе при чему је држава финансирала сва истраживања (основна, детаљна-примењена и научна), а сву корист од експлоатације руде убирала је држава.

Резултати геолошких истраживања наших бројних врсних геолога која су реализована у Србији и у другим државама у последњих 60-70 година су надалеко познати у свету.

Наши научници и стручњаци све истражили и испитали

Према новом закону о геолошким истраживањима и рударству, који је од 2004. године до данас претрпео нова издања и неколико измена и допуна, држава се није побринула да очува своја рудна богатства и не дозволи да их странци черупају већ им је олакшала даље издавање дозвола за детаљна геолошка истраживања и експлоатацију уз медијску промоцију.

Њима је претежни интерес у стицању сопственог профита, док им је улагање у заштиту животне средине на последњем месту.

Највећи проблем је што су то углавном необновљиви природни ресурси о чијој експлоатацији стране фирме не воде рачуна у смислу његове одрживости за будуће генерације и заштите животне средине.

Почињемо да личимо на афричке земље у којима су стране компаније на законит начин покрали лежишта дијаманата уз помоћ власти које будућим генерацијама у сиромашној Африци нису оставили ништа.

Од 2011. до 2021. године издато је укупно 239 дозвола страним компанијама за детаљна геолошка истраживања углавном за металичне минералне сировине међу којима је највреднија руда злата, сребра, бакра, литијума, олова и цинка итд.

Домаћим компанијама за исти период издато је 316 дозвола за детаљна истраживања углавном за неметаличне минералне сировина (различити минерали и стене које се користе као грађевински материјал, индустријске сировине итд) чија је тржишна вредност неупоредиво мања од металичних.

Велико лежиште бакра и злата ‘Чукару Пеки’ налази се у оквиру Борског металогенетског комплекса у источној Србији, које је предмет дугогодишњих научних истраживања српске науке која су документована у стотинама научних радова и бројним докторским дисертацијама.

Детаљна истраживања на основу издате дозволе била су спроведена од стране канадске компаније „Невсун Ресорсис’, која не би ни била могућа без оваквих супериорних домаћих научних резултата вишедеценијски финансирана од државе а ни без основних геолошких истраживања која су на пример 2002. и 2003. била финансирана чак половином укупног буџета тадашњег министарства за животну средину.

Србији ће остајати чак милион тона отпада годишње

Истину за вољу и ту је било малверзација и лоших одлука. Право на експлоатацију је 2019. године пренето на кинеску компанију Зиђин мајнинг груп.

Истраживања горње зоне лежишта, које представља епитермалну сулфидну минерализацију бакра у асоцијацији са златом на дубини од 400 до 800 м, указују на укупну процењену количину од 35 милиона тона руде са средњим садржајем од 2,9 одсто бакра и 1,7 грама злата по тони.

Зиђин мајнинг груп је пројектовао да ће се преко 79.000 тона бакра годишње производити чим достигне свој пуни капацитет, док се о пројекцијама за злато не износе никакве информације.

Слична ситуација је и са највећим лежиштем литијума и бора у долини Јадра – бело злато 21. века, чије су резерве процењене на око 158 милиона тона руде са садржајем од 1,7 одсто оксида литијума и 13,95 одсто оксида бора, које прети да падне у руке страног инвеститора – Рио Тинта, који ће се добро овајдити, према неким незваничним проценама, за вртоглавих 90 милијарди евра.

Према доступним информацијама, годишња производња се очекује око 58.000 тона литијум-карбоната, 300.000 тона борне киселине (јединице Б2О3) и 255.000 тона натријум-сулфата, а у периоду од 50 година трајања рудника, производња ће достићи укупно 2,3 милиона тона литијум карбоната.

Према оваквим пројекцијама чини се да ће ископати цело лежиште и угрозити његово даље стварање које можда још увек траје.

Процењено је око милион тона индустријског отпада годишње, а улагање у досадашње истраживање је кажу око 200 милиона долара.

Значи, 50 милиона тона индустријског отпада остаје Србији кад Рио Тинто једног дана, за пола века, оде из Србије.

Напомена уредништва: Рио Тинто већ више пута без икаквих доказа и документације, неодговорно и апсурдно (до суза или смеха),  повећава у званичним саопштењима своја улагања прво на 250 милиона, па на 400-500 милиона евра. Сада су одједном стигли до 2 милијарде евра улагања, а нису ни почели никакве озбиљне радове.

Рио Тинто не би ни мозгао о свим овим калкулацијама да није било резултата научних геохемијских и минералошких истраживања наше научне геолошке елите на челу са професорком Јеленом Обрадовић са Рударско-геолошког факултета у Београду којим су обелоданили потенцијал лежишта литијума у терцијарним језерским седиментима јадарског басена у међународним часописима деведесетих година.

Држава нажалост није валоризовала ове резултате и донела лошу одлуку да не улаже у детаљна истраживања лежишта, али су зато запала за око Рио Тинту.

Зашто би наша рудна богатства поклањали странцима

Наши врсни геолози на челу са Ненадом Грубином наставили су истраживања вођена инстинктом за научном истином (финансирани овај пут од Рио Тинта) која су резултирала епохалним открићем новог минерала јадарита 2005. године и његовим уписивањем у светску минералошку класификацију у Лондону.

Иако све заслуге овог открића припадају искључиво знању српског геолошког научног тима, британски и канадски стручњаци који нису учествовали у овом истраживању, окитили су се њиховим открићем објављивањем свог научног рада о јадариту 2007. године.

Ни за ово лежиште држава није се удостојила да ангажује стручњаке да ураде детаљну економску анализу осим што износи сумарну калкулацију од фамозних 17 милијарди евра прихода годишње за Србију непознате једначине, укључујући „невидљиве“ стране фабрике за батерије и електричне аутомобиле (без приказивања државних субвенција и сва улагања у инфраструктуру).

Због чега је 17 милијарди довољно добар разлог да би се грађани Србије одрекли преосталих 80 и кусур милијарди евра и поклонили Рио Тинту – британској аустралијској компанији која ће за собом оставити јаловишта и друге штетне утицаје у долини Јадра још увек се званично не зна!

Сва истраживања и студије су урадиле домаће научноистраживачке организације у Србији, па се поставља питање зашто наши најбољи стручњаци и државна администрација раде за Рио Тинто и уместо да их је држава ангажовала за своје потребе?

Ако би се јавност изјаснила за експлоатацију ових лежишта која би била у власништву државе, Србија би од оствареног профита могла да плати извоз (паковање, транспорт и превоз) рударског отпада на тло друге државе, са којом се о томе договори, према законски издатој дозволи која је регулисана националним прописима и утемељена Базелском конвенцијом УН, а цео профит остао у Србији који би несумњиво вишеструко повећао БДП и тако ојачао економску и политичку позицију Србије.

Препоруке, у које сам наивно веровала до прошле године, да се сачека Студија о процени утицаја на животну средину и израда економске анализе су потонуле, јер се овај пројекат расцепкава на неколико мањих и наглавачке доносе засебна решења супротно законима и правилима струке.

Србији ће остајати мрвице од профита

Да наши прописи о издавању дозвола за истраживање, експлоатацију природних ресурса и градњу нису конзистентни са проценом утицаја на животну средину оценила је Европска комисија критикујући Србију у прошлогодишњем извештају о напретку Србије ка ЕУ.

Измене и допуне Закона о процени утицаја стоје по фиокама министарстава већ неколико година.

Нема ни инспекцијског надзора са оштријом казненом политиком.

Надлежна министарства рударства и животне средине и даље држе добро затворена врата да се којим случајем не отворе за дијалог са ширим кругом независних експерта, како би се са мултидисциплинарног аспекта оценио утицај ових пројеката на животну средину, нити пружају све потребне податке за оцену овог утицаја, а ни организују јавне консултације.

Не постоји ни детаљна економска анализа која би укључила сву штету од негативних утицаја на животну средину и ставила на располагање стручној јавности о којој би се консензуално одлучивало, а онда представила и широј јавности на изјашњавање.

Оно што се сигурно зна је да уколико се издају дозволе за експлоатацију ових лежишта страним компанијама, о свим реалним утицајима на животну средину ћемо само нагађати, и успут насумице бројати мрвице од профита који ће остваривати Зиђин мајнинг груп и Рио Тинто у наредних 50 година.

Извор:
ЗМЕЂУ СНА И ЈАВЕ