Шта крију дигитални уређаји?

Амерички новинари су дошли до податка да су креатори дигиталних технологија из Силицијумске долине забранили својој деци коришћење паметних телефона, таблета, телевизора и рачунара. Због нових опасности од дигиталних технологија, дадиље које чувају децу менаџера у Силицијумској долини добиле су инструкције да деци одузму дигиталне уређаје и да их укључе у старе (друштвене) игре, а да дигиталне играчке замене – дрвеним.

Родитељи из Силицијумске долине постали су панично опседнути држањем деце даље од екрана дигиталних уређаја. Чак и мало времена које дете проведе пред таквим екраном, може бити толико опасно, да неки од њих сматрају да је најбоље да дете никада не додирне, нити види било који од ових уређаја. На крају крајева, ти „посебни“ родитељи, који су и творци ових уређаја и програма за њих, дубоко разумеју разлоге своје забринутости.

Наиме, како наводи недељник „Њујорк Тајмс„,  знајући какве компјутерске програме и игре стварају уз помоћ психолога и читавих тимова стручњака, и колико они утичу на дечје здравље, запослени у Силицијумској долини строго су забранили ову технологију у својим домовима.

Дадиље сведоче да родитељи који раде у Силицијумској долини приликом склапања уговора о ангажовању траже од њих да се обавежу „да ће сакрити чак и телевизију од деце“, као и да ће се придржавати строге забране коришћења мобилних телефона. Дадиља може бити отпуштена, ако користи свој паметни телефон поред детета. У градовима САД су се појавили и телефонски шпијуни који прате дадиље и уколико узме телефон током чувања деце, видео-запис о томе се шаље на друштвену мрежу с питањем: „да ли је то ваша дадиља?“

У елитним школама дигитални уређаји су такође забрањени, јер су се родитељи супротставили тзв. „дигиталним школама“, које сада невладине организације и различити западни фондови намећу остатку (неразвијеног) света, али и у Србији, све под плаштом модернизације и унапређења образовања. Дакле, док родитељи који раде у Силицијумској долини панично штите децу од дигиталних уређаја, усмеравајући их на дрвене играчке, дотле васпитачи деце из сиромашних породица или средње класе заговарају дигитализацију образовања и увођење електронских уређаја у сферу игре.

Делује невероватно, али деца углавном из афроамеричких и латиноамеричких породица користе дигиталне уређаје. Док у приватној елитној школи „Валдорф“ избегавају укључивање било каквих дигиталних уређаја, у јавним (државним) школама искључиво користе таблет за учење.

„Њујорк тајмс“ наводи мишљење Наташе Бургер, педијатра из Канзас Ситија: „Сви смо били преварени, ове компаније су лагале школе и родитеље. Наша деца постала су предмет највећег друштвеног експеримента. Шта ће бити с мојом ћерком ако не може да комуницира с људима, како ће пронаћи себи мужа, како ће проћи интервју приликом запошљавања?“

Неке богате породице у САД у потпуности забрањују употребу паметних телефона и не користе интернет. Кирстин Стехер и њен супруг, инжењер у „Фејсбуку“, подижу децу у средини без екрана. „Превише знамо о овим уређајима и зато их немамо“, каже она.

Људи из индустрије забаве савршено добро знају како се „Епл“ и „Гугл“ међусобно такмиче како би своје сумњиве производе уградили у школе широм света и већ су у основним школама задобили умове ученика, привезавши их за своје брендове за цео живот. Посматрајући развој школске деце, лекари са разочарањем говоре о томе да деца из компјутеризованих јавних школа далеко заостају за онима која уче у елитним школама, где је коришћење дигиталних уређаја ограничено, при чему су деца укључена и у разне ваннаставне активности које им дају додатне вештине и знања.

Да додамо и да је више од 200 водећих америчких психолога недавно објавило петицију којом осуђују колеге што помажу компанијама да направе програме који ће ученике учинити зависним од нове технологије.

Професорка Твенџ тврди да њена истраживања показују да млади који доста времена проводе на друштвеним мрежама (самим тим су и под утицајем екрана уређаја) представљају ризичну групу из које се појављују депресивци и они са суицидним склоностима. Ова тенденција је снажнија код девојчица него код дечака.

Давид Фајон је објавио чланак „Зависност од мобилних телефона – стварна чињеница“ на француском порталу „Атлантико“, а главни инсајдер био му је инжењер из Силицијумске долине и творац лајка (на фејсбуку) Џастин Розенштајн. Наиме, Розенштајн је потврдио да су мобилни телефони и други дигитални уређаји опасни по човека, јер негативно утичу на психичко здравље и изражавање политичких погледа. При томе, њега подржава и велики број колега – поменута група инжењера тврди да ова технолошка решења драстично мењају понашање људи. Ради се о зависности у којој се ствара узбуђење у одређеним подручјима мозга, при чему се појављује и осећање среће. Све ово уводи људе у зачарани круг: култура сензације, пренос информација, твитови, ретвитови, односно лајкови… Због тога ће му бити тешко да престане. Робови система ће стално користити вотсап, фејсбук итд, а када се на паметном телефону појави обавештење, осећају се обавезним да га погледају, без обзира да ли је то важно или не. Управо ово може довести до исцрпљености, јер краја твитовањима, шеровањима, лајковима нема, што резултира депресијом корисника дигиталаног уређаја.

Сва ова масовна обољевања деце од зависности (и да ли само од тога?), довела су до панике и у редовима твораца ових програма и уређаја, који сада на све начине покушавају да заштите своју децу од сопствених изума, мада има и оних који тврде да су се прекасно „пробудили“, пошто је читаво поколење већ уништено од дигиталних уређаја и друштвених мрежа.

Ситуација с мобилним телефонима и другим дигиталним уређајима изазива бројна питања. На пример, не формира ли се свет који је ван наше контроле? Да ли вештачки изазване емоције надвладавају разум и критички поглед на стварност? Да ли нас све више привлаче сензације него дубинске анализе? Боравак на друштвеним мрежама веже нас за реку бескорисних информација, али не и за дубоко промишљену анализу.

Сада ми прво „лајкујемо“, „шерујемо“, „твитујемо“, а тек после тога мислимо. Ради со о кварењу понашања и деловања, што се и те како може одразити у крајње негативном светлу, посматрано на дужи рок, на друштво, политичке изборе… Ми сада, јасно је, дајемо предност форми уместо суштини.

Извор:
ПРИЈАТЕЉ БОЖИЈИ