Краљица Драга и ефемерни спектакл

Пише: Милош Тимотијевић

Краљица Драга Обреновић (23. септембар 1866 – 11. јун 1903) спада међу најомраженије личности у српској историји. Политички екстремизам њених противника, мизогинија и пропаганда нове династије Карађорђевић условили су стварање слике у којој се Драга доживљава као „блудница на трону”, а њене убице, које су сабљама исекли краљичину „јалову утробу”, као јунаци и спасиоци Србије.

За свирепи злочин свакако је требало наћи адекватно оправдање, које се свело на вишедеценијско стереотипно истицање негативних карактерних особина жртава. Непопуларност краљице Драге и краља Александра Обреновића имала је и своје реално упориште у њиховом ауторитарном режиму, као и скандалима попут краљичине неуспеле (лажне) трудноће. Пошто је исте 1901. године изненада умро краљ Милана, а руски цар одбио да у званичну посету прими краљевски пар из Србије, легитимитет династије Обреновић постао је веома упитан, чему је допринела и вест да ће можда један Драгин брат постати наследник владарског трона, јер она није могла да роди престолонаследника своме десет година млађем супругу.

У таквој политичкој атмосфери препуној напетости и неизвесноти организовано је велико путовање владарског пара у унутрашњост Србије. Након прославе краљевог рођендана у Смедереву, Драга и Александар су од деветог до двадесетог септембра 1901. обишли Крагујевац, Краљево, Жичу, Студеницу, Чачак, Пожегу, Ужице, Добрињу, Таково, Горњи Милановац, Луњевицу, Вујан, Враћевшницу и вратили се у Београд. Посета је била добро испланирана и умерена на она места која су била важна за националну, црквену, династичку, породичну и личну традицију краљице Драге и краља Александра.

Званичне посете владара припадају домену јавних свечаности и перформативне културе у којој се многи вербални и визуелни симболи спајају у сажимајуће јединство спектакла кроз сложену структуру комуникационог деловања. Срби су ефемерне спектакле као артифициране јавне свечаности прихватили још у XVIII веку, у оквиру верско-политичких и пропагандних програма карловачких митрополита. Са стицајем државности стекли су се многи услови за ширење нових форми ефемерног спектала који се редовно организују од почетка тридесетих година XIX столећа, па све до првих деценија XX века.

Јавне свечаности имале су веома сложену форму и значајно место у програмима владарске пропаганде, а њихов концепт био је кодификован и веома прецизно одређен. Драматуршко деловање подстицало је емоционалну приврженост династији чији су владари били својеврсни „хероји нације”, а унапред организовано извођење ефемерног спектакла подразумевало је јасно утврђивање пута кретања свечане поворке и поштовање главних тачака у топографији града при чему су у програм прославе укључивани сви социјални слојеви. Увежбаност извођења многих пропратних дешавања били су веома важни, као и неизоставно поздрављање владара који су путовали кроз припремљене декорације и кулисе, а не стварност. Тријумфалне капије, пирамиде, стубови, заставе, цвеће, транспаренти, коњаници, свечани говори, здравице и зарицања, присуство деце и јавно исказивање радости (од певања до плакања), били су саставни део декорације током њихових посета, с циљем прославе владара и уздизања државе и нације.

У суштини сврха политичких ритуала своди се на одржавање постојећег поретка у држави. Такви перформанси представљају догађаје који се у свести људи налазе изван пролазних и непредвидивих друштвених дешавања. Владар, као централна личност државе и организованих свечаности, треба да буде јемство очувања целовитости и трајности заједнице, при чему се нарочито подстиче вера у унапред осмишљен сценски приказ.

Иако је спектакл у свим местима које су краљица Драга и краљ Александар посетили био сличан, ипак је посета Студеници, Жичи и Краљеву била је прилика да се краљевски пар потврди као наследник баштине средњовековних српских владара. Поклоничко путовање у манастире праћено је јавним клечањем током молитви, целивањем светитељских моштију и богатим даровима. Религиозност краљице Драге није била површна, јавна и усмерена ка придобијању наклоности цркве, јер се усрдно молила и у својим приватним одајама у Београду испуњеним бројним иконама.

Међутим, посете владара увек морају да имају и пропагандни карактер, нарочито у контексту потврде разгранатијих политичких релационих мрежа између престонице и периферије. Свечани долазак владара у завичај увек представља својеврсни обред размене између унутрашњости, из које се црпи легитимитет, и престонице, симбола шире државне заједнице, која има задатак да „награди” завичај. Све се приказује као „праведан” повратак ствари на своје место, јер је природно да владар не заборави родни крај који му је омогућио политички узлет, а главне теме вербалне политичке комуникације постају пријатељство и оданост.

Добриња као место рођења кнеза Милоша, родоначелника династије Обреновић, Горњи Милановац родни град краљице Драге и село Луњевица одакле је био њен деда, били су завичај који им је увек давао безусловну подршку. Важна места сећања били су и Таково где је подигнут Други српски устанак, Љубић где је извојевана највећа победа, манастир Вујан гробна црква краљичиног деде, као и манастир Враћевшница место где је сахрањена мајка кнеза Милоша, тако да се појам „завичаја” из околине Горњег Милановца територијално ширио према Пожеги, Чачку и Крагујевцу.

После женидбе краља Александра Обреновића са Драгом Машин (девојачки Луњевица) 1900. године дошло је до стварања нових и разгранатијих политичких релационих мрежа између престонице и периферије у коју је укључен и Чачак у коме се родила и Анђелија Анђа Кољајић, мајка будуће краљице Драге Обреновић. Иначе Анђелијина мајка Ана (баба краљице Драге) била је старија ћерка проте Јанка Михаиловића Молера из Негришора у Драгачеву, чувеног иконописца и сликара. Поред ових директних, Луњевице су имале и низ других родбинских и кумовских веза у Чачку.

Тако су породична политичка баштина и релационе мреже унутар локалне заједнице и централне власти за Чачак почетком XX постали веома важни. Они увек представљају важно политичко поље у коме се стварају услови и за симболичко-пропагандно обликовање простора на коме се делује. На тај начин Чачак је постао део проширеног завичаја Обреновића и Луњевица, чији је значај био посебно важан почетком јесени 1901. године, када је после Драгине непостојеће трудноће и губитка наде да ће Србија добити наследника династије Обреновић све више говорено о могућности да Никодије Луњевица, најмлађи брат краљице Драге, постане престолонаследник. На тај начин породица Луњевица била је потенцијално нова династија.

Краљица Драга Обреновић је и поред тога имала низ савладарских функција, а назнаке да ће Луњевице постати нова владарска породица никако нису прошле неопажено у јавности Србије, посебно околини Горњег Милановца и Чачка, простора где је живела снажна локална традиција у вези са Другим српским устанком. Постоји и претпоставка да је краљ Александар Обреновић због наклоности према Драги Машин већ 1896. године имао намеру да се окружи људима заслужним за обнову српске државности, тако да се говорило о могућој обнови племства. Црква је владавину династије Обреновић приказивала као обнову средњовековне државе Немањића, а владавину краља Александра као пример симфоније државе и цркве. Садејство државе, нације и монархије, као и широко прихваћен концепт владара као изабраног „хероја-краља”, приказивани су као збирни симбол народних тежњи. Истовремено црква је инсистирала да је владар („миропомазаник”) мистични предводник свога народа, што је био наставак средњовековних династичких идеја.

Зато је долазак краљице Драге и краља Александра Обреновића у Чачак 15. септембра 1901. био важан догађај. После посета Студеници, Краљеву и Жичи, краљевски пар је полагано кочијом путовао према Чачку. Најпре су застали су селу Лазац, потом и Заблаћу у коме је приређено и молепствије у локалној цркви. Свештенство предвођено парохом Миланом Поповићем дочекало је госте у свечаним одеждама. Након тога је организован ручак за преко 100 особа, на коме је угледни свештеник Вићентије Поповић наздравио краљу и краљици, а монарх окупљеном народу Среза трнавског који је почео да игра коло.

Дочек у Чачку такође је био свечан, мада без тријумфалних капија као у Краљеву. Густи шпалири окупљених људи били су постројени све до цркве у центру вароши, пред којом су стајали упарађени ђаци основне школе, као и многи други грађани и грађанке. Девојчице и жене уручивали су краљица букете цвећа пре и после уласка у храм. У цркви је владика Сава Дечанац (Ђорђе Бараћ, 1831-1913) одржао благодарење и указао на значај Чачка и Љубића у симболици победе Милоша Обреновића над Турцима после петовековног робовања. Обреновиће је упоредио са Немањићима, а Бој на Љубићу истакао као прву велику и прекретничку српску победу после Косова. Цео говор обликован је у духу борбе хришћанства против агресивног ислама и неупитне оданости династији Обреновић, коју је сама „Промисао” довела на владарски трон обновљене Србије. Епископ није пропустио да помене како је краљица Драга по рођењу своје мајке заправо Чачанка.

Епископ Сава Дечанац био је истакнути великодостојник Српске православне цркве, али у исто време национални радник и учесник ослободилачких ратова. На челу Жичке епархије, са седиштем у Чачку, налазио се од 1890. до 1913. године. Био је носилац бројних највиших одликовања (Таковског крста I, III и V реда, Белог орла IV реда, Светог Саве I реда, Данила II реда). Управо је он у свом делу „Владалац и народ : крунисање и миропомазање владаоца, дужности његове и народне” (1897) развио државни концепт о владару као глави националног организма и нужности покоравања краљевској власти. Тиме је подупиран владарски ауторитаризам Обреновића и обнављана средовековна идеја о средишњем месту краљевског помазаника у држави, додатно учвршћивана везивањем за династију Немањића. На тај начин власт Обреновића приказивана је као обнова средњовековног „златног доба“, чиме је њихова породица добијала и нејасну перспективу стицања статуса светости. Поједини публицисти владајућу династију јавно су санктификовали, мада је нововековни концепт власти имао превасходно световно исходиште. Српска црква је током XIX века (посебно крајем столећа) у оквиру хвалоспева династији Обреновићи приказивала кнеза Милоша као духовно-националног еквивалента библијским узорима („божји изабраник“, „изасланик божји“ „месија“) и настављача државне мисије Стефана Немање, јер су обојица извршили велики препород српског народа који је на тај начин у потпуности, попут јеврејског, постао „изабрани“. Црква ипак националну идеју није претпоставила религијској, нити је кнез Милош канонизован.

После изласка из чачанске цркве „краљевски супружници” кренули су у зграду Окружног начелства која је била спремљена за њихов конак. Већ у пројектовању ове монументалне зграде, архитектонски обликоване у стилу класицизма, спратни део до цркве био је предвиђен за резиденцију Обреновића када дођу у Чачак. Пред улазак у зграду краљевском пару је хлеб и со симболично понудио Влајко Антонијевић, а свечани поздрав изговорио је Никола Радовановић, истакнути обреновићевац и личност која је својевремено краљу дала подршку да ожени Драгу. Дочек је био достојанствен и нарочито се допао краљици, тако да је одлучено да и сутрадан остану у Чачку, што није било планирано протоколом, чиме се боравак у вароши и најближој околини продужио на три дана.

Општина Чачак је у новоизграђеном хотелу „Крен”, отвореном претходне 1900. године, за краљевски пар приредила велики банкет на коме је било преко 150 особа. Иначе овај хотел је прва зграда у Србији која је у својој архитектури имала елементе сецесије. Краљу и краљици први је наздравио Иван Стојшић, први апотекар у вароши и будући народни посланик. Краљ Александар је отпоздравио и захвалио се на пријатном и топлом дочеку. Поред тада важног политичког питања у вези прихватања и спровођења у живот новог Устава, краљ је инсистирао како је Чачак везан за династију Обреновић „историјским успоменама” и да је родно место краљичине мајке. После банкета одржан је серкл, а затим су краљ и краљица после поздрављања отишли на конак у зграду Окружног начелства. Тога дана Драга и Александар поклонили су варошкој сиротињи 400 динара у сребру.

Ујутро, пре доручка, краљевски пар је у згради Окружног начелства примао грађанство, чиновништво, чланице Женског друштва, свештенство, како из Чачка, тако и околних места, а затим и депутације из разних срезова. Касније је приређен ручак на коме је било 60 угледних особа из Чачка и околине. Око 5 часова по подне краљ и краљица возили су се са својом свитом по вароши и љубићким друмом. Увече, у 7 часова, приређена велика бакљада. Цео простор испред цркве и зграде Окружног начелства био је испуњен светом, осветљен бакљама и лампионима. На врху једне „куле” у облику троношца такође је горела ватра. Краљевски пар махао је народу са прозора, на улици је било народно весеље, свирала је музика, певала се химна Србије.

Свечани говор у име Чачана одржао је адвокат Драгутин Васић: „Чачани, вазда одани, увек су са усхићењем и радошћу дочекивали свога Краља и Господара, који је у више прилика удостојио овај град Својом високом посетом. Али данашњем одушевљењу, радости и срећи њиховој нема краја, јер поред свога омиљеног Краља, коме су веома захвални, дочекују и верну Му и драгу Сапутницу у животу, Прву Краљицу Српкињу обновљене државе српске, Пресветлу Унуку Славног и чувеног Војводе Српског Николе Луњевице, који се са творцем нове српске државе Милошем Великим борио за ослобођење Српства и обновљење његове старе славе и величине […] Радост наша у толико је већа што је племенита и узвишена Краљица рођена у округу, чије је средиште Чачак, а Њена племенита мајка госпођа Анђа у самом Чачку, и што је Провиђење одредило да њена Ћерка буде Краљица Српска и Нашем Краљу донесе мир, спокојство и срећу у кући, те најважније услове за миран и задовољан породичан живот и јемство за напредан и срећан живот народни.”

Васићев говор био је препун симболике која је упућивала на монархистичке, династичке, државне, националне, црквене, породичне и завичајне теме и вредности. Љубав и оданост биле су најважније особине које су спајале краљевски пар и Чачане. Адвокат Васић добио је на рођендан краљице Драге 11/24. септембра 1901. године (што је био државни празник) Орден Таковског крста IV реда. Касније, после Мајског преврата 1903. године, Драгутин Васић јавно је грдио и ниподаштавао мртву краљицу Драгу Обреновић, а дочек краљевског пара у Чачку из 1901. године извргнут је руглу у облику приповести у којој су централно место заузимале слике уживања у јелу и пићу.

Трећег дана боравка краљеце Драге и краља Александра у Чачку у 9 сати, одржано је молепствије у цркви, а затим је цела краљевска свита изашла из града. Путовање је организовано старим путем преко планине Јелице, трасом коју дана прати нови ауто-пут у изградњи. Краљевска поворка застајкивала је на много места. У селу Паковраћу дочекалао их је мноштво народа са спремљеном закуском, а народни посланик Милош Ћосић поздравио је краља и краљицу у име народа Среза трнавског. У селу Марковици, које је већ у Срезу драгачевском, краљевски пар дочекала је нова делегација, хладњаци и закуска. У име народа Среза драгачевског говор је одржао народни посланик Миленко Протић. Краљ и краљица редовно су силазили са кола и накратко се задржавали у разговору са окупљеним сељацима. Узвици, аплаузи и бацање цвеће били су уобичајени декор.

Заслуге за подржавање династије нису заборављене. За краљичин рођендан укупно је седам особа из Чачка и ближе околине одликовано Орденом Таковског крста IV реда: Милош Ћосић – народни посланик из Паковраћа (иначе истакнути радикал), Антоније Мутап – земљоделац из Прислонице, Милутин Анђелић – народни посланик из Бечња, Младен Броћић – трговац из Гуче, Мијајило Петковић – кројач из Чачка, Добрица Лазић – адвокат из Чачка и Драгутин Васић – адвокат из Чачка.

На граници Рудничког и Ужичког округа краљевски пар опростио се са делагецијом из Чачка и Драгачева. Пожежани и Ужичани дочекали су краља и краљицу испред величанствене тријумфалне капије, а пратњу до Ужица обезбеђивало је 200 коњаника. Делегацију за дочек чинили су највиђенији људи, а сељаци су уз пут делили поклоне. На улазу у град организовано је пуцање прангија. Ужице је већ тада, за разлику од других места у западној Србији, имало електрично осветљење, што је целој вароши давало свечани изглед. Огромна маса света из целог округа дочекала је владарски пар, да би потом целу ноћ провели у граду. Чачани имали су на уму симболичку важност своје вароши, значај црквених свечаности, па и породичну повезаност, али су Ужичани величанственошћу дочека надмашили своје суседе. Ипак, све је то било у сенци симболике која је пратила краљевски пар у посети Таковском срезу, ужем завичају Обреновића и Луњевица.

Краљевски пар је својим путовањем из 1901. означио најважнија династичка места сећања, која су кроз симболичку политику перформативног карактера показивала пожељно слављење прокламованих идеала и отелотворавање владајуће структуре државе кроз синтетизовање вербално-визуелних порука (говори, прокламације, славолуци, додељивање одликовања, слике у функцији патриотских икона, јавни спектакли у форми чврсте спреге државе и цркве), при чему се нарочито наглашавало да су их дочекали „вазда” верни и одани поданици, поштоваоци династије Обреновић, што је био и саставни део поздравних говора многих председника општина, народних посланика, игумана и свештеника.

На крају, када се владарски пар вратио у Београд, свечано је прослављен краљичин рођендан. Људи који су током путовања јавно показали оданост династији добили су награду. Од 229 одликовања која су додељена на рођендан краљице Драге Обреновић чак 92 ордена (40%) уручена су лицима која су на неки начин била у вези са посетом краљевског пара Србији или су пореклом са тог простора. Симболика уручивања одликовања увек има за циљ дуговечност таквог пропагандног чина у људској свести, повезаног са званичном државном репрезентативном културом, култом нације, династије и не мање важној завичајној оданости владару или владарском пару.

Заправо званична репрезентативна култура увек настоји да посредством многих симбола у комуникацији са јавношћу уобличи форму идеолошких наратива неопходних за идентификацију и интеграцију државе, нације и јавног мњења. Јавне свечаности, многе церемоније, споменици, али и симболика одликовања, представљају саставни део таквог деловања. Ипак, и поред великог значаја Обреновића за ослобођење и изградњу нововековне Србије, као и подршке цркве и појачане продинастичке пропаганде, нерасположење значајног дела јавног мњења према краљици Драги није се смањивало после путовања из 1901. године. То није променила ни посета Нишу и околним местима из 1902. после које је краљица пала у депресију.

Брутално убиство краљевског пара 1903. године, долазак нове династије, крвави ослободилачки ратови, стварање Југославије, потом и револуционарни преврат комуниста, као и општа модернизација друштва, донели су конструкцију неких нових традиција. У њима није било места на сећање на спектакуларну посету краљице Драге и краља Александра свом завичају 1901. године.

Извор:
STELLA POLARE