Прича о јединици Џокери – Анђелима чуварима Косова и Метохије

О њиховом постојању је знало тек неколицина највиших генерала, а свака акција уписана је под ознаком “строго поверљиво”.

Мада је од рата прошло више од две деценије, о мистериозном, јуришном одреду Џокери, који је током 1999. године изводио специјалне операције широм Косова и Метохије, а нарочито током првих дана борби на Кошарама, и даље се испредају многе приче и круже митови које додатно подгревају исповести ветерана, актера рата на Косову.

У ексклузивном разговору за “Вести” о овој тајанственој јединици прича један од њених оснивача, пензионисани поручник Војислав Перовић (51).

Перовић је био у 46. класи Војне академије и од 1993. један од старешина Корпуса специјалних јединица, а на Косово је отишао 1998. на “испомоћ” из батерије Оклопно-механизоване бригаде са седиштем у Суботици.

Родољубље на делу

– “Џокери” су формално основани други дан Божића, 8. јануара 1999. недуго после ванредног догађаја на Бајгори. Након што је 1998. потписан споразум да се снаге Војске повуку у касарне и да ће све надгледати посматрачи Оебса, у пракси је то само допринело новој ескалацији тероризма на Косову. УЧК је напала Радарски систем на Бајгори који смо колега поручник Бобан Кузмановић и ја, као командири против-оклопне батерије из састава 125. моторизоване бригаде Приштинског корпуса, успешно одбили. Убрзо након тога нас је позвао командант бригаде, тада пуковник Драган Живановић и питао можемо ли у што хитнијем року формирати јуришну групу која би без велике “буке” и брзо успевала да решава овакве ситуације. Згледали смо се и упитали када би требало да се јединица формира. Одговорио је: “Одмах!” Кузмановић је произведен у командира тог новог одреда, а ја у његовог заменика, и одмах тог поподнева смо почели са формирањем групе. Прво смо изабрали за помоћнике двојицу водника, Златка Солунца и Игора Станишића, који је преминуо прошле године, а затим још 26 војника. Једини услов био је добровољност. О постојању наше јединице је знало само неколико највиших генерала Треће армије, а свака наша акција је вођена под највишим степеном војне тајне – прича Перовић.

Открива да су јединицу због основне намене да брзо и ефикасно одреагује, прво прозвали Клизачи, а онда, после неколико успешно обављених акција назвали су их Џокери – одред који иде на онај део фронта где треба “попунити рупу”.

– Прву акцију смо имали само три дана пошто смо формирани. УЧК је напала војни репетитор на Бајгори и требало је да га повратимо и очистимо терен од терориста. Свака следећа је била све сложенија и захтевала све више времена које бисмо самостално провели на терену, од два до шест дана.

“Џокери” су убрзо проширили рејон свог дејства и на Србицу и Глину и све до почетка НАТО агресије имали више од 30 борбених акција са стопостотним успехом и без икаквих губитака.

– Ти војници на редовном одслужењу војног рока брзо су, кроз све те окршаје, постајали прави професионалци. Схватили су да треба да верују искључиво својој пушци и саборцу, а да им је сваки постављени задатак света мисија у одбрани отаџбине. Никоме невином нисмо наудили, али успели смо да обесхрабримо непријатеља, па су и припадници УЧК веома брзо чули за нас – прича наш саговорник.

“Оченаш” за Шумара

Са почетком рата, јединица је 24. марта дислоцирана у Вучитрн, а затим су кренули ка Пећи и даље према Дечанима.

– Током агресије седиште наше јединице било је у селу Прилеп, на путу ка Јунику и Ђаковици. Ја сам одсео у кући, то сам после сазнао, команданта Главног штаба ОВК, Сулејмана Селимија, званог Султан. У књизи “Српско срце Јоханово” стоји да је управо тај Султан заробио Србина чије срце је касније пресађено неком Немцу.

Све до напада на Кошаре, 9. априла, Џокери су имали тек неколико лакших акција.

– Око осам часова те вечери код нас долази пуковник Живановић и позива Кузмановића и мене у кућу и кратко каже: Џокери, у 22 часа долазим по вас и крећемо на границу”. Већ око 23 часа смо из Јуника кренули ка Кошарама. С леве стране 72. бригада за специјалне операције, ми у средини, а десно од нас чета Другог батаљона 125. моторизоване бригаде. Био је то марш за памћење. Мешали су се и снег и киша и ветар и мада је до карауле било тек око километар и нешто, пробијали смо се готово 13 и по сати. Пели смо се, а заправо више пузали, пропадали кроз снег, проклизавали… Негде око поднева смо стигли до коте 601 где су се налазили резервни положаји наших граничара. Лево од брвнаре налазило се митраљеско гнездо са три М-84. У средини лежи Драган Миличевић Шумар. Прст му је код обарача, а он спустио главу, као да спава. Први сам га пољубио, а онда, уз највише војне почасти које смо могли да му дамо у тим условима очитао “Оченаш”. Када сам неколико година касније отишао код његовог оца рекао сам оно што и сада мислим: “Он је прави јунак. Он је остао на положају, а ми смо се вратили!” – надахнуто прича Перовић.

Водник Станишић и шест војника су снели тело “вечног стражара са карауле Кошаре”, а остали су се раширили и убрзо прихватили борбу са десетоструко јачим противником.

– Албанци су у том тренутку држали под контролом тај џеп наше територије. Био је то први покушај копнене инвазије на Србију који су храбри граничари, уз божју помоћ, успели да задрже у том првом налету. Када смо ми стигли, уследио је силовит напад и нас Џокера, али и припадника 72. и Друге чете Другог батаљона 125. бригаде у коме смо успели да их истиснемо са наше територије. Борбе су трајале цео тај дан, наставиле се током целе ноћи и све до следећег дана, негде до поднева, када је све, на тренутак, утихнуло. Почели смо да правимо заклоне од онога што смо нашли.

Џокери су на самој граници са Албанијом остали укупно три дана, три ноћи, да би четвртог дана стигла смена. Следећа акција ове јединице уследила је од 18. до 20. априла. Овога пута је циљ био да задрже положаје по сваку цену на 300 метара с леве и десне стране око коте 601.

– Читаво време борби, растојање између нас и непријатеља је било од 50 до 100 метара. Ми смо били у делу оивиченом шумом и терористи су ту имали простора за напад, али очигледно више нису имали храбрости. Зато је поново уследила минобацачка и артиљеријска канонада. Тај пакао од детонација граната се тешко може описати и само Бог нас је спасао да нас тада нису пронашли и “покрили” тепих бомбама. На положају смо остали све до 23. априла и то је формално била последња акција у којој су Џокери учествовали као јединица. По повратку у базу, у село Прилеп, стигло је ново наређење да свако од нас четворице старешина добија команду над по једним одредом.

Официр с ружом

Задатак сваке те јединице био је да чувају положаје и буду подршка у извршавању задатака који су били поверени или 63. падобранској бригади или 72. бригади за специјалне операције.

– Ове две бригаде су перфектно извршавало задатке, тако да смо углавном чували границу од новог покушаја копнене агресије. На граници сам се поново нашао већ 24. априла. Чували смо део границе која је с једне стране била заштићена минским пољем, али зато су се тих дана интензивирали минобацачки и артиљеријски напади на наше линије. Мислим да је испаљено неколико десетина хиљада граната, ако не и више. Кад није било граната, на дело су ступали њихови снајперисти, а ноћу су покушавали да разминирају минско поље. Ни у томе нису успели јер смо дејствовали и тада по њима. Ако би део минског поља и успели да оштете, брзо су у току дана инжењерци, на челу са поручником Војиславом Лазаревићем то поправљали.

Дани и ноћи су се смењивали у тој грмљавини и одлучној намери српских војника да бране сваки милиметар своје свете земље. У томе су и успели.

Када је у Куманову потписан Војно-технички споразум, Војислав Перовић се налазио у селу Јуник, у подножју Паштрика и сачекао да се сви војници спусте са планине и укрцају у аутобусе.

– Сви аутобуси су поред војника НАТО кренули ка Дечанима где су се војници распоредили, свако у своју јединицу. Када је формирана колона аутобуса, подигао сам рампу код које су већ били један италијански капетан и енглески мајор. Нашао сам негде ружу и пружио им уз реченицу: “Рампу вам предаје официр с ружом, а овде ћемо се наћи кад ми је будете враћали.” Правили су се да ништа не разумеју, али знам да јесу. Поред мене је био мој верни пратилац, пас Абдул који их је све време фиксирао. Кад сам схватио да се плаше, опет сам им се обратио: “Ништа се не плашите, Абдул на вас неће кренути без команде. У супротном, од вас би остали само чинови…”

И поред овог гордог одговора Војислав Перовић не крије да је веома тешко поднео одлуку да војска и полиција напусте Косово и Метохију.

– Када смо добили наређење о повлачењу, то је за мене у том тренутку било равно срамоти. Никад нисам преболео што смо морали да напустимо Косово. И никад после нисам закорачио тамо. Планирам да евентуално одем како бих обишао све наше светиње. Али уколико отаџбина буде звала, и ја и моји Џокери смо спремни да се одазовемо. И даље смо спремни да положимо своје животе за наш народ и нашу свету земљу – поручује на крају један од легендарних команданата још легендарније јединице Џокери.

“Крв ми је текла из главе, из ушију”

Војислав Перовић је испунио обећање када је окупљао војнике за одред Џокера да ће их живе вратити из рата. Он је једини који је два пута рањен. Први пут од гелера, 21. фебруара 1999, у лево стопало. Други пут је то било 1. маја, на самој граници са Албанијом.

– Тог јутра је на нашу линију пало 57 граната, од којих само 10 није експлодирало. Мене је гелер погодио у главу, леву руку и леђа. Када ме је најближи војник окренуо само је изустио: “Мртав поручник”. Крв ми је текла из главе, из ушију… Тек након 15-20 минута сам почео да дајем знаке живота. Чујем некога како се дере: “Мрда, мрда, мрда…”. Убрзо ми се вратио вид и придигао сам се. Не сећам се ко ме је питао: “Па, поручниче, ви сте били мртви?” Успели су да ми ту одмах изваде неке гелере из главе, да дезинфикују оне видљиве ране и ја сам обишао целу линију. Са сваким војником сам се загрлио и сваки пут захваљивао драгом Богу, јер само нам је он помогао да толико граната експлодира, а да само ја будем рањен.

Перовић је са десетак гелера у телу завршио рат, а тек потом, по повратку у матичну касарну, отишао на ВМА у Београду где су му констатовали десетак гелера по телу.

– Неке су одмах извадили, а за неке су рекли да сачекам да сами изађу, да не би оштетили неки живац. Данас сам 80 одсто инвалид, не чујем на лево уво, али могу да сведочим да има Бога и да без његове помоћи нико од нас тада не би преживео – прича Војислав Перовић.

Ко су ти момци?

Војислав Перовић кроз смех каже да је у једном тренутку и лично генерал Треће армије, генерал Небојша Павковић позвао команданта 125. бригаде

Живковића да га пита ко су ти Џокери.

– Он му је одговорио: “Па људи раде свој посао.” Генерал му је одмах предложио да пошаље неколико хеликоптера по нас како бисмо решили неку ситуацију у околини Приштине. Када му је пуковник Живковић рекао да нас је свега 30, генерал није могао да верује. Само му је рекао: “Чувај их. И нека раде свој посао.”

Нераскидиво братство

Перовић истиче да се сваке године у септембру припадници 125. бригаде окупљају и подсећају на те дане славе. Џокери су једна од ретких јединица која се и поред свакодневних недаћа никад није раздвајала.

– Готово свакодневно се чујем са свима, а најмање једном се окупимо. То је прилика да се дружимо, да се присетимо рата, да се насмејемо, али и да запевамо. То братство ће живети, уверен сам, и после нас.

Орден и за Абдула

Заједно са поручником Перовићем, читав рат на Косову је био и његов верни пријатељ, немачки овчар Абдул.

– Купио сам га 1993. године када сам ступио у Корпус специјалних јединица Војске Југославије. Писано сам се обратио тадашњем команданту Корпуса, генералу Панићу и он је дозволио да Абдул и званично уђе у јединицу. Од тада је био мој верни пратилац, све до Косова.

Учествовао је у већини акција Џокера сем на Кошарама.

– На Дан војске, 16. јуна 1999. године, 125. моторизована бригада је постројена у Крушевцу кад је и одликована Орденом народног хероја, а свечану смотру обавио је лично генерал Небојша Павковић. У строју смо били и ми Џокери, прво поручник Кузмановић, па ја, а одмах до мене и Абдул. Генерал у првом тренутку није могао да верује својим очима да га је и куче дочекало “у војничком ставу мирно”. Окренуо се и питао пуковника Живковића: “Које је ово куче?” Одговорио му је: “Па то је Абдул. Он је учествовао у свим акцијама Џокера.” Павковић се ни секунде није премишљао: “У том случају и њему орден” – открива Перовић.

Нажалост, његов верни пратилац је преминуо 2000. године.

– Услед последица изложености осиромашеним уранијумом оболео је од рака костију и коже и буквално је почео да се распада када сам одлучио да га успавамо. Када му је ветеринар убризгао ињекцију није се бунио, као да му је лакнуло. Плакао сам као дете, а он је био миран. Као да је знао да му се олакшава његов мученички живот.

Коњ Везир

Током ратних месеци проведених на Косову, Џокери су се од осталих јединица разликовали и по томе што су уз пса Абдула имали и белог коња – Везира.

– Због опасности да наша возила буду уочена због термовизије мотора, што би произвело ракетне нападе, из крда напуштених животиња око Дечана смо једва успели да ухватимо овог коња. Био је у природи сигурно више месеци и постао помало дивљи, па смо прво морали да га припитомимо. Служио нам је за пребацивање технике, а када се рат завршио, вратили смо га назад у природу – открива Перовић.

Отимање заставе

Поручник Перовић открива и да се храброст припадника 125. моторизоване бригаде граничила са нестварним.

– На Кошарама, током једне од ретких ноћи без борбе, један од припадника Бригаде, нажалост, заборавио сам му име, одшуњао се до непријатељских положаја који су били на свега педесетак метара од наших. Вратио се после пола сата са једном аутоматском пушком и заставом Албаније.

– Највећа срамота за сваког војника и јединицу је да им супарничка војска отме заставу. Он је то учинио. Пита ли смо га шта је урадио са њиховим војницима у рову. Одговорио је кратко: “Ништа, пустио сам их да спавају” – прича Перовић.

У Тропоји 10.000 терориста

Током борби за Кошаре, Перовић и његове колеге нису могле прецизно да знају против којих снага се боре. Свако је у свом сектору био суочен с најмање више стотина терориста. Када се све то сабере на седам километара, колико се простирала граница око Кошара, долази се до невероватних података.

– Тек касније сам сазнао од једног мог класића који је уочи агресије НАТО био у Другој армији и отишао у извиђање у Албанију, све до Тропоје, да је тамо видео на једном месту око 10.000 војника и комплетну технику, укључујући и хеликоптере. Он ми је тврдио да је све те информације одмах доставио команди Друге армије, али тај податак Трећа армија изгледа никад није добила. С друге стране, за ту армаду коју су чинили терористи и војници НАТО највећи је пораз то што су касније сазнали да нису успели копнену инвазију и да их је у томе, тог првог дана спречила тек шака јада српске војске – стотинак голобрадих граничара – наглашава Перовић.

Пензионисан без ордена

Поручник Перовић је пензионисан фебруара 2001. у првој групи официра којих су се нове демократске власти одрекле преко ноћи и на овај начин “захвалиле” што су бранили државу. Професионалну каријеру је завршио на дужности командира батерије Оклопно-механизоване бригаде са седиштем у Суботици. Јединице из које је 1998. и отишао на Косово.

Нити је добио орден, нити је тражио неко друго признање. Признаје да се само једном насмејао и то горко кад му је један од официра из 125. моторизоване бригаде саопштио да ни он, ни већина других сабораца из Џокера нису добили Споменицу зато што “нису били у њиховом саставу”.

– Питао сам га једино да ли се шали. Није се шалио. На срећу, држава је кренула да ради оно што је требало много раније. Важно је што је подигнут споменик Тибору Церни, али то што је споменик погинулим војницима са Кошара састављен од немањићких ратника, “солунаца” и бораца ратова деведесетих. Србија никад не сме да заборави своје свете ратнике. То су анђели који чувају наш народ са Неба.

Извор:
МАГАЦИН