Милоје Стевановић: Надам се да ће се народ клонити тог несоја, као што је заповиђено Јеванђељем и бежати од њих к`о што се бежи од змија

категорија Грешни Милоје / дана 21/10/2021 у 13:11 часова /

Интервју Биљане Ђоровић са Милојем Стевановићем: Златна нит

Биљана Ђоровић (у даљем тексту: Б.Ђ.):

Господине Стевановићу, сада већ покојна, Косара Гавриловић била је мој саговорник у 9 емисија на таласима Радио Београда. Са вама сам имала задовољство да урадим неколико емисија на Радио Београду и у другим медијима. Уочила сам једну нит која повезује Косару и вас, па сам дошла на идеју да направимо здоговор, како у вашем Речнику Драгачева, више пута срећемо ту реч у разним примерима. Наиме, предлажем да урадимо транскрипте тих емисија, које су озбиљна сведочанства, и тако их овековечимо у једној књизи, која би се звала Здоговор. Занима ме ваше мишљење о томе?

Милоје Стевановић (у даљем тексту: М.С.):

Мени је бака Косара, како смо је од миља звали, толико драга да немам никаквих резерви у односу на вашу замисао. Косара Гавриловић (1924–2019) је 7 година старија од моје мајке Југославе Јуле (1931– 2009), а четврт века од мене.

Нас двоје смо, поред генерацијске раздаљине, поникли у сасвим различитим породичним миљеима: Косара потиче из породице интелектуалаца, дипломата, државника… а ја сам се родио у селу, међу шљивама и стадима. Моји преци су били земљоделци, и углавном, неписмени, сем родитеља који су завршили четвороразредну основну школу.

Косара је школе учила у светским метрополама, Лондану и Вашингтону, а ја сам сабајле, водећи волове у орању, док мајка не отаља кућевне послове, па дође да ме замени, учио песму Остајте овдје, па из бразде трчећи јурио у школу, удаљену 4-5 километара, да задихан и знојав претекнем школско звоно којим ће школски послужитељ огласити почетак часа.

Коса је предавала студентима на Лондонском и Вашингтонском универзитету, радила у Светској банци, била преводилац у Стејт Дипартменту, Белој кући… а ја сам учитељевао у родним Горачићима и лета проводио као командант омладински радних бригада.

Она је припадала елитној србској емиграцији, која је покушавала да уруши комунистичку диктатуру у Отачаству, а ја сам био председник Социјалистичке омладине у Драгачеву и секретар Општинског комитета Савеза комуниста.

Она је од детињства била антикомунистички усмерена, а ја сам био заслепљен том идеолошком копреном и тек са 35-36 година прогледао, поставши дисидент, због чега сам „анатемисан“ односно проглашен за непријатеља државе и партије.

Она је друговала са Ребеком Вест, бриљантном британском списатељицом, Слободаном Јовановићем, који је, између осталог, био председник Србске краљевске академије и ректор Београдског универзитета…, а ја са драгачевским рабаџијама, косачима, копачима, жетеоцима, чобанима, рвачима, бацачима камена с рамена…

Иако је провалија између Косаре и мене била већа од Атлантика, који дели тачке земног шара на којима смо бивствовали – по Божјем промислу, постали смо веома блиски пријатељи и саборци у борби за очување Косова, и у борби за очување православне, светосавске вере, нашавши се под барјаком прогнаног праведника, владике рашко-призренског Артемија.

Косара је оставила Америку и дошла у Грачаницу, еда би била преводилац владики Артемију. Након неканонске смене рашко-призренског епископа, ондашњи администратор Епархије, Атанасије Јефтић, Косару је брутално најурио из Грачанице, па ће она своје састрадавање с прогнаним Владиком наставити у егзилу, и у тој борби остати до упокојења.

А мени је Бог учинио милост, упутивши духовна чеда владике Артемија ка капији мог дома и мог срца, те се тако, хвала Богу, сврстах у састрадалнике овог Божјег човека, а тиме у саборца дивне старице Косаре.

Ето, тај барјак православља у боју против екуменистичке (све)јереси и против издаје у Београдској Патријаршији, који је воздигао владика Артемије, јесте та златна копча, „нит“, како ви рекосте, која је чврсто спојила баку Косару са мном и мојом породицом.

Срели смо се, једне прилике, после Литургије у манастиру Светог Јустина у Барајеву. Неко нас је упознао. А она ће у свом стилу: Благо вама, брате Милоје, кад су вас ови јеретици екскомуницирали. Баш вам завидим.

Другом згодом је написала, под насловом: Велики комплимент за Грешног Милоја: „Jедино што знам и што могу да тврдим са великом увереношћу, то је да искључење из Цркве нашега брата Милоја, нема никакве везе са Грешним Милојем. То је просто један акт од стране наше Цркве, коју бих желела да назовем нецрквом, да наставе са уништавањем нашег владике Артемија. И то треба да буде велики комплимент за Грешног Милоја. И тиме што су Грешног Милоја искључили из Цркве, они су хтели да покажу колико је мало важан у целом овом покрету, у свим оним збивањима, наш владика Артемије, без кога свега овога не би било, јер бисмо ми одавно већ поклекнули и изгубили битку за нашу веру, што је главно. Јер, као што је рекао наш владика Артемије једном: Ни Косово није тако важно у нашим животима, као што је наша вера важна, јер Косово смо имали, па губили, па га поново имали, па га опет губили, али оно је увек било наше. Али, ако изгубимо веру нашу, праву веру, ону веру у коју смо веровали вековима, од када смо покрштени, веру Светог Саве, онда смо изгубили све, укључујући и Косово и саме себе.”

Било ми је, ваистину, велико задовољство што је бака Коса неколико пута недељно бивала наш гост. Нарочито се зближила са мојом супругом Надом, а каткад је била мој жесток, али веома драг, противник.

Косара је написала занимљиву рецензију књиге Тајна безакоња, која је доживела три издања 2012.

Б.Ђ.: Ова, 2021. година, вам је нажњевита, како зборе ваши Драгачевци, јер ових дана излази из штампе друго, допуњено издање Речника Драгачева, које сте обогатили са још 4.000 додатних појмова, снабдевених примерима из живота ваших земљака, а већ 2-3 месеца слушамо вашу звучну књигу Разговори у рајским шетњама, која има 12 епизода. Чини се да сте овом књигом изнели пред суд јавности сјајно сведочанство човека који, спонтано, у шетњама, показује своје предивно лице, на које су клеветници бесомучно бацали блато из политичких каљуга, хотећи да га наруже, што им није пошло за руком, како се то јасно види из тих ваших разговора у шетњама.

Како је дошло до ове књиге?

М.С.: Имао сам част, срећу и задовољство да владика Артемије гостује у мом дому преко стотину пута, да једно време идем с Њим у свакодневне шетње, да заједно путујемо у походе бројним нашим катакомбама, укључујући и оне ван земље, и да том приликом снимам наше разговоре, за шта сам, наравно, тражио и добио Његов благослов, којом приликом ми је рекао: Брате Милоје, Господ зна и шта ми мислимо, а камоли шта говоримо. Ако баш имате жељу да то бележите, нек је благословено.

Тако сам дошао до богате грађе од преко стотину сати аудио записа, па сам учинио покушај да делићем тог блага, од неких шест и по сати, угостим пратиоце сајта ЕРП у егзилу, да чују тај благи очински шапат, а ако Бог да, намеравам објавити и штампану верзију ове звучне књиге.

Б.Ђ.: Шта, по вашем мишљењу, ова књига казује и који је њен циљ?

М.С.: Она, чини ми се, разбија у парапарчад исконструисан стереотип, који су световни и црквени моћници преко средстава информисања наметнули добром делу наивног народа, који још увек гледа ријалити телевизије и чита трачерску штампу, којој је посао да сензацијама, полуистинама, непровереним вестима привуче масе, или да испуни задатке својих газда и усмери заведене на беспуће идолопоклонства што је, у ствари, невиђен облик манипулације људима и неговање негативних узора, који срозавају друштвени морал.

Циљ ове књиге је да остави траг онима што ће доћи, како би расудили и уверили се, да су клеветници и опањкачи узалудно оптуживали човека који је давно одсекао своју вољу и потпуно се предао вољи Господњој, подносећи, без роптања, неправде које су му нанели прогонитељи Његови.

Блаженопочивши владика Артемије је знао циљ свој, ишао је к њему, не осврћући се на погане стреле увреда и лажи које су на њега одапињали синови бешчашћа и зла. Као да су му у ушима однекуд одзвањале речи Фјодора Михаиловича Достојевског: Ако си се упутио према циљу и путем почео застајкивати и камењем гађати сваког пса који лаје на тебе, никад нећеш стићи на циљ.

У једној од наших бројних шетњи Владика каза:

„Циљ који је Господ поставио људима је толико узвишен да се никада не може достићи, али коме се може вечито тежити и ићи ка њему.

Знате л` који је то циљ?

Будите савршени као Отац ваш небески!

Наравно, то је једини циљ достојан човека. Сви други циљеви, које постављамо у овом животу на Земљи, привремени су циљеви, а овај циљ – бити савршен као Отац наш небески, то је циљ којем увек можемо да тежимо, он је пред нама, ми гледамо у њега и путујемо. То је наш задатак.“

Ваистину, он се трудио да тај циљ досегне, а нама, својим духовним чедима, оставио је пример како да проводимо и искупљујемо време, еда би, кад стигнемо до излазних двери овоземља, могли да се надамо пресељењу у Царство Оца нашег небеског, као људи који имаду наде у милост Господњу.

Иако ће многима ова књига личити на борбу Давида и Голијата, надам се да је то једна, чиста к`о суза, кап у океану клевета и лажи којима су безаконици хтели да сатанизују једног праведника, извршавајући задатак – обећање које је тадашњи патријарх Иринеј, Бог да му опрости, дао америчкој амбасадорки Ворлик, да ће санкционисати Артемија. Али, као што Достојевски каза: Све ће проћи, само ће истина остати – тако се патријарху Иринеју, у тренутку неопреза омакла истина, па ће само неколико дана након смене Владике Артемија, на Сретење 2010, у цркви Ружица на Калемегдану, рећи: „Артемије је добар, честит и поштен човек“.

Б.Ђ.: То, заиста јесте чудновато: Викиликс је објавио Патријархово обећање г-ђи Ворлик, које је муњевито спроведено, а онда је, након егзекуције, дао ту изјаву која је објављена на телевизији и коју сте ви цитирали у вашим књигама. Али, руку на срце, није Патријарх био усамљен у хајки против владике Артемија. Зар не?

М.С.: Није. Он се само придружио, вољно ил невољно, не знам – Бог зна, бешчасним подмуклицама, којима је владика Артемије био препрека на путу издајства.

Б.Ђ.: Нисте ли престроги у квалификацији „бешчасне подмуклице“ и „пут издаје“?

М.С.: Не знам да ли говоримо истим језиком. Ја сам Драгачевац, а тамо се, можете проверити у мом речнику, под тим појмовима подразумева следеће:„подмуклица ‘подмукао човек’. – Ништа горе од подмуклице нема, он ти вамо шуле миле, а иза леђа ти преде конопац; бешчашће‘нечасност, морални пад’. – Ти ништаци су угазили у бешчашће до гуше; издајство ‘издаја’. – Бивало е случаева кад они од коиг се најмање надаш почине издајство.“

Е, ако смо се око тога споразумели, дозволите ми да вам докажем истинитост горње тврдње.

Зар није подмуклица, бешчашћем огрнут онај који се јавно, још 1996, зарекао: да ће сломити кичму Артемију (Иринеј Буловић)?

Зар није подмуклица, бешчашћем овенчан, онај који 2010, без страха од Бога и без стида од људи, изјави: да 10 година чекају одлуку о смени Артемија, да ја Артемије дрогиран, омађијан, заблудео, изгубио здрав разум… (Амфилохије Радовић)? Ако томе додамо чињеницу да је тај папин прстеноносац потписао тужбу, на основу које је 10 година световни суд судио за измишљене финансијске малверзације владике Артемија, и да се за све то време не нађе трун истине у тим оптужбама, онда се подмуклост и бешчашће Амфилохијево не може довести у питање.

Зар тој дружини бешчасних подмуклица не припада Атанасије Јефтић, говорећи такве погрде на рачун Владике Артемија и његове духовне деце, дакле за своју браћу по крви и вери, да су то зилоти – зурлоти, монаси – немонаси, апачи и бандити, лудаци и несрећници?...

Зар та карактеристика може обићи Саву Јањића, који бесрамно рече да је Владика Артемије, његов дотадашњи духовни отац, „луд“, па је одмах потрчао у загрљај новом тати, Џозефу Бајдену и мами, Кетрин Ештон.

Зар Велибор Џомић, који је исписао силне неистине, међу којима је побројао бројне виле Владике Артемија, укључујући и „вилу“ у Бистричкој, о којој у овој књизи имамо необориво сведочанство… и многи други који су против Владике Артемија исписали акта од којих ће се постидети кад се испуни време, или ће бити уписани у времеплову Свете Цркве као јуде, као братоубице, као оцеубице. Иначе, где поменух Џомића, његов лик и дело најбоље је описао Добица Ћосић, говорећи да је то човек ниска морала а велике претензије.

Зар није издајство оно што је рекао покојни проф. Љуба Протић, Бог да му душу прости, као дугогодишњи члан Епархијског савета Београдско-карловачке епархије: У Београдској Патријаршији нису починили (само) издају и велеиздају, они су починили богоиздају.

Б.Ђ.: Ви сте у својој беседи, на Међународном сајму књига у Београду, 2015, рекли, ево да дословно цитирам: „Раскол у Србској православној цркви заиста постоји. Али они који то покушавају да припишу благочестивом Владики Артемију, у себи носе раскол.

Ко су ти људи?

То су они што померише старе међе које поставише оци наши.

То су они што архијеретика папу, који нам ради о глави, зову „свети отац“.

То су они што су примили од папе прстење кардиналско.

То су они што су престали бити светосавци и прогласили се екуменистима.

То су они што, ко последње моралне сподобе, клече по католичким катедралама, што се прекрштавају у бискупе, што уводе јеретике и жене у олтаре, што се моле са јеретицима, што изговарају Символ вере са додатком филиокве, попут оних што отпадоше од Једне, Свете, Саборне и Апостолске цркве.

Они што потписују примате најпалијем, у грех, човеку, после Јуде Искариотског, папи.

Они што пале свеће по јеврејским синагогама.

Они што у наше светиње не примају православну браћу Русе са иконом Мајке Божје.

Они што из богословских школа избацише учење светог аве Јустина Ћелијског. Они што газе одлуке Сабора о иступању наше Свете цркве из Светског савета цркава, као и бројних одлука о вековном богослужбеном поретку.

Они што покушавају да саћерају веру у чутуру сваком вернику који употреби таланте од Бога му дариване, да укаже на њихово безакоње.

Они што се сликају испод „иконе“ Алојзија Степинца, кога папа прогласи блаженим, ваљда зато што је био предводник 1.371. крвника, католичких фратара, у мантијама, који су непосредно учествовали у сатирању српског рода.

Они што наговарају Србе на Косову да гласају за своје утамничење и што трче да узму шиптарска документа“…

М.С.: Ако бисте томе додали цитат из Косариног предавања у Вашингтону, онда ће издаја и богоиздаја бити јасна и онима што имају комарачку савест – што би реко Свети Јустин. Том приликом је Косара засведочила: „Лично знам за двојицу владика које је Стејт Дипартмент натерао да се потчине, уценивши их оптужбом за ратне злочине, тврдећи да америчка влада има необориве доказе за то и да се у било ком тренутку могу наћи у Хагу и бити оптужени као ратни злочинци. Али америчка влада сматрала је кориснијим за Америку, или је то Стејт Дипартмент сматрао, да они задрже своје положаје и сарађују са Америком. Они су се уплашили и реаговали као кукавице. Остали су на својим положајима и почели да испуњавају налоге Америке. Амфилохије и Атанасије нису се само понели као кукавице – они су то и постали. А када су постали кукавице, њих двојица, од тројице најстаменијих и највећих бранилаца Православља, православне истине и српског православног народа, постали су и главни заговорници Западне Европе, Америке, њихових вредности, њихових потреба и њихових планова за Нови светски поредак. И, још горе, не само што су сагрешили, већ су сачинили и потпуно нов концепт Цркве, њених догми, целе наше вере, не би ли свој грех оправдали.”

Надам се да ће након овог Косариног сведочанства свако разумети:

– прво, зашто су најпре Атанасије, потом Амфилохије, постављени за администраторе ЕРП, након неканонске смене владике Артемија;

– друго, да су главни прогонитељи Владике Артемија големо ругло, брука и срамота, бесплодно дрвеће које ће време из корена извалити и бацити на сметлиште историје, макар им заслепљени идолопоклоници цртали ореоле;

– треће, свако ће лако закључити да: ко неће брата за брата, хоће туђина за господара, и ко не љуби брата кога види, не може љубити Бога Којега не види.

Неће много времена проћи кад ће сваком бити јасно да се на Владикиним прогонитељима испунило оно што Јеванђеље предвиђа: да ће настати времена тешка, у којима ће се појавити вуци у јагњећој кожи, односно људи самољубиви, среброљубиви, хвалисави, гордељиви, хулници, непослушни светоотачком предању, неблагодарни, непобожни, безосећајни, клеветници, неуздржљиви, сурови, недоброљубиви, издајници, напрасити, надувени, више сластољубиви него богољубиви, који имају изглед побожности, а силе њезине су се одрекли.

Надам се да ће се народ клонити тог несоја, као што је заповиђено Јеванђељем и бежати од њих к`о што се бежи од змија – што би реко свети Марко Ефески.

Б.Ђ.: Куд ће бежати?

М.С.: Бежаће од вукова у јагњећој кожи, пастирима добрим.

Б.Ђ.: Где да нађу те пастире добре?

М.С: Ако би мене неко питао, ја бих му реко: у катакомбама ЕРП у егзилу. Али упутније је да питају пророке и јеванђелисту Јована.

Но, ако су им далеко пророци и јеванђелист Јован, нек скокну до равног Косова, у Дечане, тамо ће наћи новог Вука Бранковића, одрода Саву Јањића, и нек потраже његову књигу Екуменизам и време апостасије која је штампана у Призрену, 1995. И тамо ће наћи гласан и јасан одговор на ваше питање.

Наиме, Сава, пре но што пребеже у Јудин табор, записа црно на бело: „Нажалост, у наша смутна времена појавили су се и у оквиру Православне Цркве појединци, који на своју Цркву гледају другачије него што су то чинили Свети Оци, мученици и исповедници. Ови модерни одступници од Православља и протагонисти нове јереси екуменизма активно раде на стварању једног ‘Новог Хришћанства’ преко којег непријатељ људскога рода жели да оснује своју лажну Цркву (Анти Цркву) и уз њену помоћ при преми долазак лажног Христа. Њихов циљ је да Цркву доведу у корак са данашњим временом и стиде се пред ‘слободоумним’ и ‘напредним’ западним светом да јавно признају истину о својој Цркви и вери православној. Они заједно под руку са разним јеретицима у ‘лажном смирењу’ хуле на Цркву, признајући да су врата адска већ надвладала Христову Цркву, да је она подељена и да ‘сви треба да се покајемо и измиримо’. Тек тада ћемо, по речима ових нових апостата, поново ‘пронаћи’ једну, недељиву и истинску Цркву Христову. Још до јучер су се ти исти правдали да учествују у дијалогу са јеретицима како би пред њима сведочили истину Православља, а сада то исто Православље продају у бесцење, бацајући бисере свињама“(стр. 6).

И још ће од Саве чути: „Ипак, ми засигурно знамо да се ови мрачни циљеви никада неће остварити, јер је Црква Христова неуништива. Она ће и на свршетку овога века дочекати свога женика Христа чиста и непорочна, неоскврњена грехом апостасије. Питање је само, колико ће људи у њој препознавати истинску Цркву Божју и у њој наћи спасење?“ …

„Нова јерес, свејерес екуменизма са свих страна нагриза јединство Православне Цркве, њено учење и вековно канонско устројство… Екуменизам… самога Христа замењује обезбоженим и секуларизованим европским човеком. Укратко речено, он реинтерпретира хришћанство у духу ‘Новог доба’ и тиме отвара двери Цркве за све остале јереси и новотарије“ (стр. 7).

И још вели Сава: „Они који су се удаљили од благочешћа и оставили отачке и правоверне догмате наше вере и заједничког Предања Цркве, павши и скренувши у новотарије и туђе идеје као и (друге) неправославне обичаје, и који кривотворише и оскврнише истину благочешћа, такви више нису нити се могу називати истинским хришћанима, већ се као неправославни и иноватори одсецају и одељују од хришћанске и црквене заједнице и избацују из свештеног тора, као заражене овце и сатрулели удови, те подлежу крајњим и највећим црквеним казнама, и будући потпуно отуђени од божанске благодати са ђаволом на вечни пакао бивају осуђени“ (стр. 10, 11).

И још тврди Сава: „Сваки иоле искрен православни теолог не може а да не призна да екуменски дијалог за сада није донео ништа више до велике штете угледу Православне Цркве. Да не говоримо о негативном утицају на православне вернике који своје пастире виђају на ‘заједничким молитвама’, руку под руку на свечаним банкетима приликом устоличења и хиротонија, освећења цркава итд. Један број православних екумениста ‘купљен’ је, нажалост, за ову идеју богатим даровима и донацијама јеретика за изградњу православних храмова, факултета и других образовних установа. У сваком случају ради се о разноликом друштву које у мањој или већој мери, свесно или несвесно, ради против православне вере, али сигурно и свог личног спасења“ (стр. 95 и 96).

И још Сава Јањић, док бијаше при чистој свести и здраву разуму, записа: „Историја Цркве нас учи да се Хришћанство није никада ширило дијалогом и компромисима са незнабошцима, већ живим сведочењем истине и борбом против сваке лажи и заблуде. Да ли су апостоли ишли у незнабожачке храмове да би се заједно са жречевима молили Богу за мир и приносили му са њима кад? Екуменисти, међутим, свечано објављују да су прошла времена ‘нетрпељивости и сукоба’. Они проглашавају лажни мир, не онај који од Христа долази (Мир свој дајем вам!), већ мир који је резултат лажног компромиса. Из свега овога јасно је да екуменизам представља важну карику у читавом низу настојања европског човека да Бога замени човеком, да Царство Божје замени Царством Човечјим, да истину замени лажју и небеса трулежном земљом. У њему препознајемо исте елементе које можемо да приметимо у папизму, хуманизму, комунизму и многим другим ‘измима’ европског палог човека. А као подлога свега тога лежи намера ‘кнеза овога света’ – ђавола, да на земљи оснује своје Царство, своју Псеудоцркву и на његово чело доведе свога изабраника, лажног Христа – Антихриста. To cy основни циљеви и правци екуменистичке јереси…

„Сетићемо се из црквене историје много примера како су епископи склапали разне уније, уводили јереси и сл., али верни народ то није прихватао већ је отворено устајао против таквих безаконих одлука, a неретко и свргавао лажне пастире који су били вукови у јагњећој кожи. Такав је био и пример са Флорентинском унијом, која је званично склопљена, али никада није заживела међу православним народом“ (стр. 97-99).

И гледајте шта је знао Сава Јањић, док се није одметно у јеретике:

„Ипак, један од ‘сигурносних вентила’ Православне Цркве је њено монаштво, које никада у својој историји није било равнодушно према питањима вере. Монаси живе у подвигу покајања удаљени од света и беже од сваког осуђивања ближњих због њихових моралних падова сматрајући себе грешнијим и горим од свих људи. Али у питањима вере монаси одбацују ‘лажно смирење и лажну послушност’ који од њих траже да и у питањима вере остану индиферентни и ‘смирени’, већ устају увек када је истина Православља угрожена. На то их подстиче жива свест о одговорности за своју веру, за коју су наши преци, мученици и исповедници жртвовали све, па и свој живот” (стр. 99).

„Спасити се можемо покајањем после сваког учињеног греха, али ако изгубимо праву веру, губимо заједницу са Христом, падамо у непокајну гордост која је ‘хула на Духа Светога’ за што нема опроштаја. Свакако, не због тога што нам Господ ни то не би опростио, већ зато што падом у јерес хришћанин губи живу заједницу са Богом, отуђује се од Божје Благодати и постаје идолопоклоник, обожавалац лажног Бога, фалсификованог Христа, иза чије образине заправо стоји сам Сатана као творац свакога зла и обмане. У јереси нема и не може бити аутентичног духовног опита, нема благодати Божје и светости, нема спасења, већ штавише падом у јерес човек пада у сферу прелести, духовне обмане и лажи и постаје заједничар ђавола и његових енергија зла. Велика је погрешка веровати да и јеретици служе истоме Богу као и правоверни, a тo је, нажалост, једна од основних поставки савременог екуменизма, који иде још и даље те сматра да и ван хришћанских вероисповести постоји аутентичан духовни живот, светост и спасење” (стр. 100).

Све је то знао Сава Јањић, док га није преварио куси па је својом руком записао: „Сада се поставља озбиљно питање: да ли је дошло време да ће Црква Христова моћи да преживи једино у катакомбама и пустињи и дочека Христа тамо, одакле је и кренула на свој историјски пут?“ (стр. 100).

И заиста Сава бијаше у праву, записавши: „Али у историји можемо да видимо да кад год су Цркву нападали вукови у јагњећој кожи, тј. јеретици, посебно они који су били високих црквених чинова, свештенство и народ су се уклањали од таквих и прекидали с њима општење.“

Ево, дарујем вам књигу „Изгубљено јагње“, у којој је цитирано ово што наведох. Ту ћете видети исповедање вере Иринеја Буловића, Атанасија Јефтића и њихово одступништво: њихово окретање леђа Христу и духовном оцу Јустину, ту ћете видети њихов стрмоглав у јерес екуменизма. Њихово безумље и безумље њихових истомишљеника ће постати очигледно свима.

Не знам како сада живи са собом, данашњи настојатељ Светих Дечана, Сава Јањић кад аплаудира онима што се, без страха од Бога и без стида од људи, ругају Светим Оцима говорећи: „Екуменизам је наша насушна потреба“.

Али знам шта таквима Господ поручује: Оче, опрости им, јер не знају шта чине!

Истовремено ова књига показује ко оста на светосавском путу, на путу Светог Николаја и Светог Јустина, на Христовом путу?

Б.Ђ.: Ко?

М.С.: Владика Артемије!

За Њега би се, ваистину, могло рећи да је оличење онога што у Новом Завету, Свети апостол Павле прописује, да свештена лица треба да су без мане, трезвени, поштени, гостољубиви, кадри поучити; не пијанице, не среброљупци; за које и нехришћани сведоче да су честити. Видесмо да је чак и покојни патријарх Иринеј, Бог да му душу прости, као владикин прогонитељ и екумениста (дакле: јеретик) сведочио јавно: „Артемије је добар, честит и поштен човек!“

Ако ћете тражити епископа у СПЦ у 21. веку без мане, мудрог, поштеног, гостољубивог, добротољубивог, праведног, уздржљивог, побожног, кадрог да поучава у здравој науци, кротког, мирољубивог, несреброљубивог, оног који ће све дати за Христа, а Христа ни за шта – наћи ћете га, засигурно, у Владики Артемију.

Говорили су: Кад умре Артемије, умреће и његово дело. Преварили су се: дубока је духовна бразда коју је разорао тај, једини верни син Светог Јустина, и здраво је семе посејано у ту бразду. Духовна деца Владике Артемија су задојена светосавским млеком и не верујем да ће неко моћи да им потури екуменистичке и (ев)ропске сплачине за духовну храну. Наравно, и Господ је имо 12 ученика, па га један издаде. Ал, Јуда је издајством прославио Господа. Ако наш Синендрион, хоћу рећи Синод, даде каквом јуди 30 сребреника, па овај пређе у табор оцеубице и братоубица, то неће ни за длаку умањити улогу Владике Артемија у одбрани православља, за кога професор Теодор Зисис, 2010, каза да је на путу Светог Јована Златоуста.

Владика Артемије је до потоњег издиханија следио Христову науку. По тој науци је живео, веровао, трпео. По тој науци је имао љубав нелицемерну, нелажну. По тој науци је остао истрајан и стоички поднео гоњења и страдања која му приредише зли људи и опсенари, напредујући од зла на горе, варајући и варајући се – како каже Апостол.

На Владики Артемију се испунило оно што је у Јеванђељу казано: Сви који хоће да живе побожно у Христу Исусу биће гоњени.

Б.Ђ.: Да ли сте субјективни кад оцењујете лик и дело Владике Артемија?

М.С.: Ја нисам судија ни Владикиним прогонитељима, ни Владики Артемију. Сви ми подлежемо Суду Свевишњега.

Дужни смо да се придржавамо оне народне: Криво ćеди, ал право беćеди. И оне светоотачке: Боље ти је дати да ти се језик одсече, него ћутати када праву веру хоће да искваре.Или: Ћутањем се издаје Бог.

Има једна дивна песма Светог Владике Николаја: Буди храбар и слободан, рече Господ Навину, ја ћу за те војевати, само држи истину; То и сада Господ збори, сваком правом Србину: Ја сам с тобом, буди храбар, и одржи истину…

На једном месту Св. Владика Николај каже да живот свештеника служи, добрим или злим примером. Добрим животом свештеник потврђује Јеванђеље, а злим га одриче. Нико у свету није у стању ни тако потврдити истину Јеванђеља ни тако је одрећи као свештеник животом својим. Добар свештеник разликује се од злог свештеника као пастир од вука. Зато ће удео добрих свештеника бити са синовима Божјим, а удео злих са зверовима таме.”

Дакле, уверавам вас, а време ће то показати, да је Владика Артемије био добар свештенослужитељ, за разлику од његових злих прогонитеља. И зато нек не журе да се самопроглашавају свецима, они који су за живота себи начинили мраморне маузолеје и наручили себи „иконе“. И нек њихови идолопоклоници не отимају Божји посао. Нек не журе, нек сачекају да се покаже Божја воља.

Чудом се чуди духовник Тимотеј Георгију, на појаву Амфилохијевих „икона“, а ја бих додао и Атанасијевих, говорећи да та појава није црква, није православље. И апелује: Не претходимо суду Божјем.

Б.Ђ.: Ви сте, то се мора признати, објавом ових разговора, с Владиком Артемијем, заиста показали и доказали да се ради о смиреном човеку, човеку светог живота. Има ли још неких занимљивости, које нисте обелоданили?

М.С.: Ех, требало би нам много дана да све то изнесемо. Моја архива тих звучних записа износи преко сто сати. Овде сам покушао да у шест, шест и по сати са слушаоцима, а ускоро и читаоцима, ако Бог да, прошетам с Владиком кроз његов живот, од детињства до смрти. Чули сте његово сведочење о школовању, као и сведочења на неколико дана пред пресељење у вечност.

Б.Ђ.: Па хоћете ли правити још оваквих књига из тих ваших шетњи с Владиком?

М.С.: То вам не могу обећати. Знате, загазио сам у осмо десетљеће и за годину дана надживео моје најдуговечније претке. Али остаће архива, остаће Владикино сведочење за оне који ће једног дана, надам се, писати његово житије.

Б.Ђ.: Па можете ли нам рећи бар нешто што нисте обелоданили?

М.С.: Немате времена, да вам опишем делић Његовог лика. Чули сте кад сам у манастиру Светог Јустина, пред неколко стотина људи сведочио, да сам три недеље даноноћно провео уз Владику кад се освештавала наша катакомба у Колубусу, у Америци, те да бивајући уза Њ на јутарњим службама, литургијама, обедима, у шетњама, разговорима… да сам имао осећај као да сам у рају, јер сам бивствовао поред човека који живи анђеоским, светим животом, и да ми је жао што сам морао да се вратим у пакао свакодневице.

Али ево, испричаћу вам његов однос према Атанасију, који му је развалио фиоке, који му је отео аутомобил, измислио милионе које је он, тобож, отео од косовске сиротиње, па тиме зида куле и градове, који га је опањкавао и клеветао таквим накарадијама које ни пас с маслом не би појео.

А Владика Артемије је само причао како су они живели као браћа. Он је са изразима жаљења описао Атанасијево онесвешћивање на монашењу у манастиру Пустињи, и на реци Градац, крај манастира Ћелије. А ја налетим, ко стршљен на цигару, како веле моји Драгачевци, па кажем: „Па то је био знак његовог стрмоглава!“ На то ће Владика, благо: „Ја то не могу да кажем.“

Кад је Атанасије исписао један од најгнуснијих памфлета на рачун Владике Артемија, ја сам неколико дана и ноћи писао полемички одговор под насловом Утук бесомучном лажљивцу Атанасију Јефтићу, који сам снабдео са преко сто, тачније 108, фуснота, у којима сам пружио необориве доказе за сваку своју тврдњу и контрадоказе за сваку Атанасијеву неистину и измишљотину.

Кад сам се наспавао иза тог напора, преко ђакона замолим пријем код Владике. Добивши благослов, тог дана, у предвечерје, одем и кажем: Узнемирен Атанасијевим клеветама, које су упућене као погане и отровне стреле на Вас, и на нас који Вам следујемо, имао сам потребу да не ћутим. И предам Владики одштампан и укоричен рукопис, замолим да га прочита и да ми благослови да га објавим на интернету. Мислио сам да е то моје ремек-дело, да ништа боље и аргументованије нисам написао у животу.

– Па добро, брате Милоје. Прочитаћу, па ћемо разговарати.

Сутрадан у 5 сати изјутра, звони телефон.

– Брате Милоје, јесте ли устали?

Слагах, Боже прости: Јесам.

– Па ево, ја сам прочитао ову вашу студију, па ваљало би да се видимо у 10.

– Нек је благословено, Владико!

Сав усхићен хитам ка Бистричкој и замишљам како ће мој текст одјекнути као бомба и развејати у прах и пепео безобразлук једног острашћеног безаконика. Владика ме прими, као и увек, најсрдачније у оном његовом собичку, наручи кафу, упита за Наду и децу и пошто стиже кафа, отвори моје „ремек-дело“ у коме је исправио неколико словних грешака и поче редом, од корице до корице, страну по страну, да полако листа и анализира: ово нисам знао; ово је невероватно; где само ископасте ове чињенице?; ово сте баш духовито рекли… Похвала до похвале.

Кад је дошао до краја каже:

– Ви сте, брате Милоје, овде уложили огроман труд. Заиста, све што сте рекли је апсолутно тачно. Нема ни једне речи којој се нешто може приговорити, са становишта истине, све је беспрекорно, не рачунајући неколико словних грешчица.

– Хвала Вам Владико, видим да сте с пажњом сваку реч погледали, чак и једну запету ставили.

– Да. Али ја бих имао један предлог, ако ви нећете да се наљутите.

– Таман посла, Владико. Само реците.

И ја сад мислим: ил ће предложити да се објави на сајту ЕРП у егзилу, ил ће, можда, сматрати да треба да се одштампа као књижица.Кроз главу ми севају идеје, каква би корица била на тој књижици. Да ли да буде слика на којој је приказана борба Давида и Голијата?…

– Предлажем да ово предате огњу!

Вероватно Владика мисли да ће ово изазвати огањ, ватру, да ће запалити широке народне масе, да ће поплаву лажи и клевета зауставити…

– Не разумем, Владико?

– Спалите!

– Нек је благословено, спалићу и одложити електронску верзију у архиву.

– Не, и њу уништите!

– Амин!

– Да објасним зашто.

– Владико, нема потребе. Ви сте мој духовни отац и сигурно боље видите од мене.

– Ипак, дозволите. Ви сте све тачно рекли. Али једна ствар је недопустива: Нисте себи смели да дозволите да се срозате на ниво Атанасијев. Ми треба да се боримо за истину, и ви сте то часно учинили. Али, не његовим средствима. Никад не бацајте бисере… знате како је казано…

– Хвала Вам Владико! Заиста, хвала Вам!

Послужио ме парчетом пите од тикава, која је стајала у тањирићу прекривена салветом, на његовом радном столу. Вероватно је била намењена Њему као ужина. Појео сам у сласт отресајући шећер у праху са браде. Узех благослов и отидох. Испрати ме до степеничица, које су биле налик на стубе низ које се силазило у трпезаријицу у коју су могле сести највише четири особе, из које се улазило у гаражу, која је била шпајз за намернице, гардероба за одежде, магацин за књиге… а одатле на улицу.

Била је то велика лекција коју сам научио. Сетио сам се мог ђеда који ме је поучавао: Кад будалу не можеш победити, надмудри је. Па се сетих како ми је Владика, у једној од наших шетњи, објашњавао одбрану Светог Нектарија Егинског пред црквеним судом:

– На све њихове лажне оптужбе, кад су тражили да одговори, он је устао, окренуо се икони Господа и молио се у себи. То је био сав његов одговор. А ко зна данас имена његових прогониитља? Нико! А Светог Нектарија слави цео свет. Дакле, сваки човек пише своју биографију. Нико други му је не може исписати. Ни улепшати, ни наружити.

Исти однос је био према Амфилохију, који је одабрао најподлије и најзлобније речи и клевете, да би убедио народ да је Артемије расколник.

Кад ми је испричао како га је владика Стефан својевремено прогонио и тражио његово рашчињење, он уздахне, па каже: „Стефан Боца. Бог да га помилује!“

Б.Ђ.: Фантастично. Имате ли још неку занимљивост?

М.С.: Прекратки су наши дани да вам све испричам. Али ево ово збитије ће показати, колко он није подносио компромис кад је вера у питању, а коликом је благошћу, истовремено, зрачио.

Познавао сам добро патријарха Павла. Годинама је долазио у овчарско Благовештење на одмор, без знања јавности. Али је мени покојни архимандрит Георгије увек дојавио, и ја сам одлазио свако јутро на литургије после којих смо седели на оној устакљеној тераси и разговарали. Патријарх је био човек светога живота. Али, као што у једном документарцу рече игуманија Грачанице, Ефросинија, хвалећи патријарха Павла и његове врлине, па ће у једном тренутку усхићено: Али наш владика, Артемије, имао је више љубави према грешницима од патријарха Павла.

Елем, био сам позван, од стране колектива једне високошколске установе, на свечаност у Дому војске Србије, у Београду, где је било неколико стотина званица. После свечане академије, негде између 22 и 23 сата, почела је свечана вечера. За једним столом је седело 20-так професора универзитета, а мени су указали част да седим у врх софре. Била је среда. На жалост, јеловник се састојао искључиво од мрсних јела. Да не саблазним окружење, омрсим се, рачунајући: за сат времена иначе престаје пост.

Због тог прекршаја, осећао сам омању грижу савести. Кад сам се, касније, исповедао код Владике, ја му изнесем тај свој гех али, ко сваки фарисеј, додам да сам то учинио да не бих ражалостио пријатеље чији сам гост био. И знате шта ми је Владика рекао?

– Лепо је од тебе, брате Милоје, што си се потрудио да не ражалостиш пријатеље. Штета је што си ражалостио Господа.

Тај Његов благи укор је био највећи шамар који сам икад у животу добио. Дакле, ви знате кроз какве сам тортуре пролазио, колко пута сам био кажњен, анатемисан, хапшен… Ништа ме није заболело као овај Владикин благи прекор. И верујем да никад више такав преступ себи нећу допустити, ни по коју цену.

Б.Ђ.: Тај укор сте, дакле, примили по оној Господњој: Ко има уши да чује, нека чује. Јесте ли имали још неки, тако, шокантан доживљај са Владиком.

М.С.: Кад год је Владика долазио на манастирске славе, имендане, да исповеда монаштво на територији Жичке епархије, он је коначио у мом и Надином дому и одатле сутрадан одлазио на литургије и друге обавезе. Изузетак је било Ариље, тад је коначио у дому наших кумова Стефановића, Милоша и Драгане, где смо понекад и ми били присутни. Мој кум Милош је, иначе, човек чистог срца и он што мисли, то говори, без икаквог дипломатисања. Једне прилике он пита:

– Владико, јесте ли сигурни да је пут којим Ви идете и ми за Вама и са Вама, исправан пут? Пут спасења?

– Нисам, Мишо!

Било је то запрепашћење. Гром из ведра неба. Тајац. Гробна тишина. После неколико тренутака, Владика наставља:

– Али, ја се трудим да испуним монашке завете. Трудим се да одржим архијерејску заклетву коју сам дао приликом хиротоније. И трудим се да доследно следујем свом духовном оцу и нашим Светим Оцима.

Од тада, никад нико од нас није посумњао: схватили смо да се ради о смиреном човеку, који је потпуно одсекао своју вољу и предо себе и сав живот свој у руке Господње.

Б.Ђ.: Неки људи су пријатно доживели ове епизоде ваше звучне књиге.

М.С: Хвала Богу. И мени су пристигла бројна писма захвалности са разних континената. Посебно ме обрадовала посета једног високо котираног интелектуалца, који је имао резерве према Владики Артемију и он ми каза: „Са пажњом сам одслушао ове разговоре са Владиком. Заиста, он је био Божји човек! Тек сад видим, слушајући ове његове неформалне разговоре, колико је он био мудар и истински побожан човек, и колико су његова сабраћа епископи и други црквени великодостојници били у криву, говорећи о његовом стрмоглаву, о томе да је омађијан, ђавоиман, чак и луд, како је клеветао Сава Јањић,потоњи игуман дечански… Тој хајци сам, на жалост, и ја делимично насео, због чега жалим.“

Не тугуј, роде, рекох му. Покајање је лек за све наше ране. Кајањем ћемо умилостивити Господа, а Владика је на неколико сати пред смрт, у диктафон оцу Варнави, између осталог, издиктирао и ово: Праштам свим мојим дужницима и овога и онога света. Ниси Ти ни први ни потоњи ком се то десило. Сетимо се капетана из Јеванђеља који је тек након распећа Господа препознао истину говорећи: Заиста човјек овај Син Божји бјеше.

Б.Ђ.: Хвала вам на овом разговору.

М.С.: Богу хвала. И вама хвала, сестро Биљана, што војујете против новог светског поретка. Видим укидају вам једну по једну ауторску емисију у којима храбрујете. Да је бака Коса жива, она би вам сигурно рекла да је то за вас велики комплимент. Нека би вам Бог био на помоћи да опстанете у борби за истину. Нека су вам срећне ране. Знам добро како, неправдом нанете ране, боле. Често се сетим оне народне:

– Ој, јуначе, боле ли те ране?

– Да не боле, не б` се ране звале!

Или оне: