Опело и сахрана Мирослава Стеванчевића ктитора светојустиновске обитељи

категорија Православље / дана 21/10/2021 у 8:52 часова /

barajevo opelo

Дана 14. октобра, 2021. године, у манастиру Преподобног Јустина Ћелијског у Барајеву, сахрањени су земни остаци новопрестављеног слуге Божјег Мирослава Стеванчевића, ктитора поменутог манастира (уснуо је у Господу 11. октобра).

Заупокојену Литургију служио је Његово Преосвештенство Хорепископ хвостански и барајевски Г.Г. Наум а опело је служио Његово Преосвештенство Хорепископ старорашки и лознички Г.Г. Николај уз саслужење Хорепископа новобрдског и панонског Г.Г. Максима, Хорепископа хвостанског и барајевског Г.Г. Наума и више свештенослужитеља епархије. У опелу су молитвено учешће узели монаси и монахиње епархије, супруга Мира, сродници, бројни верници и познаници покојника.

Након одслуженог опела Преосвештени Владика Наум изговорио је погребно слово:

„Брат Мирослав је био прави Србин светосавац, у коме није било лукавства. Кад би сви Срби били као што је био брат Мирослав, српска земља би била рај. Заиста трудио се да служи Богу и роду, велики богољубац и велики родољубац и велики братољубац, браћо и сестре. Његово братољубље најбоље смо осетили ми, монаси Владике Артемија. Примио нас је у свој дом када нисмо имали крова над главом, показао је велику очинску љубав. Свој дом који је много година мукотрпно градио уступио је нама монасима Владике Артемија. Имао је чисто срце и чисто душевно око, браћо и сестре, да препозна борбу Владике Артемија за чистоту праве вере, препознао и ступио у наше редове да се са нама бори. И заиста борио се онако како је Богу угодно и због тога са апостолом Павлом и он може рећи: ‘Добар рат ратовах, трку заврших, веру одржах и сада ме чека венац правде од праведног Судије, од Господа, који ће ми дати у онај дан’.
Брат Мирослав заиста је свим срцем био везан само за Господа и за небеска блага. Материјална богатства овога света за њега су била прашина. Није се срцем везивао за прашину него се трудио да се обогати добрим делима, а најбоље добро дело је што је свој дом претворио у манастир, браћо и сестре, и то је добро дело које не престаје, јер се овде свакодневно служе свете Литургије и спасавају монашке душе и тако ће, ако Бог да, бити до краја света. Дакле дело које не умире, које се увек умножава и које му доноси вечну плату код Господа на небу. Верујемо да ће ако ништа друго само због те велике љубави, због помињања свакодневног овде у овој светој обитељи Господ његову душу увести у рај да тамо ликује са свима светима.“

Земни остаци брата Мирослава сахрањени су поред олтара манастирске капеле у гробници коју је себи за живота припремио.

Биографија

Мирослав Стеванчевић је рођен 18. априла 1942. у Барајеву од оца Добривоја и мајке Будимке. Основну школу је завршио у Барајеву а средњу (машински техничар и техничар прецизне механике) у Београду.

1968. ступа у брак са Миром Петковић. 1969. Господ их благосиља ћерком Славицом.

1970. са породицом одлази у Аустралију у град Сиднеј. Овде га Господ 1972. благосиља још једним чедом – ћерком Наташом. Са породицом се враћа у Србију 1979. Пар година пре повратка започео је изградњу породичне куће у Барајеву на имању купљеном од стрица, поред своје очевине.

1980. сам се враћа у Аустралију на пар месеци а потом поново борави са породицом у Србији до 1984. када са породицом поново одлази у Аустралију. Радио је поштено и марљиво у многим компанијама у Сиднеју као техничар прецизне механике. У зноју лица свога јео је хлеб свој и при том ревносно служио Господу трудећи се у посту, молитви, похађању богослужења и сваком добром делу.

2005. због болести срца одлази у пензију. Од тада редовно на пар месеци долази у Србију где обилази многе српске манастире и духовнике.

Марта 2011. уступа свој дом и имање од три хектара монасима Владике Артемија за манастир, најпре на коришћење а потом све поклања епархији. Својим прилозима и трудом у великој мери доприноси материјалној изградњи манастира, своје задужбине. Од оснивања манастира до своје кончине редовно, сваке године по неколико месеци, са супругом Миром, борави у својој задужбини где присуствује свим монашким богослужењима и помаже манастирској братији у изградњи манастира. 8. августа 2021. дефинитивно се са супругом враћа у Србију са жељом да се упокоји у својој задужбини. После краћег боравка у манастиру Господ му је ту жељу испунио. На празник Светог преподобномученика Харитона, 11. октобра 2021., преселио га је Господ, искрено се надамо, у Небеску Србију, у наручје Светога Саве, да тамо ликује са свима светим Србима.