Осам деценија од крвавог пира у Шумарицама

За само три дана, од 19. до 21. октобра 1941. године, у Крагујевцу и околним селима стрељано је око 2.800 људи, међу њима и 300 ђака, а најмлађи Драгиша Николић имао је непуних 12 година. – „За целу Србију створити застрашујући пример који мора погодити целокупно становништво”, речи су злогласног генерала Франца Бемеа, који је издао наредбу познату као „сто за једног”

Крагујевац – Овог 21. октобра навршава се осам деценија од крвавог пира немачких војника који су у јесен 1941. године, за само три дана, у Крагујевцу и околним селима стрељали око 2.800 људи, међу њима и 300 ђака. Најмлађи Драгиша Николић имао је непуних 12 година када је погођен рафалима на стратишту у Шумарицама.

Крагујевац не заборавља злочин и невине жртве којима су посвећене октобарске комеморативне свечаности. Због тужног јубилеја, програм је ове године обимнији него претходних, а на Великом школском часу, крај Споменика стрељаним ђацима и професорима, биће изведена поема „Црни дан” Душка Радовића. Великом школском часу претходи помен Светим новомученицама крагујевачким које је СПЦ канонизовала.

Одлуком Народне скупштине РС, крагујевачки 21. октобар се од 2012. обележава као државни празник (радни дан) – Дан сећања на српске жртве у Другом светском рату, с тим да је пре пар година пренос Великог школског часа скинут с првог програма РТС-а и пребачен на други, без образложења, како су нам рекли у Спомен-музеју „21. октобар”.

„Могло је да се преноси на првом програму у Југославији с двадесет милиона становника, а сада не може у Србији са седам милиона. Двапут сам писао РТС-у, нису ми одговорили. Зар се тако негује култура сећања”, пита се у разговору за „Политику” Ненад Карамијалковић, до пре годину дана помоћник директора Спомен-музеја „21. октобар”, данас директор Завода за заштиту споменика културе у Крагујевцу.

Поводом осамдесет година од трагедије која је обележила историју града, у Крагујевцу је приређен велики број манифестација. Осим традиционалних, као што су Међународни салон антиратне карикатуре, позоришни и музички фестивали „Јоакимфест” и „Октох”, у организацији Спомен-музеја „21. октобар” уприличено је представљање фотомонографије о Шумарицама Николе Говедарице, приказан је филм „Поглед у небо” Дејана Ђусића, а одржан је и научни скуп „Србија 1941. године”.

Временом су откривени нови детаљи о суровости немачких окупационих трупа, али су разобличени и бројни митови кој су оптерећивали истину о страдању Крагујевчана, као што је онај о 7.000 стрељаних. Према подацима које је у књизи „Име и број” изнео историчар Станиша Бркић, дугогодишњи кустос Спомен-музеја „21. октобар”, нацисти су од 19. до 21. октобра 1941. године убили скоро 2.800 недужних цивила.

„Нисам јурио број већ податке о стрељанима. Прикупљао сам све што се могло прикупити, по архивама, од сведока трагедије, родбине убијених. Број се сам појавио. Октобра 1941. године у Крагујевцу и околним селима стрељано је 2.796 људи. За толико постоје подаци. Они су различитих нивоа, а минимум је био да постоји име, презиме, година и место рођења. Број није коначан, али то више није питање стотина већ једног или два имена”, изјавио је Бркић 2007. године за „Политику”, након што је после 25 година истраживања објавио своје капитално дело.

Споменик стрељаним ђацима и професорима у Шумарицама, подигнут 1963. године, још ствара забуну. Понајвише због свог изгледа који подсећа на римски број пет, а онда и због „Крваве бајке” Десанке Максимовић која у песми говори о „мученичкој смрти чете ђака у једном дану”. Зато многи и данас мисле како то монументално дело вајара Миодрага Живковића носи назив „Пето три”. Провером школских дневника из 1941. године, које брижљиво чува Историјски архив Шумадије са седиштем у Крагујевцу, јасно се може видети да из гимназијског одељења „пето три” није стрељан ниједан ученик. Нажалост, на стратишта су одведени многи други крагујевачки гимназијалци, као и ученици других градских школа.

Заједно са ђацима, у Шумарицама су погубљени професор Милоје Павловић и директор Гимназије Лазар Пантелић. Међу стрељанима су и поп Андра Божић, један од оснивача Равногорског покрета у Шумадији, као и Десанка Максимовић, студенткиња медицине која се пре рата учланила у Комунистичку партију Југославије.

О бескрупулозности убица сведоче речи које својим војницима упућује злогласни генерал Франц Беме, који је 10. октобра издао наредбу познату као „сто за једног”, према којој је за сваког убијеног немачког војника требало стрељати 100 људи, а за сваког рањеног 50.

„Ваш задатак је да прокрстарите земљом у којој се 1914. потоцима лила немачка крв услед подлости Срба, мушкараца и жена. Ви сте осветници тих мртвих. За целу Србију створити застрашујући пример који мора погодити целокупно становништво”, осветнички је подстрекивао своје војнике на злочин генерал поражен у Првом светском рату.

Наредба „сто за једног” важила је само за Србе и није се односила на припаднике других народа који су чинили Краљевину Југославију. Генерал Беме је ову наредбу проследио Оту Дешу, команданту Краљева, а у Крагујевцу је примио командант Ото фон Бишофсхаузен. Стрељања су спровели мајор Паул Кениг и капетан Фриц Фидлер.

Повод за крваву одмазду био је догађај од 16. октобра 1941, када су код места Думача, између села Љуљаци и Баре, четници и партизани заједно напали немачку колону која се враћала из Горњег Милановца, после борби у којима је тај град запаљен. Припадници Гружанског четничког одреда и Крагујевачког партизанског одреда убили су девет и ранили 27 немачких војника из 3. батаљона 749. пешадијског пука од којих је један убрзо подлегао повредама. Та несмотрена акција присталица оба антифашистичка покрета на тлу Србије – у смрт је одвела на хиљаде Крагујевчана, па и малолетну децу (млађе од 16 година).

Рација је почела 18. октобра увече, а прва стрељаља су се одиграла дан касније, у селима Илићево, Маршић и Грошница, која су по процени Немаца била „легла комунистичких бандита”. На Становљанском пољу стрељани су Јевреји, а највећи број грађана, међу којима је било и Рома, одведен је у топовске шупе у Шумарицама. Крагујевачки музеј чува опроштајна писма затвореника који су стрељани 21. октобра.

Божидар Миленковић, мајстор: „Мила Ружице, опрости ми све на последњем часу. Ево ти 850 динара, твој Божа.”

Лазар Петровић, радник: „Драга Лело, Секо и Бато, куцнуо је задњи час, опростите свом тати. Љуби вас све Лазар. Хтедох се сликати с тобом Лело, ал ти одгоди. Жао ми је.”

Павле Ивановић, гимназијалац, пише свом оцу не знајући да је и он у топовским шупама: „Тата, ја и Миша смо у топовским шупама. Донеси нам ручак, неки џемпер и неки ћилим. Донеси нам у теглици пекмез. Паја. Тата иди код директора ако вреди.”

Отац и син Никола и Александар Симић стрељани су заједно. Никола, инжењер: „Ја и Аца одлазимо заједно. Љуби вас отац, живите у слози.”

Јаков Медина, књиговођа: „Лебац сутра немојте послати.”

Стрељање у Шумарицама 21. октобра трајало је непрекидно од седам изјутра до два поподне. Имајући у виду да је у Крагујевцу уочи рата живело око 30.000 људи, град је тада изгубио скоро 10 одсто становништа, углавном мушкараца између 16 и 60 година. То није сметало представницима Немачког савеза за бригу о ратним гробовима да 2016. године упуте захтев крагујевачким властима да се у Шумарицама подигне спомен-обележје њиховим војницима из Првог и Другог светског рата који су ту сахрањени.

„Што се тиче немачког захтева, он је изречен усмено, не у званичној форми. Уосталом, то питање подразумева и ангажман Владе Србије”, изјавио је за „Политику” Миљан Бјелетић, градски већник задужен за питања културе и уметности.

Припадници колаборационистичког Српског добровољачког корпуса Димитрија Љотића нису учествовали у стрељањима, али су помагали Немцима да спроведу рацију, потказујући Јевреје и комунисте. Нису имали милости ни према Ромима, које су хапсили и доводоли на стрељање у замену за Србе, своје познаника затворене у топовским шупама.

Вођа љотићевске групе био је Марисав Петровић, који је пред крај рата успео да побегне из земље. Ликвидирала га је Удба 1974. године у Минхену. Ото Деш је, према расположивим подацима, умро као слободан човек, а генерал Беме је извршио самоубиство током суђења у Нирнбергу. Судбина осталих актера масакра у Крагујевцу није прецизно утврђена.

Мајор Кениг је био професор теологије на протестантском факултету у Немачкој, капетан Фидлер, професор техничких наука из Аустрије. Припадници немачких окупационих трупа у Крагујевцу нису били професионални војници, углавном је реч о трећепозивцима – „обичним породичним људима” од којих су многи завршили у санаторијумима за душевне болеснике.

Први помен у Шумарицама служен је 1942. године. Спомен-парк „Крагујевачки октобар” формиран је 1953, али тако што су крстови на гробницама претходно замењени комунистичком петокраком. Велики школски час одржава се од 1964, а поема „Црни дан” Душка Радовића први пут је изведена пре пола века, 1971. године, када је централна манифестација октобарских комеморативних свечаности добила сценску форму коју је задржала до данас. Овогодишње извођење режирао је Драган Јаковљевић, а организатор је Спомен-музеј „21. октобар”, чије је препознатљиво здање подигнуто 1976. године. Кријући пројекат од комунистичких власти, архитекте Иван Антић и Иванка Распоповић направили су објекат који је изграђен по узору на косовску Грачаницу.

Традиција прекинута 2012. године

Од 2012. године, када је Томислав Николић победио Бориса Тадића на изборима за председника Србије, председници Србије нису говорили на Великом школском часу, што је до тада била традиција. Тадић је говорио на Великом школском часу, али председник Николић то није желео. Од 2012. године председници Србије не држе говор у Шумарицама 21. октобра.

Великом школском часу, централној манифестацији октобарских комеморативних свечаности, присуствују представници амбасада, градова који су у побратимским односима с Крагујевцем, као и представници градских власти. По традицији, први венац на Споменик стрељаним ђацима и професорима у Шумарицама полажу ђаци и професори Прве крагујевачке гимназије.

Зашто 2.800, уместо 2.300

У акцији четника и партизана 16. октобра, код Думаче на путу Горњи Милановац – Крагујевац, убијено је десет и рањено 26 немачких војника. Кад се тај број усклади с наредбом генерала Бемеа, познату као „сто за једног”, долази се до броја о 2.300 стрељаних. Зашто је, онда, убијено 2.800 људи?

„У немачким извештајима каже се да је било и покушаја бекства заробљених, да су неке групе успеле да се извуку и да је у том метежу дошло и до погибије војника. У једном извештају стоји да је погинуло неколико немачких војника, у другом да је живот изгубило двоје. То је, према подацима до којих сам дошао, могло изазвати бес код капетана Фидлера који је руководио стрељањима у селима. Не могу да тврдим да је због тога убијено више људи него што је планирано, али то је логична претпоставка”, изјавио је историчар Бркић за „Политику”.

Нису комунисти, него крагујевачки прота

„Обично се мисли како је број о 7.000 убијених комунистичка творевина. Погрешно. Први помен тог броја налазимо у минеју старе цркве (Црква кнеза Милоша Обреновића у Крагујевцу – прим. аут.), богослужбеној књизи за октобар. На сам дан трагедије, или неколико дана после, прота Драгослав Величковић је записао да је стрељано 7.000 Крагујевчана. То је био његов утисак, а утисак је морао бити страшан”, говорио је историчар Бркић за „Политику”, наводећи како је октобра 1941, после стрељања у Шумарицама, читав Крагујевац био „окићен” црним заставама, као и да су многи Крагујевчани за комшије или своје ближње доносили панаију у цркву.

Извор:
ПОЛИТИКА