Јозеф Урбан: Чешки студенти скончали у Жутој кући

Са великом сигурношћу могу да кажем да се троје чешких студената током планинарења нашло на путу шверцерима органа заробљених Срба које су из логора на КиМ пребацивали у кланицу “жуте куће”, каже писац

Јан Павелка (22), Михаел Павелка (23) и Ленка Тучкова (21), септембра 2001. заувек су нестали у врлетима Проклетија на тромеђи Србије (Космета), Црне Горе и Албаније. После пет година истраге, са великом сигурношћу могу да кажем да су се током планинарења нашли на путу шверцерима органа заробљених Срба које су из логора на КиМ пребацивали у кланицу “жуте куће”. Постоје људи у Албанији који су видели да су троје Чеха спроведени у један од 11 сабирних логора, где су несретници довођени пре вађења органа, који се налазио у Валбони.

Овако, ексклузивно за “Новости”, говори Јозеф Урбан, чувени чешки писац, аутор књиге “Хабермансов млин” према којој је 2010. настао и филмски хит. Писац чешких бестселера је пуних пет година, од 2016, истраживао шта се могло догодити са студентима из села Прашка Жереница, о чему је написао књигу “Повратак у Валбону” (село које се налази 30 километара од Буреља и “жуте куће”), која је управо објављена у Чешкој. Незахвалном задатку се посветио пошто га је посетила мајка несталих момака, Хелена Павелкова, заједно са братом Ленке Тучкове, молећи га да барем он предузме нешто пошто је полиција “немоћна”.

Како вели Урбан, одмах му је било сумњиво да од Чеха “никада није нађена ни пертла” јер су наводно пали у бездан, будући да је знао да такве провалије нема у албанском Националном парку Тет. Знао је, каже, да је тамо било нечег много горег. Од 1989. ишао је на планинарење по Балкану и зато добро познаје локалитет где су били млади Чеси.

Хелена Павелкова ми је донела резултате истраге коју су водили људи из њиховог села који су у Албанију кренули почетком октобра 2001. После 20 дана потраге, практично су били најурени из Албаније. Мајка је такође ишла у “земљу орлова” већ у новембру исте године, обраћала се на телевизији евентуалним сведоцима, али све је било узалуд – каже Урбан.

Писац је 2016. сакупио тим људи из Чешке и отишао у Албанију. Каже, враћао се на место где су студенти последњи пут виђени чак четири пута.

Према сведочењу шефа прве чешке мисије која је тражила младе људе крајем септембра и почетком октобра, одмах на граници Албаније њих десетак је сачекала албанска полиција са 15 наоружаних људи која се није одвајала од мештана села Прашка Жереница који су кренули да траже сународнике – говори Урбан. – Када су се први пут попели на вис изнад Горског језера где су се укрштали путеви са Косметом, један од полицајаца их је обавестио да је добио телефоном информацију од тужилаштва у Скадру да су тела Чеха, ипак, нађена у језеру са метком у челу и да се хитно спусте. Дошавши у Скадар, тужилац их чак није ни пустио у зграду, него им је пренео информацију да су млади планинари тај дан нађени у Националном парку и да се врате по њих. Међутим, та информација, мада је касније објављена у медијима, није била тачна. Никаква тела нису пронађена.

Пошто су се трагачи из Чешке вратили у рејон Националног парка Тет заједно са полицијском пратњом, појавили су се наоружани људи из ОВК, уз поруку “да се губе из Албаније како не би нестали као студенти”. Да треба да оду саветовала им је чак и албанска полицијска пратња. Чеси су отишли, а све је пријављено Интерполу у Прагу.

Ни мајка Хелена која је у Албанији била у новембру није прошла боље – каже наш саговорник. – Њен телефон и разговори у хотелској соби са преводиоцем прислушкивани су, јер су албански полицајци унапред знали где је тај дан намеравала да тражи своју децу. Вратила се у своју земљу потпуно скрхана.

Своју мисију у Албанији, писац је планирао детаљно. Истраживао је у страној штампи шта је све писано о “жутој кући” и тако је дошао до интервјуа Владимира Вукчевића, тада тужиоца за ратне злочине у Београду, где он каже да је заједно са Србима на један од девет пунктова у Албанији доведено и троје Чеха и десетак Руса:

Писао сам Вукчевићу који ми је потврдио та сазнања из 2001, али уз напомену да је сведок који је то испричао одбио даљу сарадњу.

Урбан истиче како се његовој експедицији “посрећило” на самом старту мисије. Прича о мистериозном нестанку студената међу ретким мештанима у планини остала је као мит и терет на савести и они су је поделили са гостима из Прага.

Три наша студента, према причи ових горштака, одсела су у кући учитељице Мире, једине која је у Валбони знала енглески. Мира је била и водич чешкој деци кроз планинске стазе, али је једног дана била спречена, па је замолила свог сестрића Микуна да их поведе. Те вечери он се вратио без Чеха, пијан, лаконски објашњавајући да су студенти пали у провалију!

Недуго потом десила се чудна ствар: сестрић Микун је из аутоматске пушке новембра 2001. убио своју тетку Миру! Баш у то време мајка Павелкових била је у Албанији и обраћала се на националној ТВ за помоћ.

Последња вест о Микуну коју сам добио гласи да је изашао из затвора и да сада има хотел у Националном парку, баш тамо где су Чеси нестали – каже Урбан, додајући да није ишао да причу провери.

Предговор Кустурице

Сценарио за филм и серију о догађајима из 2001. сам написао и има заинтересованих филмаџија да то сниме. Засад не могу све да откријем, али са поносом могу да кажем да је предговор за мој роман написао управо ваш прослављени редитељ Емир Кустурица – истиче Јозеф Урбан.

Ленкина мајка се убила

Урбан напомиње да је крај ове приче више него тужан: Хелена Павелкова је “ни жива ни мртва”, мајка Ленке Тучкове је извршила самоубиство, а отац умро у душевној болници. Писац још каже да је недавно поново обновио контакте са српским тужилаштвом за ратне злочине у Београду и да се нада неким новим информацијама…

Драган Вујичић

Извор:
СТАЊЕ СТВАРИ