Најстарија и још старија лоза на свету

До недавно нисам ни размишљао да ли се зна која је винова лоза најстарија на свету, мислио сам да се тиме нико није ни бавио. Међутим погрешио сам. На основу старих записа, те уметничких слика из 1657. и 1681, али и научном методом сондирања стабла и бројањем годова 1972. године, за најстарију лозу на свету проглашена је Стара трта из Марибора.

Засађена у време Турака, преживела је ратове, честе мариборске пожаре, али и опаку филоксеру из друге половине XIX века, када је ова подмукла ваш затрла многе винограде у свету. У новијој историји Стара трта је била животно угрожена 1963. када је на реци Драви саграђена брана, што је утицало на промену климе, пре свега на влажност земљишта чиме је отпочело сушење кореновог система древне лозе. Реаговањем Института за пољопривреду лоза је ипак преживела.

Стара трта је 2004. године уписана у Гинисову књигу рекорда као најстарији чокот на планети. Са ње се сваке године убере 35 до 55 килограма грожђа, а дан њене бербе је посебна манифестација и наравно туристички догађај.

Иако је сама берба ове древне вињаге прост чин од пола сата посла, манифестација у част бербе траје готово недељу дана под именом Фестивал старе трте.

Од убраних плодова Старе трте, прави се вино које флаширају у посебне флашице од 250 милилитара које је направио познати уметник Оскар Когој. Годишње се произведе не више од сто таквих бочица, које представљају драгоцен протоколарни поклон града Марибора. Поред манифестације брања Старе трте, постоји и манифестација њене резидбе када се резнице уручују на дар градовима који се одређеним критеријумима бирају као достојни за овакав дар. Уколико нисте заслужни да добијете бочицу вина или резницу, можете купити суви лист Старе трте који се продаје у њеном музеју по цени од 21 евро.

Словеначка Стара трта данас има свој фестивал, свој музеј, своју химну и наравно свој сајт www.staratrta.si

На јужној страни хиландарске саборне цркве, сваком посетиоцу манастира Хиландара пада у очи високо узрасла и снажно разграната лоза, полегла по нарочито изграђеној перголи.

Њено стабло долази из зида на метар и по од земље, из гроба Светог Симеона у коме се уствари и налази њен корен.

Када је од смрти Светог Симеона (Стефана Немање) протекло седам година и када је Свети Сава дошао из Карејске поснице у Хиландар, да би припремио пренос моштију Светог Симеона у Студеницу, онда су хиландарски монаси неутешно плакали што се лишавају присуства светитељевих моштију. Тада се Св. Симеон јавио у сну игуману Методију и рекао му да је потребно да његове мошти буду у Србији, али да ће њима за утеху из његовог гроба изнићи лоза, и док она буде рађала дотле ће и његов благослов бити на братству. Свети Сава је пренео мошти свога оца у Србију 1207. године, а из гроба је изникла лоза која и дан данас рађа. Сем орезивања овој лози се не пружа никаква друга мера неге и заштите.

Лоза Светог Симеона није јединствена само по томе што више од 800 година расте из зида и рађа здраве плодове, већ зато што су њени плодови имају и лековито дејство. Њен плод разрешује неплодност супружника који са вером прихватају њено чудотворство.

Најстарије сачувано сведочанство о чудотворном дејству ове лозе потиче из 1585. године, што је већ старије од раније поменуте Старе трте. Наиме, Турчин који није имао деце чуо је за ову чудотворну лозу и са вером узевши од њених плодова добио је сина. Предање говори да је он у знак захвалности довео свог сина да га остави у Хиландару, а да су монаси на то рекли „не остваљај га нама, јер га је Господ молитвама Св. Симеона теби даровао, а ти ћеш се одужити на други начин“. Тада је тај Турчин манастиру даровао имање које је и данас у поседу Хиландара и познато је под именом Каково.

Данас постоји посебно упутство састављено од неколико молитвених правила, које се прописује супружницима који користе грожђе Св. Симеона. Не знамо када је тачно ово упутство састављено, обзиром да о њему нема писаних трагова од пре Другог светског рата. Догађај са раније поменутим Турчином нам управо и сведочи да је најбитнија вера.

Грожђе са лозе Светог Симеона се традиционално бере уочи Крстовдана, да би на сам празник после заамвоне молитве на литургији било благосиљано. Игуман на крају службе дели свима од ових плодова. Ово је једини дан у години када могу сви који су у Хиландару да једу од овог чудотворног грожђа. Већ после празничне трпезе, грожђе се односи на сушење како би се до наредне бербе делило само онима којима је потребно због порода.