Ернесто Сабато – Порука посрнулом нараштају

Лажни сјај са екрана покушава да зароби твоју вољу. Вероватно мислиш да не постоји могућност промене када је вредност постојања мања од цене једног рекламног огласа. Скептицизам је порастао услед све веће резигнације са којом прихватамо величину пропасти. Баналност, са којом се срозавају најплеменитија осећања, изобличава човека у патетичну карикатуру, у биће непрепознатљиво по својој човечности.

Многи доводе у питање моју веру у младе, јер их сматрају деструктивнима или апатичнима. Природно је да усред катастрофе буде оних који покушавају да побегну, вртоглаво се препуштајући употреби дрога. Глупаци сматрају да тај проблем треба препустити полицији, а он је у ствари резултат дубоке духовне кризе нашег времена.

Свакодневно изнова потврђујем своје поверење у вас. Много је оних који усред олује настављају да се боре, жртвујући своје време, па чак и сопствени живот за другога. На улицама, у затворима, у сиромашним четвртима, у болницама. На тај начин нам показују да, у овим временима лажних победа, истински отпор представља борба за вредности које се сматрају изгубљенима. […]

Недавно сам видео на телевизији једну жену која се смешила неизмерном и чедном љубављу. Ганула ме је нежност те мајке из Коријентеса или из Парагваја, која је плакала од среће заједно са својим недоношчићима које је управо родила у некој бедној болници, нимало обесхрабрена при помисли да њих, баш као и њену осталу децу, чека немаштина у сиромашном квату, у том тренутку поплављеном водама Паране. Зар се у тим мајкама не испољава Бог? Зашто би морао да се испољава само у песницима попут Хуана де ла Круса или у Руоовим светим сликама?

Ако сваки отпор делује апсурдно када се назире крај, због чега се не посветимо размишљању о тим свецима? Зар они не представљају доказ да постоји нешто са друге стране апсурда?

Не знамо да ли на крају пута живот чека попут просјака који ће нам испружити руку.

Ову безумну, или чудесну веру, дугујемо управо томе што смо успели да додирнемо дно. Неопходно је заштитити места која постоје чак и у предграђима великих градова, где се још увек чувају особине стварног човека од крви и меса.

Када хиперразвијени свет почне да пропада, са свим астрономима и њиховом технологијом, у земљама изгнанства човек ће надокнадити своје изгубљено јединство. А када се пробудимо из ове злосрећне ноћне море, када нас испразност човечанства заболи у грудима, можда ћемо се тада сетити да смо некада били, као што је рекао Рене Шар: ,,Бића успона, а не забаве, његовог епилога.“ […]

Говориш ми о свом немиру, некој врсти дрхтања које те је обузело и још увек траје, након нашег разговора у оном кафеу када си ме чуо да изговарам ове речи.
Мораш ми опростити; упркос годинама, не могу да избегнем своју неумереност у томе што сматрам да оличава суштину.

С друге стране, има дрхтаја који су надасве важни! Они претходе одлукама које протресају темеље нашег постојања, и мада првобитно стварају неразумевање, на крају одјекују у судбинама других људи. Велики творци стварају своја дела под таквим напетим околностима. Само оно што настаје са страшћу заслужује наш напор, остало није вредно труда. […]

И ја сам желео да побегнем од света. Ви сте ме у томе спречили, својим писмима, својим речима на улици, својом беспомоћношћу. Предлажем вам стога, са озбиљношћу завршних речи у животу, да склопимо договор и да се загрлимо: изађимо у отворене просторе, жртвујмо се због другога, чекајмо, заједно са оним који пружа руке, да нас подигне нови талас историје. Можда већ то и чини, тихо и испод површине, попут пупољака који дишу под зимском земљом. Мора постојати нешто због чега још увек вреди патити и умрети, нека заједница међу људима, онај споразум између поражених. Једна једина кула, да, али блештава и неуништива. У мрачним временима помажу нам они који су знали да ходају по ноћи. Читајте писма која је Мигел Ернандес послао из затвора где је напослетку нашао смрт: Поново ћемо наздравити за све што се губи и проналази: слободу, ланце, радост и ту скривену нежност која нас наводи на потрагу по целој земљи.

Мислите увек на племенитост људи што избављају човечанство. Они нам својом смрћу предају врхунску вредност живота, показујући нам да препреке не поставља историја и подсећајући нас да човек сам пада у утопију. Само они који буду у стању да отелотворе утопију биће способни за одлучујућу борбу, да надокнаде изгубљени део човечанства.

Извор:
МЕНТАЛНИ ХИГИЈЕНИЧАР