О непознатим пустиножитељима Свете Горе, 1. део

У кавсокаливијској саборној цркви постоји зидна слика непознатог светитеља са следећим натписом: БЛАЖЕНИ ЕФРОСИНИЈЕ КОЈИ СЕ УПОКОЈИО У ИВИРОНУ. У својој десној руци носи неразвијен свитак са натписом: ИМАЈУЋИ ПРОСТО СРЦЕ И ЖИВЕЋИ УСРЕД ГОМИЛЕ УПОКОЈИО СЕ У ГОСПОДУ. Одевен је у монашку одежду и приказан у молитвеном ставу, клечећи на коленима.

Писац житија преподобног Акакија, кавсокаливијски отац Јона, на крају овог житија пише о једном светом мученику, савременику преподобног Акакија: „Ти мученици су, као скупоцени бисери, отишли Господу. Такав је био и троструко блажени Евфросиније, који је у манастиру Ивирону блистао као друго сунце. Показивао је највећу простоту и био прозорљив, због чега је говорио у загонеткама и био у стању да открије човеково душевно стање. На дан који је одређен за њихово преношење, његове мошти нису нађене у гробу. На Светој Гори још увек живе монаси слични њему.“

***

Подвижник, старац Герман, који се подвизавао у Хаирију (околина Лавре), недалеко од Румуна Герондија, једне ноћи уснио је три поштовања достојна пустиножитеља који су му рекли: „Буди опрезан, нас тројица стојимо овде. Не узнемиравај нас, а реци и другима да нас ни они не узнемиравају.“

Отац Герман је о овом откровењу казивао свом славном духовном оцу, Неофиту Караманлијском, који се подвизавао на Кармелиону (врх који се налази западно од Керасије и изнад пустиње Светог Василија). Са великом ревношћу и жељом, у свим пећинама и усамљеним испосницама у тој области, отац Неофит је трагао за светим моштима ових пустиножитеља, али није могао да их пронађе. Убрзо након тога, ова тројица пустиножитеља открила су се и румунском старцу на следећи начин:

Једном приликом, овај старац кренуо је из своје испоснице у Хаирију и запутио се ка келији Светог Нила да би се причестио Пречистим Тајнама. Успут је осетио свети миомирис, као што се дешавало и многим оцима пре њега (укључујући и писца ових редова, који је најмањи и најнедостојнији од свих). Међутим, тог пута је побожни подвижник, отац Неофит, веома снажно осетио тај миомирис. Одлучио је да потражи његов извор и молио се светитељима да му покажу где се налазе њихове свете мошти. На том месту налази се један гребен. Кад је одгурнуо стене од којих се овај гребен састоји, иза гомиле камења угледао је отворену пећину. Миомирис мирте распростирао се управо са тог места. Покушао је да уђе у пећину, али га је пренеразио глас који је рекао:

„Не узнемиравај нас. Нас је тројица. Овде смо живели и не желимо да нас неко узнемирава.“

Добри и врлински старац затворио је камењем улаз у пећину, хвалећи Бога и оне неоткривене светитеље, непознате љиљане светогорске пустиње. О отварању пећине говорио је само свом ученику Илариону.

Румунски старац Герасим (који је казивао ову причу) живео је на Светој Гори четрдесет година.

***

Пре много година, у каливију смештену испод кавсокаливијског кириакона (главне цркве), дошао је искушеник из Бугарске по имену Јаков да би био послушник једног веома строгог грчког старца. Међутим, Јаков је желео да живи још строжијим подвижничким животом, због чега је током ноћи одлазио у нартекс (припрату) кириакона и молио се пред иконом Пресвете Тројице. Једне ноћи, у време пуног месеца, док се молио зачуо је људске кораке. Опрезно се сакрио и угледао како у нартекс улази један наг старац веома дуге, седе косе и врло дугачке браде. Човек је крсним знаком осенио црквене двери, које су се отвориле саме од себе. Ушао је у храм, поклонио се светим иконама а затим изашао. Поново је крсним знаком осенио двери, које су се божанским дејством затвориле. Изашао је и почео да се успиње стазом која од скита води ка Керасији.

Надвладан чуђењем и запрепашћењем, искушеник Јаков је, корак по корак, неприметно почео да следи овог непознатог пустиножитеља. Убрзо су дошли до места које се зове Крст, окренули удесно а затим се, идући један за другим, запутили према врху Атоса. Када је пустиножитељ дошао до цркве Пресвете Богородице, искушеник је убрзао кораке, изашао испред њега, начинио метанију и почео да га преклиње да га узме за свог ученика.

„Не можеш остати овде, чедо моје“, одговорио је непознати пустиножитељ. Међутим, Јаков је био толико упоран да је поквасио земљу својим сузама.

„Врати се свом старцу, буди послушан и спашћеш се“, рекао му је непознати. „Нико не може да поднесе ово место уколико не поседује благодат Божију. Осим тога, требало би да знаш и да ћеш се ускоро преселити из овог живота и отићи Господу.“

Јаков се вратио свом старцу и исприповедао му о свему што се догодило, а затим је отишао код свог исповедника и припремио се за упокојење. И заиста, након три седмице, Јаков је уснуо у Господу. Кажу да се након три године, приликом преноса његових моштију, од њих ширио миомирис.

***

Следећи догађај десио се пре пет година.

Један побожни поклоник, пореклом са Крита, кренуо је да посети Свету Гору и да се сретне са својим рођаком, о. Јефтимијем, исихастом који се подвизавао у каливији смештеној са јужне стране Малог скита Свете Ане. Из пристаништа Свете Ане запутио се непознатим стазама, стеновитим гребенима и клисурама, све док није стигао до места које називају Пена („Глад“). Био је то ћорсокак. Приморао је самога себе да настави док најзад, након велике одисеје, није стигао до исихастириона (молчанице) Светих Архангела, места где је Крићанин Агапије Ландос написао Спасење грешника. Са тог места стигао је до каливије свог рођака.

Након што је поново дошао до даха и после таквог лутања био гостољубиво примљен, обратио се оцу Јефтимију: „Рођаче, реци ми где ћете сахранити тело које сам видео у једној пећини? Желео бих да и ја видим како овде, на Светој Гори, сахрањујете покојнике.“

Кад је отац Јефтимије чуо за покојника у пећини, он је заједно са рођаком и старцем Кипријаном златаром почео да претражује, корак по корак, читаву ту област. Међутим, ништа нису пронашли. Једино су у време око заласка сунца осетили мирис тамјана који је допирао из правца гребена, а који је отац Кипријан осетио и раније.

У међувремену, поклоник је исприповедао своју причу:

„Тик уз то дрво налази се пећина. Ушао сам и видео да је на самртничкој постељи уснуо један поштовани старац. У почетку нисам ни схватио да је мртав. Тада сам се приближио и спазио да на челу има крст. Поред њега се налазила икона Пресвете Богородице и упаљено кандило. Прекрстио сам се, три пута начинио метанију и осетио мирис тамјана. Отишао сам с мишљу да немате времена да га тог дана сахраните.“

из књиге архимандрита Јоаникија „Светогорски старечник“

Извор:
СВЕТОГОРСКЕ СТАЗЕ