Политичка употреба историје у савременој Турској

Пише: Данко Страхињић

У новије време, нарочито у последњих десетак година, бици код Манцикерта из 1071. све више се посвећује пажња због изузетне симболичке вредности за Турску

Прослава годишњице битке код Манцикерта (тур. Malazgirt), у којој су Велики Селџуци победили војску Византије, из године у годину у Турској добија све више на значају. Реч је о догађају који се у науци различито вреднује по питању значаја и последица.

Битка код Манцикерта догодила се 26. августа 1071. године. До ње је дошло јер је византијски (ромејски) цар Роман Четврти Диоген (1068-1071) желео да коначно заустави пљачкашке упаде и освајања Турака Селџука. У њој је византијска војска претрпела катастрофу од малобројније селџучке војске предвођене султаном Алп Арсланом (Херојски лав) (1063-1072). Поразу је допринела издаја Андроника Дуке, сина цезара Јована, а сам Роман пао је у заробљеништво. Након постизања споразума о миру, цар Роман је врло брзо ослобођен. Недуго потом, у грађанском рату који је избио у Византији, политички противници су га ослепели и он је од задобијених рана и умро. Многи историчари сматрали су да је битка била одлучујућа за опадање моћи Византије и њену коначну пропаст неколико векова касније. Има и оних мишљења да је једна од последица византијског пораза и покретање крсташких ратова.

Иако се у савременој науци води полемика да ли је ова битка била пресудна за судбину Византијског царства, неспорно је да је политички вакуум након Манцикерта омогућио постепени продор и освајања Селџука, те успостављање султаната Рум (Римски султанат) са престоницом у Никеји. Упркос покушају рестаурације византијске власти у време династије Комнина (1081-1185), временом ће се, у наредних неколико векова, турска власт учврстити у Анатолији, док ће становништво бити исламизовано и асимиловано, па многи данашњи Турци имају нетурске корене.

Победа код Манцикерта ће се у исламском свету стално појављивати као узорни модел, који симболизује надмоћ ислама над хришћанством. Испрва ће је потенцирати само песници како би се подстакло на џихад против инвазије европских хришћана током Првог крсташког рата. Потом, у 13. веку, у арапским историјским списима, том догађају је давана велика важност и у њима се користи идеолошки потеницијал којим се наглашава тријумф ислама над хришћанством.

Већи значај бици у турској историографији почео је да се придаје од времена оснивања турске републике. Након победе у борби за независност (1919-1922) и проглашења секуларне Републике Турске 1923. године, тражен је историјски ослонац на коме је могао да се гради нови идентитет са отклоном од османског наслеђа. Тријумф код Манцикерта и потоњи селџучки успеси у насељавању Анатолије између 11. и 13. века показали су се као идеални јер су географски дефинисали будућу турску отаџбину. Стога се известан број турских научника посветио изучавању историје Селџука, нарочито у султанату Рум, како би се научно оправдала политика младе државе. Иако је у новонасталој секуларној републици национална агенда више добијала на значају, исламски аспект није увек игнорисан у радовима прве генерације историчара (детаљније о овоме заинтересовани могу да прочитају више у одличној студији Керол Хиленбранд – Carole Hillenbrand, Turkish Myth and Muslim Symbol. The Battle of Manzikert, Edinburgh 2007).

„Црвена јабука“ (2071)

У новије време, превасходно у последњих десетак година, бици се све више посвећује пажња због изузетне симболичке вредности за турску нацију. Уочљиво је да председнк Турске Реџеп Тајип Ердоган жели да етничко и верско селџучко наслеђе политички експлоатише. Желећи себи да дâ на важности, Ердоган не пропушта прилику да се пореди са Алп Арсланом.

У политичкој агенди Ердогана и његове Партије правде и развоја (AKP) више година уназад се у служби маркера политичке визије појављују три јубилеја. То су 2023, 2053. и 2071. година. Прва означава стогодишњицу од успостављања модерне турске државе у виду Републике Турске, друга шестстоту годишњицу освајања Цариграда, и трећа − хиљадугодишњицу битке код Манцикерта. Иако се позива на јубилеј из модерне историје, Ердоган се последњих година све више одриче тековина Ататуркове републике и неретко, више индиректно, критикује поједине аспекте његове политике. Шест векова од освајања Цариграда се вешто користи у политичкој пропаганди на домаћој сцени у грађењу доктрине „наслеђа освајања“, синтагме која се често користи како би се оправдало турско присуство и трајање на тим просторима. Најпознатији пример тог „наслеђа освајања“ је прошлогодишње поновно претварање цркве Свете Софије у џамију. Битка код Манцикерта се систематски користи у политици, док је сама хиљадугодишњица „стратешки“ одабран датум за нешто у шта тек треба да се претвори Турска.

У том смислу, последњих неколико година, све чешће се у говору Ердогана и његових сарадника помиње термин „Црвена јабука“ (Kızıl Elma). У питању је концепт из турске митологије којим се некада представља непосредни војни циљ (нови град или територија), а некада алудира на жељу за глобалном доминацијом. Овај симбол наглашен је и у промотивном музичком видео споту турског Директората за комуникације представљеном пред годишњицу битке, у августу 2020. године, под називом „Црвена јабука – марш“ (Kızıl Elma Marşı).

Упадљиво је да се такав спот појавио у време обновљеног ривалства са Грчком и Кипром (али и са Египтом и Израелом) око налазишта резерви фосилних горива у источном Медитерану. У том духу, у свом говору на обележавању 949. годишњице, Ердоган је изразио спремност да се и политички, економски и војно бране турски интереси и упозорио друге земље да не тестирају турско стрпљење и одлучност. У истом говору Грчку је директно прозвао и увредио изјављујући „да нису достојни византијског наслеђа“, чиме је послао поруку да не заслужују Аја Софију, нити право на Егеј.

Није тајна да Ердоган има глобалне амбиције, да за почетак постане лидер свеукупног исламског света (што је из различитих разлога неоствариво), што добро осликава натпис на једном транспаренту са скупа његових присталица из 2012. године, „1071, наш печат на Анадолији; 2071, наш печат свету“. „Црвена јабука“ ипак на крају значи и глобалну доминацију.

Свестан да неће доживети хиљадугодишњицу битке код Манцикерта, Ердоган поручује младим генерацијама како ће они „одгајити генерацију 2071“ и „да треба да имају најмање троје деце“. Према његовим речима, треба да се, „ако Бог да, до 2071. године достигне ниво наших османских и селџучких предака“. Како је приметио аналитичар Бурак Бекдил, симболизам 1071-2071 указује и на верски рат а не на, некада прокламовану, политику „савеза цивилизација“ коју је својевремено, док је то било корисно и док није кренуо путем исламизације турског друштва, сам Ердоган заговарао. Наиме, није ни тајна да Ердоган верује у надмоћ Турака сунита и жели да се одгаје „побожне генерације“, о чему сведочи пораст броја средњих школа за образовање имама (imam hatip lisesi).

Треба имати у виду да ово није само Ердоганова политичка визија. Она има присталица како међу његовим некадашњим сарадницима, попут бившег премијера Ахмета Давутоглуа (творца стратегије неоосманизма), а сада вође опозиционе странке Партије будућности (GP), тако и међу другим противницима турског председника.

Употреба симбола и мита

Уочљиво је да се број 1071 истиче у ситуацијама чак до те мере да се и банализује. Тако се, примера ради, наглашава да су на пре две године отвореној највећој џамији у Турској, истанбулској великој Чамлиџа џамији, изграђеној у османско-селџучком стилу, четири од шест минарета високи 107.1 метар. Такође се помиње да конференцијска сала у оквиру џамијског комплекса може да прими 1.071 посетиоца.

Прошле, 2020. године приликом рестаурације Ахлат Селџук Мејдан гробља (Ahlat Seljuk Meydan), највећег турско-исламског гробља на свету које је на УНЕСКО пробној листи светске културне баштине, исто се тако истицало да је од 1.300 споменика обновљен 1.071.

Половином августа ове године, Директорат за верске послове (Diyanet) наложио је да се до годишњице битке чита 1.071 хатим у спомен на „мученике који су се жртвовали од дана када су ове територије постале домовина“. Ова симболика је парадоксална јер се, заправо, у част важне победе исламске војске користи датум из хришћанског календара (који је грађански календар у Турској), док се, за сада, занемарује муслимански календар.

Парадоксално је и то што су, иако сунити, Селџуци у културном смислу више били персијанизовани. То се не уклапа у слику идеалних Турака, нарочито када се узму у обзир, најблаже речено, различити интереси Турске и Ирана. Није први пут да Ердоган занемарује чињенице и догађаје тумачи на начин који се уклапа у његову перцепцију прошлости и визију будућности.

Још један од симбола се такође експлоатише приликом приказивања битке код Манцикерта. Посреди је двоглави орао који је био византијски државни симбол. Неспорно да су Селџуци у својој државној хералдици и идеологији користили двоглавог орла. Проблем је, међутим, у томе што је његова употреба документована у историјским изворима и археолошким налазима тек од 13. века. Стога његово коришћење, како на манифестацијама тако и у серијама и на филму, који покривају ранија столећа, указује на непрецизност и идеологизовање наслеђа.

Таква перцепција прошлости најбоље се огледа у турским серијама и филмовима са историјским садржајем. Турске телевизијске серије постале су важан извозни производ, али и средство за ширење турског, не само културног, већ и економског и политичког утицаја на земље региона.

Након успеха серије „Сулејман Величанствени“ (Величанствено столеће) и „Ускрснуће: Ертугрул“ (Dirilis: Ertugrul), снимљена је и серија о Селџуцима, „Буђење: Велики Селџуци“ (Uyanış: Büyük Selçuklu). Серија је постигла велики успех у Турској, али и у Бангладешу, Пакистану и Киргистану. На трагу ове успешне серије снимљен је и наставак посвећен Алп Арслану, „Буђење: Велики Селџуци – Еп о Алп Арслану“, који ће бити емитован од октобра 2021. године. Такође је снимљен и посебан играни филм посвећен бици „Малазгирт 1071“ (Malazgirt 1071). Треба скренути пажњу да се трејлер филма „Malazgirt 1071“ завршава реченицом: „Да ли сте спремни за хиљадугодишњи рат?“.

Овакво гледање на историју и визију будућности наишло је на отпор арaпских земаља, нарочито Египта и Саудијске Арабије, које имају супротстављене интересе у односу на Турску по разним питањима. Иако са извесним закашњењем, уследила је и реакција ових држава у виду телевизијских серија инспирисаних историјом, а у којима је оштро критикован османски начин владања арапским светом.

Ка хиљадугодишњици (2021)

Приближавањем јубиларне 950. годишњице, турске власти придавале су јој све већу пажњу. Научни тимови ужурбано су радили на откривању самог места битке. У непосредној близини, у Ахлату, граду који након битке припао Селџуцима, изграђен је специјалан парк (1071 Sultan Alparslan Ahlat Otağı) са педесет јурти (шатора) који симболизују турска племена, док је додатних 16 изграђено у сличном парку у Малазгирту. Јубилеј је обележен четвородневном манифестацијом чији је врхунац представљало обраћање самог Ердогана у присуству бројних дипломата, у Ахлату и Малазгирту.

Он је ова два, за њега типична наступа искористио да истакне своје заслуге за углед Турске у свету и поново нагласи своју политичку агенду. „Турска се од земље која се пре једног века борила за опстанак у својим границама претворила у државу чије се мишљење слуша, и у региону, и на светској сцени“, изјавио је Ердоган у Ахалату и поручио на скупу у Малазгирту: „Нећемо дозволити да неко учини зло нашој земљи и нашој нацији. Још једном обећавамо да од Малазгирта, нулте тачке наше историје у Анадолији, нећемо дозволити да се пресече пут до велике и моћне Турске“.

Како ће се, пак, убудуће у Турској гледати на битку код Манцикерта зависи од нових научних сазнања која ће донети управо археолошка истраживања. Досадашња искуства показују да је и у будућности могућа политичка (зло)употреба научних достигнућа.

Извор:
СТАНДАРД