О тачности података Музеја жртава геноцида о жртвама Јасеновца

Председник Управног одбора Музеја геноцида у Београду, епископ славонски г. Јован Ћулибрк се стално позива на податке о страдању Срба, Јевреја и Рома у Јасеновачком систему хрватских логора смрти које поседује тај музеј.

Он је уједно и члан комисије, постављен од стране Српске православне цркве за разговоре са римокатолицима о злочинима Алојзија Степинца, надбискупа загребачког за време Другог светског рата.

Савезно министарство за рад, здравство и социјалну политику тадашње Југославије је 1964 године покушало да изврши попис свих жртава хрватског геноцида у Југославији, у току Другог светског рата. Одлука да се изврши попис жртава донета је на захтев борачких организација Југославије. У дневном листу ПОЛИТИКА је објављен формулар у који су сви они који су знали нешто о жртвама требали да унесу потребне податке.

Нажалост тај попис жртава није успео из више разлога.

Прикупљено је свега око 40 % материјала, од кога је један део био сасвим непоуздан. Госпођа Смиља Тишма, јасеновачка жртва, је у име Удружења заточеника и потомака заточеника хрватских логора геноцида у НДХ од 1941. до 1945. године изјавила да је радила у том министарству на обради пописа жртва. Уверила се да у то министарство никада нису стигли подаци из њеног краја у коме је изгубило животе више десетина хиљада недужних људи.

Нису стигли ни подаци из нпр. Грубишног Поља, Бјеловара, Дарувара, Лике итд. Савезни завод за статистику је успео да обради само око 80.000 предмета, а тадашње Савезно извршно веће је прекинуло тај рад, одбацило тај попис и ставило ембарго на сав тај материал.

Музеј геноцида у Београду је скинуо ембарго са тог материјала, па сарадници тог Музеја сада обрађују тај материал као да је он веродостојан. Наравно, Музеј покушава да допуни податке које поседује новим накнадно утврђеним именима жртава. На жалост, Музеј никада неће да сазна имена жртава скуваних у казанима за прављење сапуна. Тај сапун је дељен у Србији пеко Црвеног крста, па када су људи сазнали од чега је направљен престали су да га узимају. Неће се никада сазнати имена жртава спаљених у Паћилијевој пећи или пак жртва чији су лешеви извађени из масовних гробница па спаљени да би се унуштили трагови злочина.. Никада се неће знати имена нерођене деце извађене из утроба мајки, као ни жртава чије су лешеве месецима и годинама воде Саве и Дунава носиле све до Црног мора.

Музеј геноцида у Београду користи тај непоуздани материјал о жртвама хрватског геноцида, а тај исти материјал користи и епископ г. Јован Ћулибрк.

Резултати сарадника Музеја геноцида у Београду су сасвим непоуздани, јер су рађени на оскудном и неправилно прикупљеном материјалу, на који је и тадашњи организатор пописа ставио ембарго.

Међународна комисија за истину о Јасеновачком систему хрватских логора за истребљење Срба, Јевреја и Рома је утврдила на основу антрополошких и судско-медицинских налаза, на основу докумената, на основу писања хрватских медија из времена Другог светског рата и на основу података коју су дали немачки и други обавештајци да је у том Јасеновачком систему хрватских логора геноцида убијено од 1941. до 1945. године преко 700.000 Срба, 23.000 Јевреја и 80.000 Рома међу којима је било 110.000 деце испод 14 година старости.

Музеј жртва геноцида у Београду ни епископ г. Ћулибрк се никада нису осврнули на овај налаз Међународне комисије за истину о Јсеновцу.

Професор Др. Србољуб Живановић
Председник Међунродне комисије за истину о Јасеновцу
Лондон, Велика Британија

Извор:
ЈАДОВНО