Како је Свети Јован Рус бранио Косово и Метохију

Без обзира на тренутну ситуацију, Косово и Метохија остаће српски заувек. Да је то воља Божија, сведочи и следеће чудо Светог Јована Руса, ратника и чудотворца, једног од најпоштованијих светитеља у Грчкој, чије се мошти налазе у цркви на Евији, коју је недавно спасао од пожара. Он се приказао грчким верницима у мају 1999, и облачећи униформу српске војске, рекао: „Морам у Србију. Браћа наша тамо су нападнута, само због свог Православља, због своје вере у Сина Божјег. Христос наш тамо опет крвари.“

„Прво беше пламен. У позадини језив звук сирене, као завијање рањеног вука у високој ноћи, на крају света. У полумраку би повремено бљеснула страховита експлозија. А онда опет само пламен у ноћи.

Човек, леп, стасит, нема више од четрдесет година, клечи на поду штале. У дубокој је молитви, затворених очију, међу прстима пребира бројаницу. Око њега су животиње, кротко спавају. Нешто ме доводи на врата те штале, као по позиву. Застајем на улазу, посматрам. Хоћу нешто да питам, али не могу да изговорим ништа. Знам да ми слика улива неки спокој. Наједном, животиње се пренуше, коњ се придигао и упитно гледа човека.

Човек отвара очи, полако устаје. Скида своју похабану радну одећу, са зида, са неког чивилука ваљда, узима маскирну униформу. Облачи је. На његовом рамену видим зашивен знак са двоглавим белим орлом, однекуд ми познат. Тек тада човек подиже очи к мени, погледа ме.

– Морам у Србију – рече. – Браћа наша тамо су нападнута, само због свог Православља, због вере своје у Сина Божјег. Христос наш тамо опет крвари, опет би да га распињу и черече. Ђаво се опасно заиграо. Морамо браћи помоћи, сви, оним најјачим што имамо.

Коњ сам приђе, човек хитро узјаха. Пре но што ободе коња, окрете се и рече још:

– Посведочи. Знаш већ где и коме.

Да, оче, то је човек који нас гледа са ове иконе. Свети Јован Рус.”

Свештеник у Цркви светог Јована Руса у Прокопиону, Новом Прокопиону, у брдима грчког острва Евија, већ трећи пут за четири дана слуша опис истог сна. Износе му га различити људи, са три удаљене стране грчке земље, који су сами дошли на Евију, у овај храм, да баш ту посведоче. Крај је маја 1999. године. Више од два месеца деветнаест земаља Североатлантског пакта бесомучно бомбардује малену православну Србију. Гађају породилишта, школе, мостове, путничке возове, редакције, пијаце на пазарни дан, центре вароши, електроенергетска постројења, складишта хемијске индустрије. Користе пуњења са осиромашеним уранијумом и обогаћеним лажима, касетне и графитне бомбе, свакојака смртоносна и тровачка чудеса. Али мала христоносна земља, подвижничка и херојска, не одступа. Не одустаје од себе.

Старешина Цркве светог Јована Руса у Прокопиону пажљиво је саслушао сва три путника из далека. Потом је наложио да се служе молебани светом Јовану Русу, чије нетљене мошти почивају у ћивоту насред храма. На недељним литургијама мошти ће бити отворене.

Сведочење сопственим животом

Житија има више и у битноме се поклапају. Ослањамо се овде на оно које се записао Фотије Кандоглу (TheOrthodoх Word, јун–јул 1967).

Јован је рођен на југу Русије, у побожној и скромној православној породици. Борио се у рату против Турака 1711. године, још веома млад. Бива заробљен и одведен у ропство. И његова вера, као и других заробљених хришћана, тада је стављана на тешке испите.

Mучени и изгладњивани, под претњом смрћу, неки су се одрекли Христа, али не и млади Јован. Напослетку, купио га је неки ага, коњички командир из Прокопиона. Иако га је и ага приморавао да се одрекне своје вере, младић беше чврстог духа и не подлеже. Радио је у штали, где је и спавао. Младићева храброст, доброта, непоколебљивост, благост, временом су омекшали и агино срце, па му је понудио бољи смештај и храну. Али Јован је желео да остане у штали, у својој осами и подвизавању. „Јео је врло мало, молио се готово непрестано. Спремао се и сваке недеље причешћивао у оближњој цркви, знајући да без силе Христове неће моћи да издржи на путу праве вере. Ноћу би кришом одлазио и бдео у припрати цркве. Бог је наградио труд његов, преко њега благословио је чак и његовог господара Турчина…”

Житије вели да се ага обогатио, добио децу коју дуго пре тога није могао да има, Јован му је и живот спасавао више пута. Посебно је занимљива једна прича.

„Отишао ага на ходочашће у Меку, најсветији муслимански град. Док је био на путу, његова жена окупила је пријатеље и рођаке да се помоле за агин срећан повратак са тог важног путовања. Пред почетак обеда господарица, окренувши се према Јовану који је послуживао за трпезом, рече:

– Како би само био задовољан твој господар када би био овде и јео са нама овај пилав, своје омиљено јело!

Желећи све најбоље своме господару и чврсто верујући у Божју свемоћ, Јован је затражио од господарице тањир пун пилава, рекавши да ће га послати своме господару у Меку. Гости су му се смејали, но господарица је наложила кувару да учини како младић тражи. Мислила је да ће јело однети некој сиротој хришћанској породици, што је често радио. (…) С тањиром у рукама, вратио се у шталу и погрузио у молитву. Тањир пред њим је ишчезао. Какво ли је чуђење настало кад се ага напокон вратио из Меке доносећи онај бакрени тањир у коме је била храна! Како је и сам ага био зачуђен када је, вративши се из џамије, у својој закључаној соби пронашао тањир пун врућег пилава! Још више се збунио када је приметио да су у бакреном тањиру угравирани његови иницијали, као и на свим посудама у његовој кући. По повратку, када му је жена испричала о Јовановој молитви, схватили су да је овај необични догађај чудо Божје. И од тада су сви сматрали Јована за праведника који је задобио милост Божју.”

Заступништво тамо где је најважније

Опет није прихватио да напусти своју шталу, свој делић витлејемске пећине, и узме „бољи смештај”. Чинило се да може да разговара са животињама уз које је живео, да се с њима погледом разуме.

Ипак, бивајући дуго у тешким условима, Јован се по допуштењу Божјем разболео. Знао је да је крај овоземаљског пута близу, позвао је свештеника да га исповеди и причести. Плашећи се злострасних Турака, свештеник је издубио јабуку, обложио је воском, и у њој донео свете дарове. Јован се причестио и „припремио за пут”. Преминуо је 9. јуна 1730, „поживевши четрдесетак година у овој пролазној долини греха и жалости”. По агином наређењу, сахрањен је уз православно опело. Сам ага је даровао скупоцени посмртни покров.

„Три године касније на његовом гробу појавила се светлост коју су многи могли да виде. Светац се у сну јавио своме духовнику преносећи му да је воља Божја да се његове мошти откопају, јер му је тело нетрулежно. До 1924. мошти су биле у Цркви светог Георгија у Прокопиону (данас Ургупа у Турској). Међутим, након велике размене становништва између Грчке и Турске, када је велики број хришћана из Прокопиона пресељен на острво Евија, мошти светог Јована су такође пренете. Дочекане су уз велике почасти и положене у лепи храм њему посвећен у селу Нови Прокопион. Свети Јован на веру народа и молитве одговара чврстим и брзим заступништвом пред престолом Божјим.”

Учинио је многа чуда и после своје блажене кончине. У хроници тих чуда читамо о агином момку чија је жена над моштима светога измолила живот за своје дете. Видимо грчке ђаке који су спасени упозорењем да ће кров школе пасти. Сазнајемо о излечењу од тешког менингитиса које је даровано деветнаестогодишњем пастиру на југу Грчке и трогодишњем дечаку у Лондону…

Једна рука светог Јована Руса, опточена сребром, налази се у Бостону, у манастиру Светог Преображења. Друга је у манастиру Свети Пантелејмон на Светој гори.

У село Нови Прокопион на Евији ходочасници стално пристижу из свих крајева Грчке, па и из удаљених православних земаља. Долазе да се поклоне, целивају мошти, помоле се. Молитва поред ћивота никад не престаје. У капелици поред храма су чувене иконе свете Ане и светог Силуана. Недељом, на литургији, провидни стаклени ћивот је откривен. Једне септембарске недеље 2015, тако, и ми молитвено стојимо над њим.

Светитељ у српској униформи

Из Новог Прокопиона допис је у лето 1999. стигао у Епархију врањску. Свештеници са Евије описали су сведочења о чудесном јављању светог Јована Руса и његовој објави да одлази у помоћ Србији.

– Подсетимо, Војно-технички споразум у Куманову, којим је окончана оружана агресија деветнаест земаља Североатлантског пакта на Србију, потписан је 9. јуна. На дан смрти и прослављања светог Јована Руса. Србија је из тог безочног и неравноправног рата изашла војно непоражена, што је равно чуду – причају монахиње манастира Свети Пантелејмон у селу Лепчинце, надомак Врања (а бележи Јелена Стојковић).

Управо ту, у Лепчинцу, двадесет два километра југоисточно од Врања, у метоху манастира Прохор Пчињски, на основу сведочења са Евије, настала је једна од најнеобичнијих икона у Православљу. Икону су насликале монахиње овог манастира, а налази се на посебном месту у цркви. Свети Јован Рус је у стојећем ставу, у униформи српске војске, са знаком српског двоглавог белог орла на рамену.

– По вишњем благослову, желели смо да начинимо знамен који ће нас подсећати на помоћ светог Јована нашем народу у том веома тешком и за нас тако узвишеном периоду – кажу сестре из Лепчинца.

Овај манастир, по свој прилици, потиче из средњег века, али је био уништен. Обновљен је 1852. Црква је скромна једнобродна грађевина, без кубета, са плитком тространом апсидом на источној страни, зидана од камена из овог краја. Кров је на две воде, таваница дрвена, равна, под од камених плоча. Најстарији сачувани писани помен је онај у Пчињском поменику из 1843. О овој светињи важне редове оставили су многи занимљиви и разнолики људи, попут Милоша С. Милојевића, митрополита Михаила (Јовановића), професора Владимира Петковића и Мирослава Тимотијевића…

А у Акатисту светом праведном Јовану Руском Чудотворцу, који се и овде чита сваког 9. јуна, поред осталог се каже:

„Тебе, изабраног исповедника Христовог и чудотворца предивног, поборника свете вере православне, који у Русији би рођен и у земљи јеладској засија, светога праведног Јована, похвалним песмама прослављамо: ти пак, угодниче Божији, стојећи пред Престолом Цара Славе, од свих невоља ослободи нас који с љубављу и благодарењем кличемо:

Радуј се, земаљски ангеле и небесни човече!
Радуј се, благодати имењаче! (…)
Радуј се, венцем исповедничким од Господа украшени! (…)
Радуј се, јер си земљу јеладску чудесима својим испунио!
Радуј се, звездо земље руске!
Радуј се, јер отаџбину земну у молитвама својим не остављаш! (…)
Радуј се, свети праведни Јоване, брзи помоћниче и преславни чудотворче! (…)”

***

Евија

Евија, старо име Еубеја, друго је по величини грчко острво (после Крита), а највеће у Егејском мору. Дугачко је 180 километара, а широко од шест до 45. Налази се североисточно од Атике, са копном је повезано покретним мостом у Халкиди, свом главном граду. (У давнини, део становништва Халкиде се преселио у северни Егеј и по њему данас име носи Халкидики.)

Острво је од давнина имало бурну историју. Стратешки положај и теснац којим се стизало до Атине давали су му велики значај. Надалеко позната атинска флота је господарила тим регионом. Надомак северних обала Евије одиграла се и чувена грчко-персијска поморска битка. Наспрам Евије, на копну, налазе се и Термопилски кланац (на северу) и Маратонско поље (на југу). Борили су се за острво и Филип Други, и Александар Велики, и Римљани, и Млечани, и Турци, и нововековни Грци…

***

Комите

У манастиру Лепчинце од 1903. било je полазиште српске четничке акције. Ту су српске комите полагале чувену заклетву: „Слобода или смрт!” Близу манастира била је граница са Турском (окупираном Старом и Јужном Србијом). Чете српских комита тајно су прелазиле ту границу и ступале у акцију. Комитски војвода Петко Илић погинуо је у борби 19. марта 1912. По његовој последњој жељи, саборци су га сахранили у манастиру Лепчинцу. Његови посмртни остаци су 1933. пренети у село Старо Нагоричане.

Манастирски конак је маја 1944. запалила бугарска окупаторска војска. Тада је убијен монах Меркурије, уништена манастирска архива, као и мали музеј о четничкој акцији у Старој Србији и Македонији 1904–1912, са експонатима од велике вредности.

Милош Матић

Извор:
ПРИЈАТЕЉ БОЖИЈИ