Јеромонах Козма (Афанасјев): НА СНИМАЊУ „ОСТРВА“ ПЕТАР НИШТА НИЈЕ ИГРАО, ПРОСТО ЈЕ ЖИВЕО У КАДРУ

– У сећање на Петра Мамонова

Данас је Петру Мамонову 40 дана. Свог друга се сећа сабрат Донског манастира у Москви, јеромонах Козма (Афанасјев) за којег је сам Петар Николајевич једном рекао да од Бога има послушање да духовно руководи музичарима и зависницима. Како то изгледа?

Још тада је било јасно да се овај човек мора окренути Христу

С Петром сам се упознао крајем 1980-их година на снимању филма „Такси-блуз“. Био је то дебитантски филм режисера Павла Лунгина. И ја сам тада у њему сниман у масовној сцени. Али то је било овлашно познанство.

Ускоро сам 1990. године отишао у манастир. Молио сам се за Петра. Запамтио сам га као човека који тражи истину. Поред свег његовог младалачког панк наступа он је увек био врло дубок човек. Жудно је читао Достојевског, Толстоја и Гогоља. Тражио је Истину, био је гладан Истине. Још тада је било јасно да се овај човек мора окренути Христу.

Имао је друга Жењу Казанцева који је касније умро. Био је познати гитариста. Петар га је сматрао најбољим басистом у земљи. Жења је први из њиховог друштва почео да води црквени живот. И касније су сатима, понекад и по читаве ноћи седели у кухињи и разговарали. Петар је стекао праву веру, црквеност. Постао је врло ревностан хришћанин. Давао је много прилога за храмове. Десетину је сигурно давао.

Негде почетком 2000-их година прочитао сам један интервју с њим у којем је говорио о Христу. Његове речи су ми се урезале у душу – толико је његово сведочанство било искрено. Имали смо заједничке познанике. Петар је већ тада живео на селу. И они су почели да ме убеђују:

– Отиђи код њега у село! Биће му драго да те види…

Објаснили су ми како да дођем. Спремио сам се. Долазим. А Петру очигледно нису јавили… Видело се да није очекивао моју посету. Прво само што није помислио да сам авет. У принципу, водили смо веома занимљиве разговоре.

Боловао је 2004. године. Предложио сам му да заједно одемо на Свету гору Атос да се помолимо Господу за исцељење. Прво је некако нерадо пристао. Међутим, ово ходочашће му је много помогло. Учврстило га је у вери.

„Човек не иде на Свету гору да би престао да пуши!“

На Атосу смо провели 10 дана. Петар се отуда вратио као други човек. Прво је чак и на Светој гори између служби трчао до мора да запали цигарету. А затим је у једном тренутку оставио.

– Не могу! – каже. – Овим својим уснама целивам светињу. Примам Причешће… А после трпам себи у уста ову гадост! – И у једном тренутку је престао да пуши.

Касније, кад су људи хтели да га похвале подсећали су га.

– Ето, ти си ишао на Свету гору, тамо си оставио пушење.

Могло се десити да их нападне:

– Човек не иде на Свету гору да би престао да пуши!

Он је ипак размишљао о суштини, а све што му се споља дешавало у животу било је већ последица.

Исто је било и с пићем: каква се борба у њему одвијала управо за то да душа може да изабере боље: да буде с Богом, а не да се ваља у бљувотинама. Он је стајао у храму, ишао је да се причести, а после би га демон тако слудео да се могло десити да се опија. Било је и врло страшних случајева. Касније је клечао на коленима и из све снаге је молио за опроштај, сав се тресао:

– Гос-по-де, по-мо-зи! Не же-лим! Не мо-гу!

Онда би устао. Неко време би се држао, али би после поново пао. И тако једном, други пут, трећи пут… Атос му је много помогао. На крају је победио и ову страст. И то не тако да се плаши чак и да види неко алкохолно пиће. Не. Кад би човек дошао код њега у село могло се десити да извади флашу веома квалитетног вина која је чак могла бити отворена, да мало налије и да попије с гостом. То је већ било врхунско умеће. Раније би у жару све то могао да попије за трен ока! А овде су му све флаше стајале у бифеу и он их је вадио само кад неко дође. Није мењао спољашњи живот да би склонио из њега све саблазни. Могао је толико да се промени изнутра да више ништа спољашње не господари над њим.

Играње великодушности и светогорски аскетизам

Службе у светогорским манастирима су веома дугачке – по шест, по осам сати. Сећам се да смо се у манастиру Светог апостола Павла по читаву ноћ молили. Притом је служба на грчком језику. Добро, ја знам текст Литургије, а Петар је тада просто срцем пратио шта се дешава, молио се својим речима – можда је то најдрагоценије. Рано ујутру смо изашли из храма и у души нам је била таква радост, толику благодат смо осећали да смо тамо цео следећи дан – често у брдима – обилазили светогорске манастире и нисмо осећали никакав умор. Служба нам је дала већу снагу него да смо целу ноћ пре тога преспавали.

Обично сам ја као свештеник добијао засебан смештај, али смо се једном у Кареји нашли у истој келији. Упозорио сам га да много хрчем.

– Хајде, оче, спавај, – Петар је одмахнуо руком. И то је било тако великодушно да сам заспао као беба… И то толико дубоко да сам почео да сањам… Одједном до мене допиру очајнички вапаји, неко ме тресе толико да целим телом осећам шкрипу масивног дрвеног кревета на којем лежим: ди-ди-ди-ди-ди. И кроз сан почињем да разазнајем крајичком свести:

– Козма, иди да се молиш! Козма, иди да се молиш!

Ипак су га нерви издали од мог хркања.

Петар је толико био обузет свим устројством светогорског аскетског живота да ми је чак претио због фотоапарата:

– Још један снимак и разбићу ти фотоапарат.

Одједном је према свему почео да се односи врло ревносно. Међутим, после се откравио. Гледам, смеје се:

– Добро, снимај-снимај, – и сам почиње да се гура у кадар.

Касније, кад смо се већ вратили са Свете горе, показао сам му фотографије и он се много обрадовао:

– Свака ти част што си снимао!

Као да је Сам Господ с Неба поставио акценте у филму „Острво“!

Петар и ја смо се веома зближили на Светој гори. Касније, кад смо се вратили, после отприлике годину дана назвао ме је и сад ме је већ сам позвао у госте на село: „Имам нешто да те питам.“ Долазим. Даје ми да прочитам сценарио филма „Острво“.

– Било би добро, – каже, – да се уради. А ако се прихвати неко други, неће успети, могу само да упропасте овакав материјал.

Тако смо заједно почели да размишљамо о овом лику. После смо написали писмо Његовој светости патријарху Алексију II с молбом да ми дозволи да учествујем на снимању. Патријарх је благословио.

Одлучено је да се филм снима у Кему, то је место за претовар, недалеко од Соловака. Времена је било мало: цело снимање је скупљено у 40 дана, пошто је издвојен више него скроман буџет. Кад смо ишли тамо имао сам осећај да ће на крају бити нека глупост, да ништа неће испасти. Расположење сниматељске групе је било такво да ће се све свести на лакрдију: КВН (циклус популарних хумористичких емисија, прим. прев.) и ништа више.

Али почело је снимање и мало-помало као да се склапао пазл. Природа је тамо, на северу, изванредна: ширина, тишина, усредсређеност. Сама кућа у којој живи отац Анатолије којег је Петар играо, својевремено је била самица. Кроз ову просторију за мучење прошло огромно мноштво људи, многи су у њој били убијени. Поред терена за снимање су гробови – ту је сахрањено на десетине хиљада људи као на Бутовском полигону. Све је свуда на моштима. Близина Соловака. Место на којем се осећа молитва. Наравно, све је ово морало утицати.

Још смо се тамо плашили хладноће. Али снимање се одвијало, а мразева без обзира на све временске прогнозе и на климатски календар на тој географској ширини нема, па нема. Милост Божја. Мештани су већ све чамце извукли да их лед не би оковао, а одржавала се прихватљива температура… Тек на крају, кад је снимана последња сцена (где отац Анатолије чита молитве за ђавоиману) одједном је почео да пада снег. И ово је с уметничке тачке гледишта представљало врло прецизан акценат који је симболизовао очишћење-обнављање живота човека којег је некада поробила тамна сила.

Филм као молитва

Атмосфера је за време снимања била изванредна: сви смо боравили у истом хотелу, дружили смо се. Петар нам је читао своје песме. Живели смо као једна породица. Заједно смо разматрали снимање предстојећих сцена. Петар је у току уживљавања у улогу много тога сам смислио. На пример, сцену кад се отац Анатолије попео на звоник и кад је почео да виче: „Господе, помилуј! Господе, опрости!“

Уопште, све време се молио у току снимања – изговарао је 90. псалам „Живиј в помошчи Вишњаго…“, 50. – „Помилуј мја, Боже, по велицеј милости Твојеј…“ Молио се срдачно, својим речима, да филм буде добар. Због тога је све и испао тако природно: цео филм је као молитва. Тешко да би други глумац могао тако да одигра. Ствар је управо у томе што Петар ништа није глумио, него је просто живео у кадру. Све то је искрено, без лицемерја. Узгред речено, људи су му касније прилазили на улици по благослов, само што нису од њега очекивали чудо и исцељење.

Петар је у току снимања о многим стварима имао свој став. Павел Лунгин је, на пример, хтео да у сцени с ђавоиманом молитву чита с крстом у рукама и да чак крстом бије ову страдалницу. Међутим, Петар је одлучно одбио ову акцију. И на крају је сцена испала веома снажна – умногоме због тога што је решена по унутрашњој ноти, спољашње минималистички. Отац Анатолије се молио – из ђавоимане је изашао демон.

Или, сећам се још једне сцене: Дмитриј Дјужев, по сценарију игра оца Јова, доноси ковчег код оца Анатолија. Овај треба да каже: „Па молио сам те да донесеш сандук, а ти си ми донео витрину!“ У једном од дублова Петар виче:

– Па ја сам те молио за витрину! – а онда схвативши да је погрешио: – А ти си ми донео ковчег…

Тако да је на терену за снимање било и много смеха. Можда је због тога филм испао тако жив – с великим дијапазоном озбиљности и шалама на свој рачун.

„Не желим да снимам Лењина у октобру“

После рада на филму „Острво“ Петар и ја смо се још више спријатељили. Чули смо се и виђали – углавном сам ја одлазио код њега на село. Кад је одлучено да се снима филм „Цар“ избио је неки неспоразум у односима с локалним свештеником у Суздаљу где планирано снимање и Павел Лунгин ми је тада послао поруку. У њој је писало: „Ти си наша амајлија која нам доноси успех…“ Прво нисам схватио, али се испоставило да сам опет замољен да будем консултант за црквене сцене.

То су углавном кадрови интронизације светитеља Филипа, његовог служења, молитава итд. У моје задатке је такође спадао да окупим колеге, ипођаконе. Испоставило се да су за филм ангажовани Псој Короленко, Олег Коврига, Владимир „Терех“ Терешченко и др. представници рок-друштва. Осморица људи. Затим, Петар… и мене је наговорио да нешто глумим.

Иако је сам у извесном тренутку одбио да снима. Били су већ сашивени и костими по свим мерама. А он је одједном схватио сцена бити изузетно крвава… Павел Лунгин се веома растројио: сви најсложенији царски костими су наручени управо за Петра. Али ипак су успели да га наговоре, уступци су били обострани. Петар је као цар молио да буде што мање крви. Успео је бар мало да ублажи сва ова зверства. На крају је и Павел Лунгин пристао:

– Не желим да снимам Лењина у октобру.

У проби за град мучења ипак смо подметнули лутке. Филм је од ове метафоре постао још бољи.

Зашто Петар Мамонов није гледао телевизор?

Поред заједничког рада на снимању кад смо се стално дружили, Петар и ја смо се виђали неколико пута годишње. Он је живео далеко и мени због заузетости није било лако да одем. Међутим, кад бих успео да одем тамо бих се опоравио. Петар је читао своје песме, играо је и певао. Тако ме је радовао, као да излива сву душу. А после тога одједном заћути: некако би муњевито постао отшелник по чијем лику је живео последњих година. Као да је сакупљао-сакупљао-сакупљао, па би све одједном избацио. И опет би после тога негде у дубини души почео марљиво да кондензује.

Он је много и напорно радио у свом селу. Читао је, размишљао, писао музику, песме, „цртице“ – своја размишљања. Молио се. Направио је намештај својим рукама. Тамо је припремао своје емисије „Златна полица“ за „Ехо Москве“ – изашло је преко 200 емисија, а на свакој је радио око недељу дана и више. У њима је говорио о животу, између осталог, наводио је шта је сам доживео; размишљао је о музици – класичној и духовној; обавезно је цитирао свете оце. Свог омиљеног Исака Сирина.

Једном га је неко упитао:

– Зашто не гледате телевизију?

– Падам у осуђивање, – лаконски је одговорио Мамонов.

Ускоро ће, даће Бог, изаћи зборник његових песама. Нисмо успели да га издамо за његовог живота. Читао ми је неке нове песме из њега. Ипак су његове ране песме биле мангупске, а овде сви могу да се увере у то колико је дубок песник: управо ово је већ духовна зрела поезија.

„Седим у селу, читам разноразне старце из IV-V века“

Највише је, како је сам говорио, волео преподобног Исака Сирина. Често се дешавало да нешто прича-прича, а онда одједном – убаци неки цитат из њега. С митрополитом Иларионом (Алфејевом) је издао књигу о преподобном Исаку. Тамо је житије читао владика Иларион, а Исакова дела – Петар. Притом је једном признао: да би изабрао одговарајући тон радио је на себи неколико недеља. Час је испадало некако сладуњаво, час превише суво. А не треба настројити само глас и израз, већ треба стећи одговарајуће унутрашње стање. На крају је испало врло добро: нема пренемагања и није рецитатив. Требало је схватити управо суштину. И он је заиста дуго читао „Подвижничке беседе“: о свакој реченици из њих се може данима размишљати. Као што се Петар сам шалио на свој рачун: „Седим у селу, читам разноразне старце из IV-V века.“.

На снимању филма „Острво“, сећам се, стално сам носио књижицу митрополита Антонија Сурошког „Пастирство“. Петар прво само што није био ироничан према мени, у стилу: шта то читаш? Јер он осваја древне оце… Међутим, касније ме је једном приликом замолио: „Дај ми да прочитам.“ Просто је прогутао књигу и више се није растајао од митрополита Антонија. Много га је заволео.

Таленат за дружење

Од савремених пастира Петар је био велики пријатељ с оцем Димитријем Смирновом.

– Петре Николајевичу, – рекао му је он једном – погледао сам ваше интервјуе… Испоставља се да некако исто размишљамо.

– Не! – Петар Николајевич одмах поче да се опире. – Оче Димитрије, ја вам просто крадем мисли!

Зна се да је отац Димитрије имао смисла за шалу. Сећам се на снимању филма „Острво“ у хотелу, где су били танки зидови између соба, целим спратом се ори: „Ха-ха-ха-ха-ха-ха“ – „Ха-ха-ха-ха“… Установио сам епицентар смеха, улазим код Петра у собу.

– Шта је?

А он седи заједно с Виктором Сухоруковом, окренуо се према мени, зајапурили су се од смеха, очи им сијају.

– Гледамо, – климају главом према екрану, – оца Димитрија, – и настављају да се цепају од смеха.

Петар је у шали оца Димитрија називао „чика Дима“. Отац Димитрије је долазио код њега у село. У прво време, кад је Петар тек замолио да их упознам сећам се да су се некако уздржано наклонили један другом. А касније су постали врло блиски пријатељи.

Уопште, Петар је имао таленат за дружење. И то како је умео то да ради представља редак дар у наше време.

„Па можеш цео да се обложиш свећама, то свеједно неће бити хришћанство“

Многи су се окретали Богу захваљујући његовом стваралаштву. То је већ било својеврсна проповед. Једна парохијанка у манастиру ме је стално питала за њега. На крају сам се чак заинтересовао због чега пита. Одговорила је:

– Веру сам стекла захваљујући њему. Господ ме је призвао преко Петра Мамонова.

Још је чудно и то што ју је Господ довео управо у наш манастир. Кад је почела да долази код мене на исповест није знала да се Петар и ја дружимо. То је већ жена у годинама. Испоставило се да је видела филм „Острво“ и баш ју је тренутак кад се отац Анатолије попео на звоник и кад је почео да виче: „Господе, помилуј! Господе, опрости!“ погодио и почела је да долази у храм.

У току последњих година Петар је правио монодраме на духовне теме – рецимо, по преподобном Исаку Сирину, приређивао је стваралачке вечери и тамо је проповедао Христа. И то је било делотворније него кад свештеници говоре о вери. Пастири то треба да чине по дефиницији, али их углавном слушају или они који су већ уцрквљени или они који желе да поверују. А он се обраћао најширој публици.

На његовим наступима се окупљало више стотина људи. И он је говорио управо о суштини наше вере и сам је коментарисао све ове „свратити и упалити свећу“ и превелико уздање у фарисејске ритуале:

– Па можеш целог себе да обложиш свећама, то свеједно неће бити хришћанство.“

Сећам се како смо приредили сусрет у нашем омладинском клубу при Донском манастиру, сала је била препуна. Петар је говорио као у једном даху. Привлачио је омладину. Увек је био некако млад духом. У њега су се чак и пубертетлије-бунтовници просто заљубљивали, одмах су стицали поверење у њега.

Мати Марија (Скобцова) је рекла: „Боље је да човек буде се прави луд и јуродив него да пије чајић с просфорицом.“ То као да је речено о Петру Мамонову. Он је био ватрен.

Како духовни човек може самог себе да насмеје

У току последњих година из доласка у долазак је постајао све блажи и блажи, нежнији. Није се мењао толико споља, у манирима, колико су се у њему унутрашње осећали огромни помаци. То је заиста био духовни раст о којем сви ми толико много сањамо, о којем читамо у разним светоотачким књигама, а тако ретко реално осећамо у самима себи. Све као да у празном ходу вртимо у души: ово би требало учинити, ово… онако је требало да поступим, да прећутим… И сваки пут је пуцањ у празно. А он је могао да се држи: ако је овако речено у Јеванђељу, значи да тако треба поступати. Ето, то је било царски.

Али није му све то лако полазило за руком, већ кроз огромну борбу са самим собом, кроз превладавање себе. О себи је говорио: „Педесет година сам био урађен.“ Знате колико је ридао, вапио пред Богом, преклињао не устајући с колена: „Господе! Нећу! Али не могу! Помози ми,“ кад се рвао са страсним собом. Падао је, враћао се на старо. Али је поново устајао и поново је вапио!

Неки од бивших другова су гунђали и изазивали су га:

– Па што се толико мучиш? С ким си то постао пајтос? С монасима? Па то су мрачњаци… – итд.

Али Петар је већ ишао тако да се није освртао (в. Лк. 9, 62). Иако је волео да буде ироничан према себи и у шали је почињао да рецитује: „Ја, ја, ја, ја-ја, ја, јајајаја!“ – и смејао се.

У стваралачком наслеђу Петра Мамонова нас очекује још мноштво открића

Последњи пут смо се видели 5. маја. Петар је био врло благ. Цитирао је свете оце, као увек у последње време. Пуштао је своје плоче. Код духовног човека, шта год да ради, чак и посредно, али се свима који долазе у додир с његовим стваралаштвом, одједном откривају духовни смисао и духовна реалност.

За живота није успео да изда плочу „Незнајка у Сунчаном граду“ (крајем ове године треба да буде допремљен тираж из Немачке). Прво нисам баш најбоље схватио: „Шта је ово, – мислим, – старац се окренуо дечјим бајкама?“ После сам неколико пута слушао… „Види ти ово! Колико је то духовна ствар!“ Све ово је говорио тако да су се у његовом извођењу сви ови покрети људских страсти мрдали као гмизавци. Нису могли више да се сакрију испод маски, постали су очигледни. Тако да се дечја књига одједном претворила у поуку. Овај његов снимак о Незнајки (популарни књижевни јунак трилогије Н. Носова) има извесно духовно пуњење.

Претпрошле године је имао мождани удар. Касније се сећао да је већ одлазио и „било је тако добро…“ Међутим, на време су га спасили. И он је касније са ужасом признавао:

– И одједном сам схватио да се поново враћам овом животу! Опет ће се сад одвијати концерти, врева… Колико ми се није враћало у овај свет!

После тога Господ му је дао да прослави и свој 70. рођендан, да сведе рачунице о свом животу. Он је тада дао врло много интервјуа. За неке ствари у свом животу се још јавно покајао. Овај човек је уз помоћ Божју успео да се стално молећи се Господу толико дубоко очисти да је био спреман за Царство Небеско – више га ништа земаљско није држало. Трезвен и светао. И исто толико ватрен!

Вјечнаја памјат.

Извор:
СЛОВЕН