Точкови

категорија Вести из Србије / дана 07/09/2021 у 14:20 часова /

tocak

Пише: Дејан А. Милић

Не, неће овде бити речи о филму Ђорђа Милосављевића, где дружина коју чине трговац оружјем прерушен у кафанског мераклију, припадник фармакомафије прерушен у бизнисмена, пар дилера дроге прерушених у професорски и брачни пар, плаћена убица прерушена у даму и крадљивац аутомобила прерушен у власника мотела на Ибарској магистрали, покушава да се обрачуна са путником намерником, замишљеним масовним убицом, у чијем лику питорескна екипа види одразе својих „занимљивих“ карактера.

Неће бити речи о томе, мада, верујем, да би и о том филму из 1998. било занимљиво једном рећи коју. Овде је реч о другим точковима.

Први је септембар, први школски дан школске 2021/22. године. Упркос времену незнатне радости, то је радостан дан новог почетка наше деце. За њих насмејан. Не и за родитеље, ка којима точкови живота у Србији котрљају многобројне брижне секвенце. Али, оставимо родитеље по страни.

Ово је и четрдесет шести дан после кобне летње кишне вечери у којој је на пешачком прелазу у Маријане Грегоран на београдској Карабурми под точковима помахниталог аутомобила смртно страдао деветогодишњи Стефан Балић. Он данас неће поћи у школу. Другари му се неће обрадовати.

Чим сам примио вест о тој трагичној смрти, знао сам шта се догодило и шта ће се надаље догађати. Догодио се стереотип најглупљег и најодвратнијег страдања једног детета – празноглаво насилно говедо махнито је „терало ауто“ београдским улицама и натерало га на једног човека и његову двојицу дечака на пешачком прелазу. Није се ни осврнуло. Побегло је с лица места као најодвратнији пувањак.

Несрећа је у томе што је под точковима његовог бесног аута угашен живот једног деветогодишњака. Срећа у несрећи је у томе што су отац и четворогодишњи дечак преживели. Но, нема у тој срећи у несрећи неке велике среће. Постоје само точкови.

Полиција је благовремено и ефикасно реаговала. Убица, одраније познат органима реда, ухапшен је и приведен суду. Тамо је дао изјаву, па је (иако је побегао са лица места) пуштен да се брани са слободе. Суд, који суди у име народа, овлашћен је да процени како треба да примени закон.

mural stefan

Тада су се окупили грађани у протесту. Блокирали су улицу, палили сеће, остављали играчке и слаткише на месту погибије (убиства?) дечака. Плакали. Урлали. Огорчени. Повређени. Уплашени. Јер точкова је много у Београду. У Србији још више. Протест је трајао дан, два, три… Па је лик који је пуштен да се брани са слободе враћен у затвор. Да се свет умири. Потом су протести трајали још дан, два, највише три…

Српско јавно мњење је, рекох неком приликом, као матора лада. Дуго вергла и турира упразно док се не доведе у возно стање. Људи су се разишли. Отишли су кућама да грле своју живу децу. Неки су стали пред икону и очитали Оче наш против свих зала, за дуг живот и здравље породице. На лицу места остала је смрт дечака. Негде близу остала је његова, наживо сатрвена породица. И точкови.

Двадесетједногодишња студенткиња ФПН Нина Рађеновић, према писању медија, погинула је у саобраћајној несрећи 6. јуна 2021. у Прерадовићевој улици у Петроварадину, на месту на којем су се, због лоше сигнализације, незгоде често дешавале годинама уназад. Тек после трагедије, градске власти поставиле су недостајућу сигнализацију. Девојка јесте прелазила улицу ван пешачког прелаза. Али, чињеница је и да је њен вршњак за воланом кроз насељено место возио брзином већом од 120 км на час.

И он је после саслушања пуштен да се брани са слободе. Шапутало се да је син неког добростојећег привредника, са разгранатим везама у правосуђу.

Група грађана је и због те смрти протествовала и блокирала улицу несреће. Људи су успели, чак, да се заваде са заменицом Основног јавног тужиоца у Новом Саду, која се у протесту случајно затекла. Људи су протествовали, па су се разишли. Отишли су кућама да грле своју живу децу. Неки су стали пред икону и очитали Оче наш против свих зала, за дуг живот и здравље породице. На лицу места остала је смрт девојке. Недалеко одатле остала је њена наживо сатрвена породица. И точкови.

Петог јануара 2021. у вечерњим сатима, враћајући се из оближњег тржног центра тротоаром, на Булевару Медијана у Нишу, под точковима аута двадесетогодишњег возача, који је због превелике брзине изгубио контролу над возилом и покосио пешаке на тротоару, страдао је дванаестогодишњи Андреј Прекљушај, јединац самохране мајке. Страдао је и четрдесетосмогодишњи Дејан Илић.

Двадесетогодишњи „побеснели Макс“ ухапшен је, саслушан у полицији и… Причало се да би био пуштен на слободу да се на ноге нису дигли грађани. Узнемиреност и незадовољство људи били су тако велики, да је морао да се умеша и сам министар полиције. Махнити возач, „син вредних и честитих, добростојећих родитеља“, како је неко после на некој телевизији рекао, ипак је остао у притвору. Грађани су се разишли. Отишли су кућама да грле своју живу децу. Неки су стали пред икону и очитали Оче наш против свих зала, за дуг живот и здравље породице. На лицу места остала је смрт дванаестогодишњака (и оног човека који није дете).
Недалеко одатле остала је наживо сатрвена дечакова самохрана мајка. Остали су и точкови. Неколико месеци касније, на суђењу у Вишем суду у Нишу, судски вештак, психолог, према извештају медија, вештачила је да код починиоца кривичног дела не постоји ни елементарно кајање због скривљених смрти.

У удесу у улици Страхинића Бана, у Београду, 27. јуна 2019, повређена су три лица, од којих једно дете. Удес је скривио возач који је својим аудијем великом брзином улетео у башту једног кафића. Изгредник је побегао са лица места. Жртава, на срећу, није било. После се кроз медије стидљиво провукла вест о споразуму о признању кривице и минималној санкцији.

На основу речених смрти и једног сплета срећних околности да нико није погинуо, лако је направити фоторобот следећег узимаоца нечијег дечјег живота у саобраћају. То је човек млад и бесан, неиживљен син „добростојећих, радних и честитих родитеља“, који вози скуп и моћан ауто, који има или његови родитељи имају добре и разгранате везе у правосуђу, медијима… Којем се, дакле, може да буде бахат и кога заболе уво ко ће да му подлети под точкове. Јер је, према процени његове говњиве памети, крив свако ко се којим случајем испречи пред њега и његово скупо возило лудог гаса, па макар то било и дете. И за кога ће, кад скриви нечију смрт, из петних жила да се упрегну „пријатељи“ из правосудно-медијске машинерије, да би му „испеглали тај ситни проблем“. „Нека дечко носи наногицу десет, једанаест месеци и нека се мало склони од јавности.“ Па, онда јово-наново.

Докле смо, дакле, дошли, овакви какви јесмо и као појединци и као друштво?

Уназад, до 18. јула 2013, у дан тачно осам година пре него што ће мали Стефан Балић да заврши свој прекратки живот под точковима једног непојамника. Тог дана је двадесетогодишњи син „радних, честитих, добростојећих родитеља“, у лудој вожњи Устаничком улицом у Београду, на једном пешачком прелазу усмртио седамнаестогодишњу Андреу Бојанић и побегао са лица места. Да би се после вратио са четом утицајних адвоката. Што му је у поступку узето као олакшавајућа околност. Те је седам година касније, кад се слегла прашина, осуђен на 11 месеци кућног затвора за тешко дело против безбедности саобраћаја, „док је друго кривично дело за непружање помоћи повређеном у несрећи у међувремену застарело“. Чиме је, стиче се утисак, српско правосуђе, мерећи правду својим аршинима, недвосмислено утврдило да је Андреа Бојанић сама себи скривила смрт, јер је тог кобног дана баш у то време, на том пешачком прелазу, ометала у вожњи тог сина. Чиме је, даље, заснован невероватан судски прецедент који су, а да знамо, ове године главом платили два дечака и једна девојка.
На ком прецеденту изражавам дивљење према правничкој врлини судије која је изрекла такву пресуду и честитам јој и као правник правници и као родитељ родитељки.

Унапред – дошли смо до поразног сазнања као извора сталног неспокоја и стрепње.

До поразног сазнања да је, вероватно много пре тог 18. јула 2013, под неким точковима смртно страдала правда у Србији. (Можда, на пример, 15. априла 2003, када је, чекајући да пређе преко пешачког прелаза кад семафор покаже зелено, на тротоару Београдске улице код Митићеве рупе под точковима возила тадашњег српског министра страдала двадесеттрогодишња Катарина Марић. Или, можда, још раније?)

И дошли смо до неспокоја због мучног сазнања да тамо где нема правде, има смрти, глупих, одвратних, поразних…

И дошли смо до стрепње. Родитељске. Вреле. Универзалне. Која никако не може бити само стрепња оних родитеља који прелазе улицу преко пешачких прелаза на зеленом, држећи своје дете за руку. Која нужно и без сумње мора бити стрепња и оних „радних, честитих и добростојећих“ родитеља, чији синови, такође, једном могу бити пешаци. На погрешном месту, у погрешно време.

Зашто ово пишем? Пишем, јер сам родитељ. Који сваком детету у овој земљи жели управо оно што жели и свом детету – да одрасте, да се ишколује, запосли и да постане родитељ свога детета. Кога ће да одгаја по могућству у Србији. И јер сам неспокојан. И зато што стрепим. Не пишем ни против којег родитеља, ни против чијег детета. Пишем против несреће. Која је и до сада превелика.

Зашто пишем сада? Зато јер је прошло четрдесет дана од смрти малог Стефана, током којих се тихује и тугује. Сада треба да се каже: