РОУ ПРОТИВ ВЕЈДА: ШТА ЋЕ БИТИ СА ИСТОРИЈСКОМ ПРЕСУДОМ О АБОРТУСУ

Пише: Френк Шуберт

Случај Добс против Организације за женско здравље Џексон долази пред Врховни суд из државе Мисисипи са очигледном намером да поништи пресуду у случају Роу против Вејда.

УВОД

Заседање Врховног суда САД завршено је пре неколико недеља. Премда је донето неколико важних пресуда, овом заседању недостаје неки „блокбастерски” случај који би помогао да се обликује политички дискурс у земљи и широм света, и који би имао дугорочни утицај на културу. Но, нећемо моћи да кажемо исто то за неких 10 месеци када ће суд вероватно донети пресуду у најважнијем правном предмету који се нашао пред њим у последњих барем педесет година. Реч је о случају који темељно испитује постоји ли право на абортус према Уставу Сједињених Држава. Овај случај узбуркаће државу и утицати на политичку сцену као ниједан други случај за време животног века већине људи, а врло је вероватно да ће постати доминантан предмет јавног дискурса током већег дела 2022. године и касније. У првом делу овог чланка разматрам списе угледних правних научника који износе убедљив доказ да су пресуде у случајевима Роу против Вејда и Планирано родитељство против Кејсија донете сасвим погрешно, што је ове стручњаке навело да закључе да у Уставу САД-а не постоји право на абортус. Такође описујем случај Добс против Организације за женско здравље Џексон који је прави фронтални напад на схватање да постоји уставно право на абортус. У другом делу излажем можда најважнији аспект овог случаја – политику и начин на који политички притисак може бити једини спас за крајње погрешан и смртоносан закључак суда да је абортус федерално уставно право. У трећем делу покушавам да предвидим колико ће политика око овог случаја бити узаврела, жестока и опака, а ту ћу такође понудити и увид у могуће исходе.

ПРВИ ДЕО

Случај Добс против Организације за женско здравље Џексон долази на суд из државе Мисисипи са очигледном намером да доведе до поништавања пресуде у случају Роу против Вејда, као и пресуде донете након ње, у случају Планирано родитељство против Кејсија – две најгоре одлуке у историји Врховног суда.

Да би Врховни суд пристао да саслуша неки случај, потребно је да се добије сагласност четири судије. Сама чињеница да су се најмање четири судије сложиле да прихвате случај Добс јасно показује да се Врховни суд коначно одлучио да се позабави несувислом и политички мотивисаном пресудом према којој Устав САД-а укључује право на абортус – а многи сматрају да постоји вероватноћа да ће је суд и поништити.

Веома је мало сумње у то да су пресуде у случајевима Роу и Кејси крајње погрешне у смислу уставног закона. Ево како је запажени професор уставног права Мајкл Стоукс Полсен укратко изложио ситуацију у дводелном есејуобјављеном у електронском часопису Јавни дискурс (Public Discourse): „Роусе с правом сматра једном од најважнијих и најконтроверзнијих – као и једном од несумњиво најгорих – уставних одлука Врховног суда у историји тог суда. Најједноставније речено, пресуда у случају Роу створила је уставно право на прекид живота живог људског фетуса. Тај резултат, као и образложење пресуде у случају Роу које то подржава, неодбрањив је с правног становишта. Ниједан веродостојан аргумент из текста Устава, ниједно правило или начело које је правично изведено из његове структуре или унутрашње логике или се може извести из других пропозиција садржаних у њему, и ниједан веродостојан аргумент из историјског разумевања или намере ни издалека не подржава право на абортус настало у пресуди у случају Роу. Роу против Вејда је једноставно безакона одлука. Не знам ниједног озбиљног уставног научника који би бранио оно што је проистекло из пресуде у случају Роу као верно тумачења језика Устава, схваћеног према његовом природном и изворном значењу, онако како је Устав схватан у време када је донет или у складу с првобитном намером његових усвајача 1868. године. У случају Кејси, премда је Врховни суд номинално потврдио да се случај Роу суштински држао правилног правног поступка, није се могао натерати да прихвати образложење пресуде у случају Роу као исправно. Заиста, чинило се да већина судија верује да је донета погрешна одлука. Пресуда у случају Кејси задржала је пресуду у случају Роуготово само на основу доктрине stare decisis (која налаже да се треба придржавати већ донетих одлука и не отварати решена питања – нап. ур. срб.). Другим речима, судије су закључиле да суд треба да се држи пресуде у случају Роу „било да је она погрешна или не”, једноставно зато што је то био преседан у који је суд уложио свој ауторитет, те би изгледало лоше ако суд промени мишљење.”

Спасавање угледа Врховног суда довело је до губитка живота више од шездесет милиона нерођене америчке деце. Сада је задатак конзервативне већине у садашњем саставу суда да заустави овај покољ и дозволи самом америчком народу – преко својих изабраних државних представника и путем директне демократије на гласачким кутијама – да расправља и одлучује о условима под којима треба угасити живот нерођеног детета – ако такви услови уопште постоје. Ако конзервативна већина у суду не учини оно што од ње захтева верно придржавање Устава и ако не ослободи државу безаконих пресуда у случају Роу и Кејси, судије које су у већини нанеће трајну штету легитимности суда и, као што ћу говорити у трећем делу, угрозити будуће постојање Републиканске странке.

У основи случаја Добс јесте питање одрживости фетуса (феталне вијабилности). У случају Роу, већина судија Врховног суда одлучила је да трудница има апсолутно право да абортира нерођено дете све до тачке вијабилности, тј. тренутка када нерођено дете може преживети ван мајчине утробе ако би се превремено родило. Премда је пресуда у случају Кејси имала везе са правним оквиром случаја Роу, случај Кејси задржао је апсолутно право жене на абортус пре тачке вијабилности фетуса. (У ствари, право на абортус које је створила пресуда у случајевима Роу и Кејси у суштини је апсолутно, све до самог тренутка порођаја. То је зато што пресуде штите абортус из „здравствених” разлога, а то укључује и емотивне или психолошке разлоге, и забринутост због година и породице.)

Уопштено, сматра се да је граница феталне вијабилности око 24. недеље трудноће, али та прекретница се стално мења. Када је 1973. године донета пресуда у случају Роу, сматрало се да беба достиже вијабилност почетком трећег триместра трудноће, тј. око 27. недеље. Заиста, у молби за издавање налога (налог који Врховни суд издаје нижем суду – нап. ур. срб.), држава Мисисипи истиче да седамдесетих година прошлог века, када је донета пресуда у случају Роу, „Мисисипи не би ни могао да забрани абортус фетуса од 24 недеље јер се тада фетус не би сматрао одрживим у тој недељи. Данас би Мисисипи могао донети такав закон.”

Случај Добс произилази из закона донетог 2018. године (Закон о гестацијској старости) који забрањује абортус након 15. недеље трудноће, осим у хитним медицинским случајевима или код тешких феталних аномалија. Приликом усвајања закона, држава је утврдила неколико јаких интереса које закон треба да заштити. Ово је укључивало и значајно повећане здравствене ризике за мајку када се абортуси изводе у 16. недељи трудноће или касније; чињеницу да фетус старости 10–12 недеља већ има развијено неуронско коло способно за откривање и реаговање на бол, а са 14–20 недеља код бебе се развија спиноталамичко коло које може подржати свест о болу; као и да закон забрањује абортус шест недеља након детекције основних физиолошких функција фетуса, пет недеља након што витални органи детета почну да функционишу, и три недеље након што дете може да шири и склапа прсте, прави покрете сисања и осећа надражаје изван материце.

Неусаглашеност судске праксе Врховног суда у области абортуса јасно је разоткривена овим сукобом: суд је више пута признао да државе имају легитимне интересе „од самог почетка трудноће” да заштите здравље мајке и живот фетуса „који може постати дете”, али у исто време, пресуде у случајевима Роу и Кејси не дозвољавају увођење забрана абортуса пре тренутка одрживости, тј. вијабилитета. Држава Мисисипи указује на очигледно решење овог сукоба у свом обавезујућем поднеску о чињеницама: „Поништавањем пресуда у случајевима Роу и Кејси, решење овог случаја било би једноставно. Закон из Мисисипија овде забрањује абортусе након 15. недеље трудноће, са изузетком хитних медицинских ситуација или тешких феталних аномалија. Тај закон рационално унапређује важеће интересе у заштити нерођеног живота, здравља жена и интегритета лекарске професије. Стога је он у складу са Уставом. Ако овај суд не поништи пресуде у случају Роу и Кејси које су увеле режим појачаног надзора, у најмању руку би требало да заступа став да не постоји препрека за одрживост државне забране абортуса и придржавање закона Мисисипија.”

Више од 80 организација поднело је Врховном суду поднеске у прилог ставу државе Мисисипи. Међу њима су и извештаји правних научника, етичара, професора уставног права, државних законодаваца, чланова Конгреса, научника и биолога, жена повређених абортусом и група за јавну политику, и др.

Постоји најмање шест садашњих судија Врховног суда САД-а за које се многи правни стручњаци слажу да верују да су пресуде у случају Роу и Кејсинедвосмислено погрешне. Професор Мајкл Стоукс Полсен их сврстава по степену сигурности у такав став: Кларенс Томас, Семјуел Алито, Нил Горсуч, Ејми Кони Барет, Брет Кавано и Џон Робертс. Биће потребно да пет од ових шест судија чврсто стоје при свом ставу да би дошло до повлачења пресуда у случајевима Роу и Кејси.

Шта стоји на путу окончања непринципијелне и несавесне владавине судске праксе у области абортуса на Врховном суду САД? Два међусобно повезана фактора: правна доктрина stare decisis и политика. Ове факторе размотрићу у другом делу чланка.

Извор:
ИФН