Будите храбри: Национални херој Грчке који је дигао глас против агресије на Србију

Иако велики композитор и велики уметник, Микис Теодоракис је, због свог друштвеног и политичког ангажмана, пре свега био симбол Грчке. Популарност и славу стекао би и да се само бавио музиком, међутим, никада се није дистанцирао од друштва.

Један од највећих композитора XX века, Микис Теодоракис, који је преминуо у 96. години, није обележио једну епоху само музиком, већ и активним бављењем политиком и друштвеним ангажманом, због чега је често прогоњен и мучен, како од фашиста у Другом светском рату, тако и од својих сународника и то у два наврата – током грађанског рата (1944. – 1949.) и током бруталне диктатуре „црних пуковника“ (1967. – 1974.).

Теодоракис – симбол Грчке коме је слобода била најважнији идеал

Теодоракисово бављење политиком, дописник грчке државне телевизије ЕРТ из Београда Никос Пелпас објашњава тиме што је велики композитор следио Аристотелову мисао да је човек који се не бави друштвеним питањима бескорисно биће.

„Он се од ране младости борио за боље и праведније друштво. Теодоракис је пре свега ценио слободу као највишу вредност за коју човек мора да се бори“, каже Пелпас.

Да је слобода била највиши Теодоракисов идеал сведоче и његове сопствене речи. Не постоји ништа што је човеку потребније и вредније од слободе. Ако нема слободу, човек не постоји и не рачуна се у људска бића, говорио је Теодоракис, уз напомену, да бити слободан значи бити одговоран, носити свој део одговорности према заједници.

На формирање такве личности привржено слободи, према речима Никоса Цицимелиса из Хеленског центра за културу утицало је Теодоракисово порекло.

„Он је Крићанин, а они су борбени, духовни и склони су књижевности и музици. Крићани су се стално борили за слободу и остали су упамћени као велики јунаци“, објашњава он.

Пелпас приврженошћу идеалу слободе објашњава и заокрете које је Теодоракис правио у политици. Иако је већину живота провео као симпатизер Комунистичке партије Грчке (ККЕ), крајем осамдесетих година он се окреће умереној десници, Новој демократији и постаје министар у влади свог земљака Константина Мицотакиса.

„Теодоракис је био немирна личност, волео је слободу и као такав није могао да остане привржен идеологији која спутава слободу људског бића. Зато је променио табор и приклонио се Новој демократији, јер је увидео да је ККЕ остала догматска. То је велики идеолошки скок за који је потребна храброст коју имају само велики људи“, сматра Пелпас.

Приближио је поезију обичним људима кроз музику

Политички ангажман Микиса Теодоракиса не може се посматрати одвојено од његове музике. Од почетка, када је са 17 година у Триполију на Пелопонезу извео своју прву композицију, „Касиани“, која говори о патњи због немачке окупације Грчке, његова дела била су прожета мотивима патње људског рода за слободом. То се види и у његовом делу „Балада из Маутхаузена“, која се сматра једном од музичких дела које најбоље описују патње током Холокауста.

Уз то, писао је музику на песме великих грчких песника као што су Јоргос Сеферис, Одесеас Елидис и Јанис Рицос.

„Он је ту поезију приближио обичним људима, што је велика ствар“, објашњава Цицимелис.

Национални херој, Теодоракис је постао током диктатуре „црних пуковника“, групе официра који су извршили државни удар у Грчкој 21. априла 1967. Тај дан сматра се једим од најцрњих дана у грчкој историји. Теодоракис је у то доба већ био светски познат композитор – иза себе имао је бројна дела, а ширу популарност стекао је компонујући музику за филм „Грк Зорба“ из 1964. и био је посланик Уједињене демократске левице (ЕДА) у грчком парламенту.

Хунта забрањује извођење његове музике, што, према Цицимелисовим речима, с обзиром да их прожима идеал слободе, не треба да чуди.

„Како је писало у одлуци о забрани, његове песме су се могле користити као слогани и позиви на борбу“, прича наш саговорник.

Неколико месеци пошто је прешао у илегалу, Теодоракис је ухапшен, затворен и мучен. Ипак, није престао да компонује. Његове композиције илегално су преношене ван Грчке, где су их изводили Мелина Меркури, Јоргос Даларас, Мариа Фарантури и други грчки певачи који су нашли у егзилу.

Национални херој отпора диктатури

Многи уметници, попут Дмитрија Шостаковича, Ива Монтана, Лоренса Оливијеа или Артура Милера, захтевали су Теодоракисово ослобађање и формирали су међународни комитет који се за то борио. На крају, хунта је била принуђена да ослободи композитора, који је отишао у егзил у Париз.

Заточење у концентрационом логору Оромос било је Теодоракисово треће заточење у неком концентрационом логору – први пут то му се догодило за време фашистичке окупације Грчке, а други пут недуго потом за време грађанског рата у тој земљи. Одлазак у егзил у Париз био је други пут да је велики уметник у тај град дошао као политички прогнаник.

„Када је хунта била принуђена да га пусти, он је допринео да свет сазна колико је режим у Грчкој суров и злочиначки. Мислим да је захваљујући њему и другим Грцима у дијаспори Запад престао да буде индиферентан према војној хунти“, објашњава Пелпас.

Након пада диктатуре, као национални херој отпора, Теодоракис само појачава свој политички ангажман – посланик је у грчком парламенту у два наврата, министар је у влади Константина Мицотакиса, али и компонује, држи концерте (1990. одржао је 36 концерата широм Европе), отворено иступа против агресије НАТО на СРЈ 1999. и против рата у Ираку 2003.

У Србији никада неће бити заборављен његов говор на тргу Синтагма у пролеће 1999, када је Теодоракис, разбарушен као Рига од Фере, у црној критској кошуљи, заједно са, како се процењивало, око милион Атињана дигао глас против бомбардовања Србије.

„Хајде да сви заједно гласно певамо да нас чују. Ми смо уз вас! Будите храбри! Правда је на вашој страни, правда на крају увек победи. Рекао бих да певамо да нас Европљани чују, али бојим се да је то губљење времена. Већина њих тамо горе је потпуно слепа и глува”, рекао је тада док је музика у позадини свирала његову чувену „Стросе то строма су“.

Да му, и поред тога што је био космополита и хуманитарац, борац за слободу и велики композитор, отаџбина лежи на срцу, најбоље показује његов последњи јавни иступ, на демонстрацијама против Преспанског споразума, којим је влада Алексиса Ципраса признала да Северна Македонија може да понесе то име. Тако је Теодоракис остао до задњег часа веран својој Грчкој чију је музику прославио по целом свету.

Извор:
СПУТЊИК