Суживот или брак – три животне приче на ову тему

Из књиге „Испуни живот љубављу“ Дмитрија Семеника

„Пре четири и по године упознала сам младића. Јако смо се волели, иако смо се свађали скоро сваки дан, због разних ситница, небитних. Обоје смо веома плаховити. После три године, почели смо да живимо заједно. Ја сам променила посао и скоро увек сам остајала до касно. Он ме је чекао код куће, спремао вечару и слично, а пред Нову годину ме је запросио. Веома сам се радовала и размишљала о томе каква је то срећа за мене, коначно ћу се удати. Полако смо почели да спремамо свадбу. Недељу дана пре сам отпутовала у Питер на пословни пут, а он је остао код куће сам. Када сам се вратила, рекао ми је да се растајемо, да ме више не воли. Ја сам за њега једна сродна душа, сестра, али га не привлачим као девојка.“ Елена, 24 године.

„Урадио сам нешто ужасно. Сад седим и не знам шта да радим. Пре 3 месеца сам запросио девојку са којом живим. Осећања међу нама су постојала, све је било дивно. Али недавно су нестала, испарила. Покушавао сам да их вратим, али никако ми не успева. Ја њу не волим, она мене да. Љуби, грли, видим да жели да буде са мном. А мени се срце слама што не могу да одговорим на њену нежност. Испада да се претварам. Она види да сам безосећајан, пита зашто? Шта могу да одговорим, ако не осећам ништа? Већ је било озбиљних свађа и скандала због тога. Свадба се примиче, припреме теку, а мени на души стоји камен. Скоро да смо се били растали, али је она рекла да према мени још увек нешто осећа и да жели да покушамо поново, иако сам признао да је не волим. Тако ми је ужасно тешко коначно јој рећи све, када се и даље нада. А ја ноћима не спавам, сав сам измучен, катастрофално сам смршао. Тако ми је жао, али је не волим и непријатно ми је да будем са њом.“ Игор, 24 године

„Били смо заједно 6 година. То је прилично дуго. Све то време смо живели час са мојим родитељима, час са његовим. Последње године смо живели одвојено. Он је друг мог брата. Први ми је изјавио љубав. Пола године ми се удварао јер сам тада имала другог дечка. Носио ме је на рукама, испуњавао сваки мој хир. Заљубила сам се и схватила да ми је он најблискији и најдражи човек на свету. Шест година готово непрекидне среће (мале свађице се не рачунају, с ким их нема). Отприлике пре три године, нешто се у мени преломило, схватила сам да желим да се удам… не желим просто суживот, него праву породицу и мужа (читај, потпис код матичара). Он је изричито одбио. Изговор му је био да није спреман да издржава породицу, а њему је и тако добро. Прихватила сам то, чак сам сасвим одустала од маштања да ћу некад носити свадбену хаљину, свадбене песме слушати… моја ће деца (Боже, тада сам мислила да ћемо имати децу… јако сам желела дете с њим) бити рођена ван брака и.т.д.

Он је веома прагматичан човек. Увек је говорио: „Мојој породици и деци ништа неће да буде ускраћено (са мном је тако и било)… али да издржавам децу тренутно нисам спреман.“ Притом, финансијски веома добро стоји. Волим га бескрајно, и он мене. Све слободно време смо проводили заједно. Веома смо дружељубиви, увек смо негде лудовали с друштвом, ишли на нека путовања и сл. никуда одвојено нисмо ишли, увек смо били заједно.

14. фебруара ове године ме је запросио. Све као у филму. Фини ресторан на Кутузовском булевару, романтична вечера, сомотна кутијица… Знао је да сам управо тако све и замишљала. Било ми је потпуно неочекивано. Чекао је одговор, а ја сам рекла да ћу размислити…

После тог значајног дана мој се живот претворио у кошмар. Свађе око најмањих ситница. Почео је да се враћа после поноћи, скоро да је престао да буде код куће. Огребала сам му нови ауто (случајно, кад сам излазила с паркинга) — чега сам се тада о себи наслушала, просто ужас. Почела сам реално да осећам да он већ није са мном…

Једног „прекрасног“ дана одлучила сам да прекинем то безумље и искрено сам рекла да сам уморна од таквог односа и да не могу више тако, да хоћу да одем и да неко време будем сама. Сложио се да је то исправна одлука и да је и сам то хтео. Никако нисам очекивала да ће то рећи…

Уследила је још цела недеља непрестаних разјашњавања односа. Рекао је да ме више не воли. Просто ништа не осећа. И то је то, замолио је да га оставим на миру…

Ја као да сам већ умрла изнутра. Ништа ми више није потребно, и нико… само он.“ Марија, 25 година

А ево сасвим другачије приче коју нам је испричала Арина.

„Имам 24 године и има три месеца како сам удата. Док нисам срела свог мужа, дружила сам се са момцима. Имам много пријатељица и мислим да у „грађански брак“ ступају углавном девојке у чијој породици нема јаког, паметног, вредног, радног и љубећег оца. Којега и сама кћер много воли. Појаснићу зашто тако мислим, наравно, на свом примеру. Када ми је моја „прва љубав“ предложила да „мало живимо заједно“ (тако је рекао, „да мало живимо заједно“), одбила сам. Главни разлог мог одбијања било је то, што, ако бих живела с њим, било би ме срамота пред мамом, сестрама и, пре свега, пред татом. Одбила сам. И шта? Кроз недељу дана већ је живео са другом девојком. А и они су заједно живели кратко и несрећно, око годину дана.

Међу мојим познаницима живели су у грађанским браковима или ишли ка томе они који се нису са уважавањем односили према свом оцу, или они који га уопште немају.

Наставићу. После неког времена, упознала сам свог будућег мужа. Виђали смо се око пола године и он ми је предложио грађански брак. Одговорила сам да одлазим, да га остављам. Минут касније ме је запросио. (Шта је то било? Да ли сам га вукла за рукав у општину? Уцењивала? Не.)

Имали смо лепу свадбу, било је много емоција када је тражио моју руку од мојих родитеља, и када смо његовима саопштили да намеравамо да се венчамо. Никада нећу заборавити то време. А да сам само пренела код њега свој компјутер, неколико торби с одећом и књиге, шта би то било? Само селидба. И, ако ћемо искрено, не бих се учила трпљењу, да праштам и да кувам за човека који нема храбрости да преузме одговорност за своје „да“ и за мене.

Закључак: не треба лагати себе. Зашто се уопште упуштати, улазити у сумњиви пројекат, ако ниси сигуран у резултат? Не треба дозволити себи заглупљивање речима о „љубави и узвишеним односима, којима нису потребни потписи“. Није тешко платити државну таксу 200 рубаља, позвати родитеље и пријатеље и рећи пред свима да је од сада ово моја жена, а ово мој муж. То је тешко и непотребно само онда када је породица непотребна.“

За рушење је довољна само слобода. За градњу, осим слободе, потребно је још много тога.

Слободни сте да ступите у „грађански брак“. Слободни сте и да радите на себи, стекнете довољно знања и снаге, сасвим могуће и изаберете другу особу, и да ступите у законити брак.

Јер, ко год да сте, ако физичко здравље дозвољава, све могућности законитог брака су вам доступне. А да ли ви желите да нешто урадите у вези са тиме? Или ћете, као хронични губитник, изабрати пут самооправдавања, аутосугестије, уверавајући себе да су вам слободе „грађанског брака“ довољне за срећу?

То и јесте тај избор пред који нас ставља слобода.

Извор:
ПОЗНАЈ СЕБЕ