Никола Н. Живковић: Поводом смрти Мануела Оксенрајтера (1976-2021)

Оксенрајтер је био и велики пријатељ српског народа. Уверавао ме је како антисрпску политику немачке владе, нарочито у време распада Југославије, никако не дели већина Немаца

Вест сам примио од немачког пријатеља Јиргена Елзесера, који ме и упознао с Мануелом 2009. године. Као што је чест случај код таквих вести, и моја прва реакција била је „неповерење“, или, како сам Јиргену у свом писму одговорио: Das kann nicht wahr sein!(„То не може бити истина!“). Да нисам могао да поверујем у истинитост информације сасвим је природно. Мануел је био крепког здравља – тако сам га барем ја доживео. Сем тога, двадесет и шест година је млађи од мене!

Да, вест ме шокирала. Доживео је свега четрдесет и пет година! Послах, преко редакције Цуерста, кратку поруку његовој жени, коју такође познајем, Јерменки из Сирије. Жалост ме неколико дана учинила неспособним да било што кажем или напишем.

Није ми било непознато да је био изложен притисцима од стране водећих, моћних  медија. Неке такве чланке сам и прочитао. Но, то је судбина свих оних – не само у Немачкој – који су своје новинарско занимање заиста озбиљно схватили: да прво истраже чињенице, дакле, историјске и економске узроке неког бунта, сукоба или рата, па тек онда доносе сопствене закључке. Опште је познато да данас људи запослени у медијима потпуно зависе од уређивачке политике, без обзира да ли се ради о јавном сервису или о приватним телевизијским станицама или листовима. На Западу су власници новина најчешће неки милијардери, или транснационалне корпорације, које одређују „шта ће бити вест дана, а шта не.“

Управо томе покушао се супротставити Мануел Оксенрајтер. А то се видело и по коментарима поводом његове смрти – чак ни тада нису могли сакрити своју мржњу према том сувише рано преминулом човеку. Пљују по њему и сада, у тренутку када се његова најближа фамилија и пријатељи договарају око сахране. Умро је у Москви. Од Јиргена сам дознао и подробности, које су ми до данас биле непознате. Немачки државни тужилац расписао је потерницу за њим. Русија му је пружила азил као човеку који је био прогоњен због својих политичких убеђења. Залагао се за блиску сарадњу Немачке и Русије, уверен, као доказани немачки патриота, да таква политика одговара националним интересима и Немачке и Русије.

Ту је деловао сасвим у традицији многих немачких политичара и истакнутих интелектуалаца, који су веровали да је сукоб Немачке и Русије у Првом и Другом светском рату донео бескрајне патње и разарања како Русима, тако и Немцима. Не треба заборавити да је једина слика на радном столу Томаса Мана била фотографија Лава Толстоја. Немачки писац Хајнрих Бел држао је да је најлепши љубавни роман на свету написан на руском језику – Ана Карењина.

Овакав став, разуме се, у супротности је са службеном немачком политиком од 1945. до данас, уско везаном за интересе Вашингтона и Лондона. Чини се да су последња кап били догађаји који су довели до присаједињења Крима Русији. Видео сам га на Раша тудеј, да се јављао из Севастопоља, и као немачки новинар говорио о томе како је „огромна већина становника Крима“ искрено поздравила присаједињење Крима Русији.

Одједном су се јавили сведоци, „Пољаци неонацисти“, који су пред пољским судом тврдили да им је Мануел Оксенрајтер дао свакоме по 1500 евра, како би извршили терористички напад на Мађарски културни центар у украјинском граду Ужгороду, недалеко од мађарске границе. Успут да споменемо да је почињена материјална штета незнатна. Ти „пољски неонацисти“ у служби „руске обавештајне службе“ боравили су у хотелу у Ужгороду под својим правим именима! Све то доводи у питање веродостојност приче о уплетености руске обавештајне службе у овај „терористички напад“. Пољски суд је утврдио, на основу споменутих сведока, да је Оксенрајтер радио по инструкцијама руске обавештајне службе с циљем да посвађа Пољску и Мађарску, две НАТО државе, успут и чланице Европске уније.

Издавач и власник листа Цуерст (ZUERST!) Дитмар Муније  устао је у одбрану главног уредника Оксенрајтера. Ангажовали су, разуме се, и адвоката. Но, медији су у огромној већини, без судског процеса у Немачкој, Оксенрајтера унапред осудили да је крив. Све смо то видели и у другим случајевима, од којих је вероватно најпознатији Џулијан Асанж.

Дитмар претпоставља да су у ову исфабриковану причу и кампању против Оксенрајтера уплетене пољско-украјинске обавештајне службе; вероватно и америчке. Причу је прву пласирала једна приватна телевизијска станица у Немачкој, за коју се зна да је финансирана од стране транснационалних корпорација и „невладиних организација“ из Сједињених Држава. Такође су блиски „Антифи“ и „Зеленима“. Најпознатији скандал са том телевизијом је случај када су позвали на „пикник“ неколико skinheads-а, даровали им неколико гајби пива, и тако их анимирали да подигну руке онако како су то чинили нацисти. Тако је, ето, та приватна немачка телевизија могла обавестити светску јавност о постојању младих неонациста у Немачкој. Да бисте добили такав телевизијски снимак понекад вам је, ето, довољна гајба пива!

Какве везе Оксенрајтер има с Пољском? Одржавао је контакте с пољским политичарем и публицистом Матеушом Пискорским, делећи с њим мишљење да би Европљани требало да сарађују и са Русијом, односно да европски интереси нису увек истоветни америчким. Учествовао је и на једној „геополитичкој конференцији“ у Варшави, где је 2015, заједно с Пискорским, био један од главних дискутаната. Тренутно се Пискорски налази у пољском затвору. Бити Пољак и залагати се за пољско-руску сарадњу, то у Варшави није нимало популарно. Оптужба против њега гласи да је „руски шпијун“.

Познато ми је да је Оксенрајтер боравио у многим земљама света: Сирији, Либану, Србији, Шпанији, Јерменији, Ирану, Русији, Молдавији. С великим занимањем читао сам његове репортаже – нарочито оне из Сирије, Либана, са Доњецка и Крима деловале су ми информативно, свеже и новинарски веома добро урађене. За разлику од масовних медија са Запада, Оксенрајтер је, рецимо, у Сирији видео не грађански, а ни верски рат, већ је пре свега стекао утисак да је реч о плану неких страних сила, пре свега Сједињених Држава, Турске, Израела и Енглеске, које су желеле да униште Сирију како би, свака из свог себичног интереса, имали користи од нестанка Сирије с географске карте света. Године 2014. учествовао је на међународној конференцији у Техерану, с рефератом „Израелски лоби у Немачкој“ („Israelische Lobby in Deutschland“).  Блиско је сарађивао с руским философом Александром Дугином, који је дао и подробан интервју за Цуерст. Зато и не чуди што је Оксенрајтер многима био трн у оку.

Колико само пројеката и организација у Немачкој финансира један „филантроп Сорос“? Исто се односи и на бројне америчке стипендије и субвенције америчке државе за институције попут Amerika-Brücke, Bilderberger, телевизију ntv и тако редом. Овде се креира јавно мишљење директно уперено против виталних интереса немачке државе. То ником не смета. А погађа их кад Оксенрајтер из Сирије јави да је „грађански рат у Сирији вештачки увезен споља“, или да „огромна већина становника Крима“ поздравља присаједињење Крима Русији!

Организација за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС) уопште није неутрална, већ заступа интересе ЕУ онако како их виде пре свега Вашингтон и Лондон. Оксенрајтер је с неким својим истомишљеницима из Немачке и Европе организовао „контра-ОЕБС“ делегацију, која је пратила изборе у Доњецку и Луганску. Ни то му сигурно није прибавило симпатије у круговима блиским службеном Берлину, Бриселу, Лондону или Вашингтону.

Такође је указивао на погубну активност „Антифе“ (Antifa). Та крајње левичарска организација прима новац из немачког буџета, за борбу „против десних скретања“ у немачком друштву („Kampf gegen rechts“). Антифа организује физичке нападе на припаднике „десничарских убеђења“, укључујући власнике ресторана и хотела који дозвољавају да се у њиховим просторијама одржавају скупови, рецимо, политичке странке Алтернатива за Немачку. ОЕБС никад није осудио физичке нападе Антифе.

Оно што нисам знао, а касније сам чуо од Елзесера, је да је 2014, током извештавања као ратни репортер у Сирији, доживео инфаркт. Имао је среће да је стигао у најбољу болницу у Дамаску, у „Асадову“, где су га лечили најбољи лекаре земље. Преживео је, но од тада је често имао здравствене проблеме. Од године 2019. живео је углавном у Москви. После поновног инфаркта, лежао је недељу дана у једној московској болници, где је и умро 18. августа ове године.

По природи је био борбена и ведра особа. Веома је занимљиво пријатељство ове двојице немачких родољуба. Кад су се упознали 2008. године, урадили су то тајно. Јирген Елзесер био је у том време сарадник немачког левичарског дневног листа Neues Deutschland („Нова Немачка“), а Мануел Оксенрајтер је писао за патриотске, „десничарске“ новине. Да је то јавност сазнала, не би проблема имао Мануел, већ Јирген. Ко је онда овде толерантан, а ко не? Јирген ми га је описао не као „десничара“, већ као искреног немачког родољуба и националног револуционара. Делим његово мишљење. Био је добар човек и волео живот, а изнад свега свој новинарски позив.

Постојала је реална опасност да буде испоручен Украјини или Пољској. У обе земље влада проамерички режим. Уточиште је нашао у Русији. Јирген је разочаран и са недовољном солидарношћу с Мануелом у самој Немачкој. Нико од политичара из редова Алтернативе за Немачку није ни прстом мрднуо да му помогне у невољи. А међу њима било је и оних којима је управо он у Цуерсту дао простора да искажу свој политички став кад су им сви други медији били затворени.

Колико је научио руски док је, као политички прогањани емигрант, боравио у Москви? То не знам. Можда је, лежећи у болници, чуо, рецимо, неку Рускињу, како му говори, „я, старая бабка, должна умирать, а внуки нас хоронить, но никак не наоборот!“

Био је и велики пријатељ српског народа. У нашим приватним разговорима ме уверавао како антисрпску политику немачке владе, нарочито у време распада Југославије, никако не дели већина Немаца. Учествовао је на Београдској конференцији о Сребреници, пропративши то великом репортажом у Цуерсту. Такође, године 2011. дошао је у Берлин,  како би о мени направио репортажу, објавивши је на пуне две стране у Цуерсту.

Можда је током својих последњих часова овоземаљског живота чуо неког руског мужика, с којим је делио болесничку собу, како прича сам себи: „Непререкаемый закон жизни: люди рождаются и умирают.“

Извор:
СТАЊЕ СТВАРИ