Никола Милованчев: Дража Михаиловић о броју жртава – 600.000 Срба убијено у НДХ (јануар 1943)

Пошто су усташе убили 600.000 Срба, без милости уништавамо све што је усташа. Они сад сарађују са комунистима, пише краљевској емигрантској влади у Лондону Дража Михаиловић.

Неки од (углавном млађих) историчара покушавају да умање број жртава Другог светског рата у Југославији, за који је најмеродавнија оцена коју је 1952. године дао тада најкомпетентнији статистичар Југославије, проф. др Адолф (Долфе) Вогелник. Он је, у угледном стручном органу Статистичка ревија (број 1 за 1952. годину), записао да је број усмрћених у рату и пораћу у Југославији износио најмање 1.814.000, а да су укупни демографски губици најмање (са одсељенима, нерођеном децом итд.) 2.854.000 особа. Међутим, по Вогелнику је то „минималан износ“, док је стварни број убијених „преко два милиона лица“ а сви демографски губици већи од три милиона. Др Вогелник је био професор статистике на економским факултетима у Београду и Љубљани, a 1944–1946. први директор Државног статистичког уреда у Београду – дакле врхунски статистичар Југославије, који је уз то био, од 1944. до педесетих година 20. века, на извору свих статистичких информација тадашње Југославије. Врло занимљиво је и то да је, после овог чланка, др Вогелник о тој теми сасвим ућутао – није чак одговорио ни на једну критику његове оцене!

Умањене оцене броја жртава Другог светског рата у Југославији које су, осамдесетих година прошлог века, изнели емигрантски правник и економиста др Богољуб Кочовић (из Савеза „Ослобођење“ – 1990. колективно приступили обновљеној Демократској странци у Србији), и хрватски економиста др Владимир Жерјавић, индиректно служе умањивању броја јасеновачких жртава. Кочовићева оцена о 1.014.000 и Жерјавићева о 1.027.00 страдалих људи у Југославији су неистините, што се сада најједноставније демаскира на примеру Словеније, у којој је, од стране званичних органа, недавно извршен попис жртава (сада, у 21. веку!). Последњи објављени податак говори о преко 99.900 страдалих становника са подручја данашње Словеније. Поређења ради: Кочовић број жртава Другог светског рата у Словенији оцењује на 35.000, а В. Жерјавић заокружава тај број на 40.000. С обзиром, да ни данас нису (нити ће икада бити) избројане све жртве, може се сматрати да број страдалих у Словенији у периоду 1941 – 1945. није мањи од 105.000 људи. Дакле: Кочовић и Жерјавић су изнели оцену која за Словенију не достиже ни 40% стварних жртава! Глорификатори радова Кочовића и Жерјавића о овој чињеници ћуте, јер се у истим радовима, у ЈОШ МНОГО ВЕЋЕМ ПРОЦЕНТУ, минимизује број Срба страдалих у Јасеновцу и у читавој НДХ.

Технологију умањивања израчуна броја жртава је још 1952. разоткрио проф. Вогелник, а међу начинима је главни: умањивање израчуна природног прираста становништва у Југославији – посебно у периоду од пописа 1931. па до почетка рата 1941.

Вeћ у току рата, размере ратних жртава у Југославији су биле познате, али су неке од оцена броја жртава остале сакривене од очију јавности. Зато ћемо објавити две оцене о броју жртава, које је краљевској емигрантској влади у Лондону почетком 1943. послао њен тадашњи министар одбране Дража Михаиловић. Прву Михаиловићеву оцену доносимо на основи телеграма, који је председник емигрантске владе др Слободан Јовановић послао краљевском посланству (тадашњи ранг дипломатског представништва нешто нижи од амбасаде) у Лисабону, 27. јануара 1943. Текст овог телеграма доносимо у целости.

***

ШИФРОВАНИ ТЕЛЕГРАМ
Из Лондона 27 јануара 1943 у 18,50
У Лисабону 28 јануара 1943 у 11 часова

Јављам вам ради знања.

Генерал Михајловић јавља:

1. Никакву сарадњу са Талијанима и окупаторима не дозвољавам одредима под мојом командом. Ослобођење народа и васкрс отаџбине једини су предмет наше борбе.
   Због репресалија, о успесима наше борбе не можемо ништа извештавати. Пошто усташе убили 600.000 Срба без милости уништавамо све што је усташа. Они сад сарађују са комунистима о чему имамо непобитан доказ.
2. Kао што је раније Црна Гора, Србија и Босна и Херцеговина, сад један део Лике око Бихаћа преживљује комунистички терор.

И овде судбина комуниста биће запечаћена. Одлуке као на пример оне донесене у Бихаћу нису први случај. Таквих одлука било је у Ужицу, манастиру Острогу, итд и заборавиле се као да нису постојале. Нико не узима овде те одлуке озбиљно нити им придаје важност. Збор у Бихаћу је комедија и трик пропаганде. То најбоље доказује да комунистичка борба није управљена против окупатора већ је њихов главни циљ светска комунистичка револуција и преузимање власти.

ПОВ. В.K. БР. 9. ЈОВАНОВИЋ.

ПОВ. БР. 537

ЈОВАНОВИЋ

/Архив Југославије, арх. јед. 380 – Посланство Краљевине Југославије у Лисабону, фасц. 1, јед. описа 5/

***

После читања овог телеграма из јануара 1943, поставља се питање колико је реална оцена Драже Михаиловића о 600.000 Срба убијених у НДХ – у периоду који се очито односи само на 1941. и 1942. годину?

Због поређења, пренећемо и једну оцену од неколико месеци касније, коју је још 1988. објавио хрватски историчар др Љубо Бобан у другој књизи свог рада Хрватска у дипломатским извјештајима избјегличке владе 1941-1943. (стр. 177). Реч је о строго поверљивом извештају, који је 6. новембрa 1943. у Палерму поднео Иво В. Мадираца (Madirazza), архивар II. Хидропланске команде у бази у Дивуљама код Сплита.

Овај родољуб, родом из познате сплитске породице Мадираца, који је успео да пребегне на од Савезника тада ослобођену Сицилију, изјавио је између осталог следеће:

„Једни од главних узрочника у кризи и слому наше отаџбине, приликом уласка у рат 1941. године, налазили су се у редовима клера. Лично сам гледао у Сињу, Имотскоме и Херцеговини, пригодом мога бегства према Србији, католичке фратре са пушкама у руци као предводнике усташких гомила. Од њихових зверстава рачуна се да је погинуло 750.000 Срба и осталих Југословена у границама новостворене Хрватске.

Одмах у почетку наше пропасти национални елементи нису испустили оружје из руку него су отпочели организовање и спровођење герилске борбе у виду четничких организација“.

Мадирацина оцена о 750.000 жртава у НДХ, у периоду до јесени 1943, се дакле односи само на жртве усташких покоља, не и на друге усмрћене. Мислим да је та оцена врло компатибилна и да се уклапа у оцену укупног броја жртава у Југославији, изнесену 1952. од врхунског статистичара проф. др Д. Вогелника.

Извор:
ЈАДОВНО