ЛЕВАН ВАСАДЗЕ: НЕ БОЈИМ СЕ, ЖИВИМ ЗА ВЕЧНОСТ

„Од самог почетка сам увидео да оно што ми се догодило можда није случајно.”

[Напомена уредника: Доносимо други и последњи део ексклузивне изјаве ЧУДНЕ ОКОЛНОСТИ МОЈЕ БОЛЕСТИ коју је Леван Васадзе дао порталу iFamNews. Први део можете пронаћи овде. У првом делу аутор објашњава појаву симптома и дијагнозу ретке и опасне болести, амилоидозе АЛ. Леван је дугогодишњи пријатељ и сарадник Међународне организације за породицу (IOF) и председавао је 10. Светским конгресом породица у Тбилисију 2016. године. Боравио је и у Београду на регионалном конгресу исте године, када је имао запажен наступ у Народној скупштини Републике Србије, где се конгрес одржавао (прим. ур. срб). Један је од најпознатијих породичних лидера на Кавказима. Брајан Браун, председник IOF-а, недавно је био са Леваном у Грузији када је званично покренут Леванов нови друштвени покрет ЕРИ. Отприлике у то време, Васадзе се почео осећати лоше и добио је необичне симптоме. Као један од најпознатијих критичара либерализма, Леван има много непријатеља, што доводи до многих питања о његовој болести. Да ли је реч о нечем природном? Или је био отрован?]

Упркос тешком психолошком ударцу – замислите како сам се осећао као отац осморо деце и савршено здрав човек кад сам чуо такву дијагнозу – откако сам дошао у Истанбул моје физичко стање се значајно поправило и наставило је да се побољшава у Москви.

Све је почело чињеницом да сам прве ноћи по доласку у Истанбул одлично спавао. Није било ни трага кашљу који ме је гушио три месеца. Отицање ногу је такође потпуно нестало, док раније нисам могао чак ни да обујем ципеле

Упркос овим побољшањима, нажалост, страшна дијагноза је потврђена. Парадоксално, у протекла два месеца, иако сам имао прилично озбиљан психолошки стрес и нисам чуо ништа осим страшних упозорења о лошим изгледима за моје опште здравље и стање, осећања и симптоми које сам претходно описао стално су се побољшавали.

Најчудније није то што ми је кашаљ потпуно нестао и што ми се дисање током сна нормализовало, а отицање удова нестало, већ што ми се ејекциона фракција срца (тј. количина крви коју срце испумпа при свакој контракцији) значајно побољшала у Москви, у поређењу са оним што је било у Истанбулу. Не верујем да се све то догодило само због једног диуретика који ми је преписан. Заиста, према општем мишљењу апсолутно свих стручњака које сам консултовао, немогуће је објаснити ове ефекте једним јединим леком, који сам све време узимао.

У почетку је конзилијуму мојих лекара ова чињеница дала наду да сам можда већ прошао најтежи период неке друге болести. Прва сумња пала је на миокардитис (упалу срчаног мишића). Можда је срце успело да се избори с миокардитисом због јаких физичких показатеља; деформација унутрашњег зида тада би се могла објаснити такозваним феноменом „спортског срца” – то јест срца које је навикло на велике физичке напоре. Понекад миокардитис може кренути таквим током.

Тестирали су ме на антитела која указују на миокардитис, али, нажалост, ова теорија није потврђена. Уместо тога, анализе су потврдиле ону лошију дијагнозу амилоидозе. Тако је и саморегулација минутног волумена срца (тј. запремине крви коју срчана комора пумпа у минути), заједно с нестанком кашља, повлачењем отока на удовима и престанком поремећаја сна, остала неразјашњена у светлу моје тешке болести.

Међутим, то није једина мистерија. Схватио сам од самог почетка да оно што ми се догодило можда није случајно; и тако сам, док сам још био у Истанбулу, затражио темељну токсиколошку анализу. Схватио сам да ако имам посла с високотехнолошким нападом, мора да је посреди нешто много сложеније него што би се могло утврдити анализом функција јетре или неравнотежом нивоа билирубина. Али у Турској су ми рекли да је за такву врсту испитивања потребна судска одлука, па сам одустао од тога.

Важно је напоменути да је мој лекар у Турској, иако високо квалификован, деловао као да оклева да настави даље с мојим случајем. Можда је, након што сам поменуо теорију о тровању, изгуглао моје име, видео да сам протестовао против изградње хидроелектране Намаквани (у складу с тренутним одредбама уговора о ХЕ), које су наши либерални медији назвали антитурским, и одлучио да се бави мноме само онолико колико је то апсолутно било неопходно, те да избегне даље ангажовање. Како ја то да знам? Да ли би неко заиста желео да пацијент доживи срчани застој једноставно зато што се противио изградњи хидроелектране? У сваком случају, ипак бих желео да изразим захвалност лекару у Турској који је, после само једног прегледа, дошао до најтачније, мада лоше дијагнозе, и тиме ме упутио у правом смеру за све даље лекарске прегледе. Међутим, заиста је изузетно што се јасно сећам да је упорно понављао да у Турској не постоји центар за лечење ове ретке болести и да би требало да размислим о одласку на лечење у друге земље.

Нисам одустао од идеје да урадим токсиколошку анализу. Кад сам дошао у центар Бакулев у Москви, разговарао сам с једним од мојих сународника који је шеф водеће токсиколошке службе у Москви и велики ауторитет широм света. Он ми је веома живописно објаснио колико је тешко открити „такве ствари”. Рекао је: „Замислите да вас је ударио аутомобил, а возач је побегао, а ви сада гледате преломе и покушавате да схватите како се догодило ово или оно.” Објаснио је да у случају таквог напада трагови хемијског агенса у телу нестају веома брзо. Теоретски, нешто би могло остати у коси неколико месеци, али само ако су коришћене соли неких тешких метала; међутим то није била никаква гаранција. Схватио сам да је тешко кренути том линијом истраге. Прво, већ сам се физички осећао веома лоше, а друго, ко би у Грузији поверовао у токсиколошку анализу урађену у Москви? Стога сам одустао од те идеје. Осим тога, ускоро ме је чекало неколико још тежих одлука.

Који метод лечења да изаберем? Коме да се препустим да ме лечи и како? Да ли треба да сачекам вакцинацију против ковида пре почетка лечења, како ми је препоручено, што би значило да ћу изгубити још три недеље док чекам на вакцину? Или је ово било превише ризично јер би се болест у то време могла проширити на друге органе? Но, упозорили су ме да у таквом стању ослабљеног имунолошког система и компромитоване кардиоваскуларне функције вероватно не бих преживео инфекцију ковидом. Упорно су ме оптерећивале те и друге одлуке, поред веома шокантног периода од месец и по дана који је већ био иза мене. Били су то најтежи дани.

Када сам схватио да не могу да се носим са свим овим, помолио сам се и замолио Господа да ме води и покаже ми шта и како да радим. Тако се и догодило. Божјом милошћу и уз помоћ пријатеља, успео сам да донесем све неопходне одлуке и ево ме сада на средини друге недеље лечења. Верујем у Господа и скупљам сву снагу за борбу против ове болести. Нећу одустати нити попустити, и борићу се свом снагом. Лечење хемотерапијом је тежак пут, али морам њиме да идем. Ваше молитве, драги моји Грузијци и пријатељи из целог света, охрабрују ме и помажу ми да стекнем духовну снагу. Дају ми енергију да наставим. Читао сам ваше коментаре попут „све ће бити у реду, знам сигурно!” са осмехом и веселим духом.Толико је то типично за нашу вољену културу.

Једно могу са сигурношћу рећи: да сам остао у Тбилисију или се, како сам планирао, вратио из Истанбула пре 5. јула, постоји могућност да се сва горе описана необјашњива побољшања у мом здрављу можда не би ни догодила. Не могу а да не помислим да бих, с обзиром на то како се све одвијало 5. јула, да сам био у Грузији, ја био окривљен за готово све што се тамо догодило (уместо праведног беса и емоција наших људи), без обзира на то шта сам урадио, а вероватно бих и био ухапшен. [Аутор мисли на избијање насиља између LGBT демонстраната и контрапротеста током догађаја „прајда” тог дана. – нап. ур. ] Срчана инсуфицијенција би се погоршала, а ко зна какав би исход био? Очигледно је да у затворској болници нико не би видео отровну светлост микрофлоре амилоидозе на унутрашњем зиду мог срца. А тада би моја жена Нино могла да понавља колико до бесвести да јој је муж био потпуно здрав…

Много сам размишљао о томе да ли да јавно поделим ове детаље или не.

Ако је ово био покушај атентата на мене, онда би дељење ових детаља за те особе било поучно у будућности, јер ће сазнати зашто овог пута нису успели. С друге стране, ако је моја болест само случајност, непријатно ми је да узнемиравам људе причајући о својим мукама.

Али на крају сам одлучио да морам да проговорим. Прво, из безбедносних разлога, ако се икада спроведе истрага, и друго, да се смањи ширење трачева и препричавање читаве афере из друге руке.

Да ли је могуће да је у нашој несрећној земљи то неко намерно направио? Ко би предузео тако радикалан потез да покуша да уништи мој политички покрет који је тек основан? Коме би ишао у прилог наставак либералне дихотомије „натсеби” и „котсеби” (што значи Уједињени национални покрет и Грузијски сан), непрестано политичко љуљање с једне на другу страну, док земља у међувремену пропада? Да ли је могуће да мене и људе попут мене, који се противе радикалној LGBT пропаганди која наноси толико штете нашој земљи, доживљавају као такву претњу левици да би покушали нешто као што је овај високотехнолошки напад? Сасвим је могуће. Ако је заиста то посреди, да ли то значи да још увек постоји отворен налог да ме ликвидирају? Опет се питам, ко има користи од тога? Да је овај покушај успео, како би се ствари могле другачије развијати у нашој земљи? Нико то не зна.

С друге стране, наравно да је могуће да сам се сасвим случајно разболео од ове ретке болести управо у тренутку када сам ушао у политику. Током свих ових месеци, док сам се консултовао с лекарима, кад год је то било могуће постављао сам једно те исто питање – мада ми је једва било до тога – да ли је могуће изазвати такву болест тако неочекивано вештачким путем? Лекари с којима сам успео да се консултујем – у САД, Русији, Европи, Израелу и Турској – не могу то ни да потврде, ни да порекну, јер одговор на то питање спада у другу област надлежности. Али плазма ћелије карактеристичне за мијелом, пронађене током перфорације карличне кости, и додатне анализе коштане сржи, коштаних честица и крви, јасно показују да у најмању руку имам симптоме болести који дефинитивно могу бити узроковани зрачењем и радијацијским тровањем.

Судећи по оно мало података које сам сазнао – јасно је да сам имао ограничено време за темељно истраживање – до таквог тровања често долази додавањем изотопских супстанци у воду за пиће. Након што особа попије такву воду, тело постаје подложно тровању зрачењем. Ово зрачење се може извести, рецимо, оним што изгледа само као видео камера на стативу или то неко може урадити другим уређајем прикривеним или камуфлираним на сличан начин. Иако ово зрачење може утицати и на друге људе у близини, дејство је само привремено за оне који нису подложни озбиљнијим ефектима због претходног повећања изотопа у телу. То би, на пример, могло објаснити кашаљ мојих пријатеља у Кобулетима који се касније повукао. Све то звучи као да прича из неког шпијунског романа, а можда су то све само умишљања; међутим, зар овде нема довољно материјала да се запитамо шта се заиста догодило? Хајде да резимирамо:

• Како само се тако изненада разболео од ове ретке болести, која се развија много година, а код мене се јавила у року од само два месеца – и то два месеца која су се тачно поклопила с мојим уласком у политику? Уосталом, у априлу сам био потпуно здрав…

• Шта може да објасни изненадни почетак и каснији изненадни нестанак кашља код мојих пријатеља у Кобулетима, који је био врло сличан мом? Чиме може да се објасни изненадни нестанак мог кашља, престанак отицања удова и лошег сна, након што сам напустио домовину, иако је моја дијагноза потврђена и све прогнозе су биле доследно страшне?

• И, што је најважније, шта је довело до побољшања стања мог срца без икаквих нових лекова осим оног који сам већ толико дуго узимао?

Ако, у светлу свих ових околности, наша држава и Служба државне безбедности Грузије ћуте, биће то додатни доказ да се могло догодити нешто заиста подло.

За сада морам да се подвргнем радикалном лечењу веома опасне болести и то са оштећеним срцем. Већ сам смршао 11 килограма и тренутно не могу много да ходам – а ово је тек почетак мог лечења хемотерапијом. Не зна се шта ме чека у будућости. Предстоји ми дуг пут и, како је рекао један од наших очева, „на овом путу је бајка песничке храбрости” (Галактион Табидзе, „Месец Мтацминде”).

Осећам невероватну утеху и снагу у свом срцу. Ових дана сам доживео неописиву срећу. Његова светост ме је позвао и благословио. Свако ко је ово доживео схватиће о чему говорим. (Аутор мисли на Његову Светост католикоса и патријарха целе Грузије Илију II – нап. ур.)

На овом свету ништа се не догађа случајно: Ово писмо пишем на дан сећања на великог исцелитеља, Светог Пантелејмона. Нека Свети Великомученик Пантелејмон помогне свим болесницима и онима који носе терет, уморни и ожалошћени, у нашој отаџбини и широм света!

Опростите ми ако сте се због мене осетили узнемирено. Током ових дана наставићемо с јавним деловањем с нашим дивним пријатељима, а надам се да ћу поделити с вама још много других занимљивих и охрабрујућих ствари. Бићу у овој бици до краја, како ми здравље буде дозвољавало. Одбијам да останем у овом стању, прихватим болест или се повучем. Тако се не понаша ратник у жару борбе за спас наше културе.

Без обзира на разлог мог стања, од срца захваљујем Господу на Његовој помоћи и надам се најбољем. Лекари ме охрабрују, а породица и пријатељи подржавају ме с љубављу. Постоји једна ствар коју наши непријатељи једноставно не разумеју: да је за нас најважнија ствар вечност. Кога ћу се онда бојати?

Извор:
ИФН