ОТАЦ ОГРОМНЕ ПОРОДИЦЕ – СЕЋАЊЕ НА СТАРЦА ЈЕФРЕМА (МОРАИТИСА)

Старац Јефрем Филотејски или, како се обично назива, Аризонски, уснуо је у Господу. Био је последњи преживели ученик великог Светог Јосифа Исихасте, а у плодове његовог живота спадају готово двадесет манастира у Америци и Канади и стотине хиљада људи преобраћених и ојачаних у вери широм света…

Три састанка захваљујући којима смо научили о животу будућег старца Јефрема са старцем Јосифом…

Архимандрит Симеон (Гагатик), игуман Ахтирског манастира Свете Тројице у Русији, преводилац књиге Мој старац Јосиф Исихаста на руски језик:

Милошћу Божијом, срео сам се три пута са старцем Јефремом.

Књига његових сећања на старца Јосифа Исихасту објављена је у Грчкој 2008. Кад сам је прочитао, одмах сам знао да је морамо превести на руски; али да бисмо почели превођење, морали смо добити благослов аутора. Стога сам одлучио да одем у његов манастир у Аризони. Дан након што сам стигао, отишао сам у цркву у заказано време када је старац Јефрем примао оне који су долазили да га виде. Убрзо је дошао и сам старац – ходајући брзо, низак, мршав и врло живахан. Видевши ме, монаха којег није познавао, насмешио се попут детета, махнуо ми и ушао у цркву, крећући се према соби где је примао ходочаснике. Стајао сам тамо и радовао се састанку: такву једноставност и сусретљивост никада нисам срео пре ни после.

Када је дошао ред на мене, ушао сам у собу и рекао му сврху своје посете. Осећао сам се као да комуницирам са анђелом – не величанственим и страшним, већ врло једноставним и љубазним. Светост и светлост којима је зрачио старац били су просто анђеоски. Један од мојих захтева био је да ми омогући упознавање са оригиналним текстовима његових мемоара. Читање грчког издања мало ме је збунило. Сјајне странице са живахним и живописним, веома уметничким причама биле су у јаком контрасту са помало досадним одломцима написаним дрвеним језиком. Било је сасвим очигледно да је те одломке написао неко други. Као преводилац, хтео сам да радим са оригиналним извором, са оригиналним речима старца, пре било каквог мешања уредника, без његових исправки и додатака. На све моје захтеве, старац је лако давао своје „у реду“, са искреном радошћу.

Инспирисан његовим благословом и оригиналним текстом његових мемоара које сам добио од његове секретарице, вратио сам се у свој манастир и одмах кренуо на посао. За превод књиге од 500 страница требало је две године током којих су се појавила нека питања на која је само сам старац могао да одговори – и тако сам други пут летео у Америку. Кад сам се срео са његовим помоћницима у манастиру у Аризони и показао им листу од педесетак питања, одмах су рекли да није реално да с њим разговарам о свим тим питањима – био је превише заузет за такав посао. Стога су ми помогли да схватим већину најтежих делова, оставивши само неколико најличнијих питања старцу, на које нико други не би знао да одговори.

Старац ми је дао одговоре који су ми били потребни на овом другом састанку. На пример, разрешио је мистерију надимка који му је дао старац Јосиф – „Вавоули“, како га је обично називао. Нико од Грка није ми могао објаснити шта ова реч, које нема у грчким речницима, значи. Са непоновљивим осмехом, старац Јефрем је рекао да је то дечја реч којом су они називали један другога. Изгледа да су ову реч користили у родном граду старца Јосифа, а сетио га се када је млади, мали и мршави Јоанакис (симпатичан облик имена Јоанис) дошао у његову заједницу – будући велики старац Јефрем.

На овом другом састанку, замолио сам старца да ми да савет: Какав треба да буде игуман? И одмах ми је рекао: Игуман треба да буде, пре свега, отац. Никада не сме водити манастир као администратор, као командант. „Нема наређења, нема наредби. Никад! Само као отац!“ – Чувам ове речи у својој души као благо примљено од свеца и трудим се да применим овај савет колико год могу.

Годину дана касније, донео сам старцу објављену књигу под насловом Мој живот са старцем Јосифом на руском. Видевши ме с тим, старац Јефрем је изненађено узвикнуо: „Тако брзо?!“ Књига је заиста припремљена врло брзо: благослов старца и Божја помоћ очигледно су деловали читаво време док сам радио на њој – на тексту и његовој припреми за штампање у свим фазама рада. Старац Јефрем био је веома задовољан предивним корицама књиге које је урадио један од најбољих калиграфа и уметника – Алексеј Чекал. Централно место на корицама заузела је Исусова молитва, написана древним писмом и златним словима.

Био је то наш последњи састанак. Претходна два нису дуго трајала – старији помоћник који је био задужен за састанке са ходочасницима строго ме је упозорио на то. Тако је било због старчевих година и његове ограничене снаге и због тога што је много ходочасника увек чекало његову пажњу, савет и молитвену помоћ. Али трећег пута старац ми није дозволио да тако брзо одем. Почео је да се присећа свог детињства: како је живео током година немачке окупације у свом родном граду Волосу, како је на пијаци продавао разне ситнице како не би умро од глади, како су га ухапсили и како је видео малу децу коју су убили Немци.

Кад ме је коначно пустио и када сам изашао у ходник, његов помоћник је прекорно одмахнуо главом. Али шта сам могао учинити? Нисам могао прекинути старца…

Веома сам захвалан Господу Богу и старцу Јефрему на овим сусретима. Грејаће ме цео живот.

Куцкао ме је по глави и смејао се, као дете!

Протојереј Сергеј Баранов, духовник манастира иконе Мајке Божије „Иверске“ у Орску:

Провео сам два пута по недељу дана у манастиру Светог Антонија у Аризони са старцем Јефремом. Нисмо блиско комуницирали. Старац је већ био слаб. Био сам срећан што сам га само видео, служио Литургију и комуницирао с њим. Увек ми је непријатно да постављам питања. Довољно је само бити у близини таквих људи. Само стојите у близини и све се догађа. Сва питања нестају сама од себе. Нисам хтео да узнемиравам старца ниједном својом глупошћу, тако да није било испитивања, већ само побожне тишине. Молили смо се заједно.

За време службе он стоји с вама крај олтара, али душа му није ту. То је осећај који сам имао. Све што ми је требало било је да га погледам. Јасно сам то осетио и видео да у одређеним тренуцима Литургије – он је духом био негде далеко – не на Земљи, не с нама.

Тако мали, мршав човек – али, узгред, врло јаких руку, тако истрошених од рада. У манастиру постоји традиција да сви иду к њему за благослов, а он их љубазно и шаљиво удара по глави и смешка се, као дете, доносећи вам радост!

У манастиру Светог Антонија постоји осећај да старац Јефрем може било шта да искористи за мисионарење. Зато је отишао у Америку – земљу са врло мало православља. Основао је скоро двадесет манастира. Манастир Светог Антонија Великог, усред неплодне пустиње, пуне отровних змија и других гмизаваца, једноставно је оаза. Има тоне воде, фонтане, све је зелено, утапа се у сочном, обилно влажном зеленилу. Свуда постоје стазе; свуда скулптуре: јелени, јагњад, неке врсте птица. Подсећа на: Заиста вам кажем, ако се не обратите и не будете као дјеца, нећете ући у Царство Небеско (Мт. 18, 3). Самом старцу све ово није требало толико колико људима који би тамо долазили, понекад се ослобађајући од врло оштрог урбаног окружења појединих америчких метропола – све их је некако одмах померало и усклађивало.

Чак и споља, манастир оставља утисак Рајског Врта. Свуда около су пространи вртови наранџи, мандарина, лимуна и маслина, и воћњаци и повртњаци. Све је уредно, оплемењено и плодно.

Али што је најважније – на територији манастира постоји много цркава. С практичне тачке гледишта чини се да би била довољна једна или две… Али они су одлучили да граде и граде цркве, посвећујући ове, иако мале, цркве све већем и већем броју светаца.

Главна црква има главу Светог Јосифа Исихасте, коју је старац Јефрем донео са Свете Горе Атонске. Износе је на поклоњење ходочасницима.

Наравно, сваки манастир је увек почињао око неког појединца. Слава Богу да је у овом манастиру и у осталим које је старац основао широм Северне Америке – у САД-у и Канади – била особа попут оца Јефрема. Његове молитве и његов благослов осећају се свуда тамо. Он је био и јесте духовни ауторитет за све њих и, наравно, отац. Њега нису доживљавали као званичника именованог за управљање овом мрежом манастира, већ управо као оца који је градио духовни дом за своју огромну породицу.

Отац Јефрем је тако недокучива и јединствена особа, посебно за наше време, које се френетично плаши тако смеле, надахнуте духовности, какву је он имао. Није се бојао да лети, стреми ка Христу и повлачи друге са собом.

Нису речи које делују кроз особу, већ Дух. Само особа која је стекла Светог Духа може пренети Дух. Неко ко није стекао Светог Духа, већ о њему говори само у складу са својим академским образовањем, ако је научио нешто из књига, покупио нешто из нечијих речи, не може пренети Духа; он преноси само речи. Јер слово убија, а дух оживљује (2 Кор. 3, 6).

Као што је Господ приговарао: „Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери, што проходите море и копно да бисте добили једнога сљедбеника, и кад га придобијете, чините га сином пакла двоструко већим од себе“ (Мт. 23, 15). То је зато што такве „вође“ једноставно немају шта да дају онима које су обратили. Они сами су празни. „Ангажовали сте се“, прекорева их Господ, „тражећи следбенике за себе, али нисте били ангажовани у свом срцу. Дух није у вама! Стога су разочарани они које сте обратили.“

Личност старца Јефрема преноси Духа – не само његово духовно искуство, већ – Духа.

Постоји врло прецизан патристички израз: теосис (обожење). То се десило старцу Јефрему, баш као и његовом учитељу, старцу Јосифу Исихасти. И он је сигурно био обожен човек. Овде су и учитељ и ученик, који је постао учитељ многим другима, преносили обожење – били су проводници Духа Светога.

Они који покушавају да пренесу свој дух на друге су сами обманути људи. Али они кроз које сија Нестворена Светлост – који се не размећу својом сопственом „благодаћу“, већ Духом Божјим, на славу Божју – су истински. У старцу Јефрему била је управо та Светлост која се преливала на све остале.

Имао је такође ону изванредну комбинацију величине и једноставности са кротошћу која је карактеристична за све свеце. Једном сам у својој келији буквално ударио челом о њега. Излазио сам с пешкиром преко главе, и банг! Испоставило се да је то била келија у којој је живео његов духовни пријатељ, који се већ упокојио, а он се понекад ту заустављао … И то је келија у коју су ме сместили. У почетку сам био веома збуњен пред старцем … Али то је квалитет светаца: не стиде се. Само један осмех, љубазан поглед и сва срамота је одмах нестала …

Последњи пут, на дан када сам отишао, са великим стрепњом сећам се како је изненада изашао из стасидије и поздравио ме као свештеник свештеника – пољубили смо се. То је био последњи пут да сам га видео.

За нас, који смо у поређењу с њим толико ограничени, тајну његове Исусове молитве је, наравно, немогуће разумети. Духован пак све испитује, а њега самог нико не испитује (1 Кор. 2, 15).

Али сви они који су долазили у манастир Светог Антонија у Аризони увек су одмах добијали правило: 100 метанија, 900 Исусових молитви, 300 молитви Богородици. То је био минимум који су благословили свима: монасима, свештеницима и лаицима – једно правило. И свако ко испуњава ово правило има резултате. А они који су, ревносно почињали, а затим одлазили, изгубили су ово благо.

Старац Јефрем

Могли сте да одете оданде с неким утисцима, нешто знања, али главна ствар – је молитва. И то се мора практиковати. Не престај. Каже се: Молите се без престанка (1. Сол. 5, 17).

Слава Богу, ова молитва живи у нашем манастиру, по благослову старца Јефрема. Ништа није окрњено. Ово је минимум који захтева геронда. Ако узмете старчев благослов, морате то да испуните. Неки изговарају молитву чак и више.

Насликали смо велику икону „Достојно Јест“ Пресвете Богородице и из захвалности је послали старцу у Аризону. Отац Јефрем је однео икону у своју резиденцију. Има своју малу кућу са црквом у манастиру. Било нам је, наравно, драго због овога.

Такође смо се радовали вестима које смо добили на самом почетку оснивања нашег манастира. Још увек нисам могао тамо да стигнем, али мој пријатељ је већ био у Аризони. Ја сам секретар епархије, са тоном свих врста гњаваже, а затим сам и саградио катедралу – током дана био сам на градилишту, тако да смо ноћу служили Литургију у нашем новооснованом манастиру. Сваку ноћ смо служили Литургију. То је био центар читавог нашег монашког живота. Направили смо за нас типик према нашој снази и тежњама. Имамо такође још два сата Исусове молитве ноћу. Затим, кад је мој пријатељ отишао у манастир Светог Антонија, замолио сам га да пита о нашем типику: Да ли је у реду?

Назвао је након неколико дана из Аризоне: „Ваш типик је у основи исти као овде.“

Кад сам и сам касније отишао, заиста сам схватио да су наши типици слични.

Можда је то зато што сам све то – сам поглед на свет – преузео из времена проведеног на Светој Гори. Већ сам био на Светој Гори више од тридесет пута – Господ ме је чак удостојио да осликам цркву тамо. Све време тамо одлазим и боравим у келији Благовести Пресвете Богородице у Новом Скиту, где је старац Јосиф Исихаста живео и упокојио се. Његов гроб је тамо. Све је сачувано како је било у његово време. Слава Богу, пријатељ сам са старцем ове келије – оцем Никодемосом. Пре пет година дошао је да нас посети у Русију и поклонио нашем манастиру велики део моштију старца Јосифа Исихасте. Тада га још нисмо могли отворено славити, јер није био канонизован; једноставно смо се радовали, а сада када је он прослављен међу Светима, ми и сви наши ходочасници можемо га славити.

На Светој Гори, ученици старца Јосифа Исихасте раштркали су се по многим манастирима. Он тамо има много следбеника. Вероватно свако ко практикује Исусову молитву је на овај или онај начин у складу са овом традицијом коју је он оживео.

Имао сам шаљиву ситуацију. Једном смо били домаћини грузијском игуману и искушенику, и кад су већ одлазили, искушеник је изненада скочио и са изразитим грузијским нагласком рекао: „Оче Сергеј! Дајте ми Исусову молитву!“

Шаљиво сам му рекао, као да сам узео комад свог срца и ставио га у његово: „Ево!!!“

Седмицу касније назвао је: „Оче Сергеј! Молитва никад не престаје! И замислите: на руском!“

Молитва се не преноси правилима – не у писму, него у духу. Живиш са старцем и црпиш из његовог духа. Тако то иде.

Од скоро двадесет манастира које је отац Јефрем основао у Америци, био сам такође у калифорнијском манастиру иконе Мајке Божје „Живоносни Источник“, у подножју Сијера Неваде, са мајком Маркелом. Дух старца Јефрема несумњиво је присутан у свему и свуда. Понекад деца покупе чак и начин хода својих родитеља и најбоље карактеристике њихове спољашње и унутрашње појаве – да не говоримо о духовној деци. Они тамо толико воле геронду да су сви спремни да га опонашају – увек и у свему, а пре свега у његовој љубави према Богу и ближњем. Ово су основне карактеристике било ког свеца. Веома су светле у старцу Јефрему. Потпуно је упијен у Бога.

Бог је љубав (1 Јн. 4, 16). Он воли сваку Своју креацију. Кроз обожење, старац Јефрем волео је све оне које је видео пред собом, које је видео у духу и за које се молио – с љубављу је грлио цео свет. Куцкао би те по глави и смејао се, као дете! И загрлио би те.

Када смо сазнали да се старац Јефрем упокојио, није било трагедије! Кажем свима да је ракетом одлетео свом незаборавном оцу Јосифу. Нема ни најмање туге. Сви смо добро расположени. Радујемо се због њега!

Апостолско слетање старца Јефрема из Аризоне

Игуманија Николаја (Илина), управница Светониколајевско-Черноостровског манастира у Малојарославецу:

Једном се Свети Јосиф Исихаста, чији је старац Јефрем био последњи ученик, појавио и рекао му: „Кухико (надимак који значи „врло мали“)! – и изненада му у крило убацио гомилу наранџи. „Колико наранџи видиш, толико манастира мораш да изградиш у Сједињеним Америчким Државама и Канади“, и благословио га.

Било је тачно двадесет наранџи. Имамо неке везе са оснивањем једног од ових манастира, Божјим Промислом.

Године 1996, неке сестре из православне заједнице окупљене у Калифорнији дошле су у Русију. У манастиру Оптина питале су где могу да нађу традицију Оптине у манастирима, а оптински монаси су их послали к нама, у Малојарославец. Упознале смо се, а мајка Михаела постала је моја духовна кћи.

Сећам се да сам једном од ње добила писмо – имали су проблема са правосуђем. У том тренутку имала сам у руци писмо схи-архимандрита Арсенија, игумана манастира Махерас на Кипру – можете такође рећи и да је духовни унук старца Јосифа Исихасте. Светац очигледно сам води своју духовну породицу. И отац Арсеније ми је писао управо о оцу Јефрему…

Саветовала сам мајку Михаелу да се обрати њему.

Убрзо су се преселиле из Калифорније у Аризону. Старац Јефрем им је сам пронашао земљу за манастир Светог Пајсија Величковског (сада у Руској Православној Заграничној Цркви), а када је стигао тамо са сестрама, показујући им земљу, умало је од радости плесао:

„Овде ће бити велики манастир!“

Сам отац Јефрем био је игуман Филотејског манастира на планини Атос тридесет година. Повремено би одлазио с неколико атонских монаха у Канаду и Сједињене Државе – први пут 1979. јер му је била потребна тешка операција ноге; након тога, осетивши духовну глад континента, био је спреман да дели своју способност зацељивања духовних рана.

Старац Јефрем преселио се у Северну Америку према посебном Божјем откривењу. Испрва је поставио само приколицу у пустињи Аризоне, која је, треба рећи, веома опасно место, са масом звечарки и шкорпиона.

Његова миграција била је право апостолско слетање. Старац је започео оснивањем манастира Рођења Пресвете Богородице 1989. године у Пенсилванији, близу Питсбурга. И тако је основао један за другим готово две десетине мушких и женских манастира, укључујући 1995. године, Манастир Светог Антонија Великог, где се и сам настанио.

На почетку је чуо звоњаву звона на потпуно пустом месту. Када су отишли тамо са агентом за некретнине, звоњење се поновило и деца оца Јефрема, која су била с њим, такође су чула звоњаву, његовим молитвама. Господ им је дао како би их ојачао – до тада су прикупили врло скромна средства за куповину парчета земље. Чим су чули ову звоњаву, старац је ставио прст на усне: „Шшш! Не дајте продавцу да сазна да смо превише заинтересовани за ову ничију земљу.“

Тако је купљено земљиште и посао је почео да се загрева. Нико није замишљао да ће се временом оваква оаза развити овде. Купљене су десетине садница дрвећа. Старац, наоружан лименком с бојом, ишао је по пустињи и цртао крстове, означавајући места где треба да се сади дрвеће.

Тада је сам показао место за копање како би пронашли воду. Стручњаци су се свађали с њим и приговарали. Али он се насмешио: „Копајте! Преузимам одговорност.“

Заправо, у дубинама је пронађена потпуно проточна река, и пустиња је постала рај. У манастиру више није недостајало воде и почела је градња. Манастирска кухиња хранила је бројне раднике, али и ходочаснике којих је било све више и више.

Они све смештају у хладне келије са тушем у изузетно врућем поднебљу (50°C у хладу током дана лети).

Али главна ствар је духовно спасење од онога што Псалм 90. назива „демоном поднева“. Тумачи кажу да је то као подне, када се ваздух тресе од врућине – стварност овог света постаје толико густа, као уље, оно прождире… Зар се ово не догађа у модерној Америци, са њеним култивисаним култом конзумеризма? … али Господ не бјеше у огњу. А иза огња дође глас тих и танак (3 Цар. 19, 12). Ту је Господ!

Била је то свежина Божјег присуства коју је отац Јефрем открио савременом свету! Фрапантно је то што је остао до прослављења међу Светима свог авве – старца Јосифа Исихасте – а затим отишао.

Уз подршку старца Јефрема, који се бринуо за мисију међу Американцима, манастир Светог Пајсија Величковског у Аризони отворио је Свету Заштитну Школу за девојчице од осам до осамнаест година. Они прихватају све – све док полазница жели да учи православље. Већ више од 100 америчких девојака придружило се молитвеном животу, а неке су остале у манастиру као монахиње; друге су се венчале и постале праве православне супруге и мајке.

Православље је темељ породичног живота у свету у којем све истинско и спасоносно постаје све нестабилније …

Нека упутства старца Јефрема његовим духовним кћерима

Права теологија

Теологија, права теологија, не стиче се на универзитетима, већ само у презиру према свету, далеко од буке и метежа, у тихом и мирном месту, одређеним редоследом молитве и подвига, када човек, прочистивши свој ум и ослободивши се напетости од тела, прима светлост истинске теологије – знање о самом себи.

Не вређајте Мајку Божју

Погледајте како жене вређају Мајку Божју својим провокативним изгледом лети. С једне стране, оне поштују икону скромне Девице, а с друге – искушавају и терају оне око себе да греше својим провокативним изгледом. То се чак не сматра грехом који треба да се исповеди.

О апсурдности феминистичких тврдњи

Данас се пуно говори о једнакости полова – мушкараца и жена. Али борба за равноправност жена и такозвани феминистички покрет касне. Хришћанство је већ решило овај проблем пре двадесетак векова. Како? Уништило је разлике! Дало је женама једнаку част као и мушкарцима. Шта више – једној жени доделило је такву част коју ниједан мушкарац није имао, нема или неће имати. Ова жена је Пресвета Богородица.

У хришћанству, у Цркви, људи се оцењују не на основу пола, друштвеног положаја, нивоа образовања, финансијских средстава, даровитости и тако даље. Људи се издвајају и вреднују на једној јединој основи – светости. За Бога нема ни мушкарца ни жене. Постоје само грешници и покајници, зли и побожни, свети и Пресвета.

Мисли о свом духовном оцу не као о човеку, већ као о слуги Божјем

Када змија искочи из своје јазбине, она жури да се сакрије, јер осећа да ће бити убијена. Тако је и са демонском мишљу, која је попут отровне змије. Кад изађе из човекових уста, расипа се и нестаје, јер је исповест смирење. А ако сотона не може поднети чак ни мирис смирења, како онда може издржати након смирене и искрене исповести?

Али желим добар почетак и будност, дете моје. Не стиди се преда мном. Мисли о мени не као о човеку, већ као о Божјем слуги. Причај ми о свему, чак и ако ти је неко рекао нешто о мени, јер из искуства знам ђаволове увреде и знам како се бори са човеком. Духовна деца имају једноставно срце, и ако лоше мисли дођу до њих, то је због демонске злобе и егоизма човека, коме је, због смирења, дозвољено да буде искушаван таквим мислима о свом старцу.

Стога, немој бити тужна. Увек ћу се радовати ако слободно и искрено разговараш са мном, јер без чисте исповести, не може бити напретка у духовном животу.

Плачи, али немој бити тужна

Не тугуј тако јако, дете моје. У свему је потребна умереност. Биће ти горе од много плача, јер твоји нерви не могу да издрже толико бола и жалости.

Твоје покајање донеће анђелима неизмерну радост

Све што си поднела, кћери моја, догодило се због твог самопоуздања. Зар те нису учили смирењу и самоукоревању? Шта покушаваш да урадиш? Зар не знаш да човек који се напажљиво наслони на штап од трске, сломи свој штап и повреди руке? Шта си се усудила да урадиш? Зар не знаш да без Мене не можете ништа чинити? Зар не знаш да су многи оци пали због ослањања на себе саме?

Смири се, самоукоревај се, плачи, кћери моја, опери своје свадбено рухо. Твој Женик, који је лепши од свих синова људских, зове те, тражи те и припремио је место за тебе на Небу – духовно лепу свадбену одају! Анђели служе, немој бити лења. Устани, попиј мало воде и опери своје свадбено рухо, јер не знаш када ће доћи смрт, која не упозорава на свој долазак, али обилази све. А не знамо тај сат.

Покај се. Види како блудница пере Господу најчистија стопала. Она пролива сузе драгоценије од мира и те сузе привлаче Божанску милост и опроштај. Чује: „Опроштени су ти греси; иди у миру.“

Покајање, кћери моја. Падни с јауком пред ноге Страшног Господа, плачи и вичи: „Сагреших, Исусе мој. Прими ме као покајницу и спаси ме. Не презри моје сузе, Радости анђела. Не презри ме, не одбаци ме, Ти чијем су се неописивом снисхођењу небеса поклонила.“

Преклињи Христа овим речима, са уверењем да ћеш троструко стећи Његову љубав.

Твоје покајање донеће анђелима неизмерну радост, и они ће задивљено узвикнути: „Она је устала, она је устала, она је устала!“ – то јест, ниси потпуно пала, него си се подигла, и не котрљаш се више према понору, него поново журиш према горе.

Љубав је изнад свих подела

Екатерина, супруга астронаута Јурија Маленченка:

Отишла сам у Аризону, у манастир Светог Антонија пре две године. Дуго живим у Америци и нисам уопште очекивала да ћу видети шта сам тамо видела …

Грчка православна црква у Америци увек је била нешто самосвојно – као Црква за себе, за Грке. Ако нисте Грк, изгледа да тамо немате шта радити. Али била сам запањена како су у манастиру са старцем Јефремом сви били заједно: Руси, Грци и Американци – и људи из потпуно различитих држава. Сви су се окупили ради Христа, Царства Божјег – не због било какве људске позадине или постављања циљева.

Манастир Светог Антонија је невероватно место. Манастир је у дивљој пустињи. Кад се све около налази у загрејаном и свирепом, непрекидном процесу опстанка – овде, унутра, иза манастирске ограде, па чак и на периферији манастира, у његовим дивним вртовима, све се одмах мења.

Кад сам приступила старцу Јефрему, није ми ништа рекао, већ ми је само дао знак прстом: „Идемо.“ Кренула сам и ушли смо у цркву. Тамо ме је једноставно водио кроз цркву. Није било потребе за било каквим речима, о било чему земаљском …

Отац вас гледа, а ви схватате да он зна све, па чак и више …

Живелa сам у Хјустону око осам година. Кадa сам отишлa тамо, завршавали су изградњу другог манастира у близини – једног од оних које је старац Јефрем основао у Америци. Отварање другог манастира је одмах променило, као што искуство показује, све око себе, утичући некако на све људе. Поново, није било подела: Ми смо Грци, ви сте Руси, оно су Американци – не! Сви су били заједно! И свима заједно је све било у реду. Нема ни Грка ни Јевреја … него је све и у свему Христос (Кол 3, 11). То је најважнија ствар.

Ништа друго не задиви и не инспирише људе за било шта боље ових дана осим Божје љубави! Ако нема љубави или је нема довољно, особа ће отићи у такву цркву и осећати се као аутсајдер, и тешко јој је да се уклопи. Али са старцем Јефремом, љубав је се преливала: сви су били „његови“, и било је као да их је познавао 100 година. Одмах разумете све тамо. Све се перципира нормално. Ништа није стресно или шокантно. Све је ново, занимљиво, али некако познато. То је невероватан ефекат. Али у основи је управо љубав.

Изнутра, Америци је тешко. Упркос свој удобности и благостању, душе су тамо угњетаване. И ништа не може да испуни ову духовну празнину.

Таква дубина каква постоји у православљу не може се наћи нигде другде – ни у католицизму, ни у протестантизму, укључујући и баптисте који су толико раширени у Америци. Они немају оно што људи налазе у православљу. Не можете тако лако дисати нигде другде.

Мој отац је професор на универзитету у Оклахоми. Православна црква Свете равноапостолне Нине отворена је тамо недавно. Чула сам како свештеник предаје о Исусовој молитви и схватила да је он очигледно наследник традиције Светог Јосифа Исихасте, а то значи да га је можда у Америци упознао преко оца Јефрема из Аризоне. Главна ствар у овој традицији је молитва као веза с Богом и израз љубави према Њему, и љубави према свакој особи као брату или сестри у Христу. Љубав је изнад свих подела. Изгледа једноставно, али људи иду у манастир оца Јефрема због ове једноставности. Душа је тамо заиста смирена.

Тамо се службе одржавају ноћу. Литургија се завршава око 5:00 или 6:00 ујутру. Тада почиње трпеза, као наставак Литургије. Онда имамо сат или два да се одморимо. Али они који су знали да ће старац Јефрем у то време поћи да нахрани сиромашне, окупили су се на тргу иза кухиње. Чекали су тамо док његов аутомобил није прошао, када је ишао „у лов“, како је сам рекао – само је узео храну и потрепштине и одвезао се около, тражећи оне којима је потребно. Понекад се враћао задовољан, кад је могао да нахрани неколико десетина људи. Али понекад је био забринут, сусревши само неколико просјака. Он сам је потицао из веома сиромашне породице и знао је шта треба. Људи су се окупили иза манастирске кухиње и чекали старца …

Сиромаштво није само материјално, он је утољавао и духовну глад. Зауставио би ауто, изашао и благословио све. Понекад би некоме дао мало колача. Опет, нису биле потребне речи. Само би вас благословио, и вама би порасла крила! Понекад је старац благосиљао из аутомобила, и радост је била иста! И љубав – а у томе је Бог.

Превод са енглеског
Бојана Милидраговић

Извор:
ПРАВОСЛАВНА ПОРОДИЦА