ДАНИ(J)ЕЛ СИМИЋ: НЕСТАНАК ГЕНЕРАЛА САВЧИЋА ЈЕ ДОКАЗ ДА СРБИ ПОСТОЈЕ КАО НАРОД

Генерал Миломир Савчић се придружио дугој листи часних српских генерала, који су оптужени за наводне ратне злочине искључиво из разлога што су одлучили да не оду у изолацију или емиграцију, него су наставили свој друштвенополитички ангажман.

Тврдим да против Савчића не би била подигнута било каква оптужница, да је одлучио да се бави неким другим пословима, далеко од очију јавности.

Исто тако, Савчићу не би био одређен притвор, да није у току параинстиутционална офанзива ОХР и муслиманске политике на Српску у цјелини.

И тзв. Суд БиХ, и закон о укидању слободе говора (тј. забране коментарисања одлука Хашког трибунала), нелегални су и наметнути од ОХР. Циљ им је дестабилизација и заоштравање политичке ситуације у БиХ, с јасним печатом унапријед припремљених акција у сврху доласка Кристијана Шмита.

Запад се повлачи из Авганистана и отвара кризно жариште у БиХ. До степена ратног сукоба.

Нема ни промила сумње да све акције муслимана добијају зелено свјетло из Брисела и Вашингтона. Генерал Савчић је само колатерална штета, а традиција жртвовања српских ратних старјешина му не обећава позитивну прогнозу.

Изузетно је битно, зарад достојанства генерација које долазе, Суду БиХ који је и направљен да би био Хашки трибуналчић, за личне и дневнополитичке потребе, ускратити могућност да притвори генерала Савчића.

Његов нестанак је уједно и улазак у легенду.

Његов нестанак, ма колико кратко или дуго трајао, још је потврда да потреба за хајдуцима и епским узорима ове врсте није престала.

Његов нестанак је још једино доказ да Срби као нација постоје.

Хапшење или потјерница за неким од некадашњих муслиманских оружаних главара, била би тачка прелома у правцу рата или мира. Не само да смо дошли у прилику да нам генерале као Младић или Савчић, пореде са шанерима, разбојницима и зеленашима као Готовина или Орић; већ је и „синдром скухане жабе“ изгубио на тежини.

Толико су наши вољом народа, страног новца и силе изабрани политичари посјекли кнезова у посљедњих пар деценија, у име „враћања у породицу цивилизованих народа“, да треба установити „синдром Бирчанин Илије“.

Је ли неко можда још увијек толико малоуман, да мисли да се може десити нешто друго када аге и бегови зовну на разговор?

У ово вријеме док је давно жртвовани генерал, некадашњи команданта 65. заштитног моторизованог пука Главног штаба Војске Републике у бјегству, можемо уживати оно мало бунтовништва и самосвијести.

А то треба не само умјетницима и идеалистима као што сам ја.

Драго ми је да је и емисија у којој сам заједно са њим учествовао наведена као разлог за одређивање притвора.

Била ми је част што сам познавао Миломира Савчића и прије него што је ушао у легенду.

Извор:
ФРОНТАЛ