Подсећање: Божићни проглас српском народу Косова и Метохије
Српско-албански односи на Косову и Метохији непрестано се све јаче заоштравају и погоршавају. Тражење решавања тих односа намеће се како овде на Косову и Метохији, Србији и Југославији, тако и у институцијама међународне заједнице и светској медијској и политичкој јавности. Налазимо се у времену када се са свих страна врши притисак за промену стања. Актуелни режим у Србији све је неспремнији и неспособнији да крене истинским демократским путем у тражењу решења овог акутног питања. Већ више година режим испољава неспремност, неспособност, државну неодговорност и немоћ да адекватним демократским, политичким и дипломатским путем, мудро и одговорно отвори процес решавања српско-албанских односа на корист и једних и других, разобличи албански сепаратизам и тако увери међународну заједницу да и адекватним државним мерама мора да спречава тероризам, отклања опасност од сецесије, онемогућава постојање и деловање албанске парадржаве и чува национални и територијални интегритет и суверенитет државе Србије на Косову и Метохији.
Насупрот томе, албанска сепаратистичка активност против државе Србије и Срба је све радикалнија и агресивнија. Она прелази у све изразитији организовани тероризам чије су мете: припадници МУП-а Србије, Војска Југославије, српско цивилно становништво, манастири и Албанци лојални држави Србији. Свој тероризам Албанци проглашавају ослободилачком борбом. Најава избора за органе такозване Републике Косово је само нови изазов за сукоб са органима државе Србије. Тиме Албанци желе да скрену пажњу светске јавности на своју сепаратистичку аквивност и позову међународну заједницу да се непосредно укључи и ангажује на реализовању сецесије Косова и Метохије, као и да унесе немир, неспокојство и несигурност код српског становништва, како би га за свагда протерали са ових косово-метохијскох простора.
Тако је питање Косова и Метохије интернационализовано. Међународни фактори су јавно и тајно присутни овде. Србија је постала зависна од њих. Поново се српски народ суочава са безизлазом и безнађем. Срби у Србији, Југославији и дијаспори још увек немају КОНСЕНЗУС о националним и државним интересима како у Србији као целини, тако и на њеном најстаријем делу, Косову и Метохији. О Косову и Метохији од стране владајуће гарнитуре говори се само уочи и за време избора, што албанске сепаратисте охрабрује, а Србе онеспокојава. Иако су Косово и Метохија по Уставу Србије, Уставу СР Југославије и по свим међународним нормама искључиво унутрашња ствар Србије, ипак се перфидно ради да се питање Косова и Метохије пренесе на СР Југославију. Извлачење питања Косова и Метохије из државе Србије јесте само први корак ка сецесији. Стога се бојимо, не без разлога, да је на помолу нова национална издаја, слична оној у Крајинама. Своју судбину смо препустили људима који нису најдиректиније (или чак никако) заинтересовани за положај државе Србије на Косову и Метохији. Стереотипне фразе да је Косово неотуђиви део Србије, да нећемо дати ни стопу косовске земље, и сл., ту много не помажу. О нашој судбини се одлучује без нас и мимо нас. Живимо у илузијама великих, старих и јалових обећања у великој неизвесности. Косовско-метохијски Срби, као никада до сад у историји, заступљени су са 45 представника Срба у Народној Скупштини Србије и Скупштини Југославије, али њихова активност по питању Косова и Метохије тамо изостаје, њихов се глас не чује. То Србе национално дезорјентише, баца у очајање, депресију и дефетизам.
Браћо и сестре, историја нас учи да је само СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА увек и у свим приликама била уз свој народ и са својим народом. Са њим је делила и добро и зло, страдала и васкрсавала заједно са српским народом, чувала његов духовни интегритет и национални идентитет. Она то чини и данас и тако врши своју узвишену мисију спасења и обожења рода српскога. Исто тако и српска интелигеницја је у новијој историји била уз свој народ као главни покретач борбе за националну слободу, мир, правду, социјални и економски прогрес народа. И косовсксо-метохијски Срби с правом очекују и данас, како од своје Цркве тако и од своје интелигенције, да буду активнији и у првим редовима организоване политичке борбе за очување српства и државе Србије на овим просторима. Политчка успаванка, надувана самоувереност и дефетизам су велика опасност по српски народ и државу Србију на Косову и Метохији.
Браћо и сестре, смемо ли затворити очи и ПРИХВАТИТИ ИСТОРИЈСКУ ОДГОВОРНОСТ? НЕ! То је капитуланство. Није све изгубљено. Ми треба да се као Срби ОКУПИМО на националној и демократској ПЛАТФОРМИ ЗА ОПСТАНАК СРБА НА ОВИМ ПРОСТОРИМА. Јер, каква ће нам се скројити судбина и каква ће нам РЕШЕЊА понудити или наметнути, умногоме зависи ОД САМИХ НАС СРБА. Основни услов успешне борбе за наш ОПСТАНАК и ОСТАНАК и одбрану је ЈЕДИНСТВО, МЕЂУСОБНО ПОШТОВАЊЕ, УВАЖАВАЊЕ И ДЕЛОВАЊЕ НА ЗАЈЕДНИЧКОЈ НАЦИОНАЛНОЈ, ДЕМОКРАТСКОЈ И ДУХОВНОЈ ПЛАТФОРМИ. То ће условити да и ми, косовско-метохијски Срби, као колективитет, будемо признати и уважавани као политички фактор, да добијемо подршку свеколиког српског народа и других истинољубивих и мирољубивих људи за наше праведно опредељење. А међународни фактори и сва демократска јавност ће то умети да узму у обзир и поштују.
Међутим, ако и даље останемо национално разједињени по разним партијама, странкама, удружењима и по разним другим основама и деобама, а још увек без НАЦИОНАЛНОГ КОНСЕНЗУСА о основним националним и државним интересима и без ЗАЈЕДНИЧКОГ СТАВА о Косову и Метохији из којег се оквира не сме изаћи, ми косовско-метохијски Срби НИСМО, нити можемо бити никакав одлучујући фактор ни у странкама којима слободно припадамо ни у државним институцијама у Републици Србији и Југославији, ни као национални колективитет на Косову и Метохији а још мање код међународне заједнице.
У јединству и слози је снага, спас и нада. Окупимо се дакле, у национални демократски покрет Срба Косова и Метохије. С тим циљем заказан је Други Свецрквено-Народни Сабор за 24. и 25. јануар 1998. године у Приштини. Зато вас братски позивамо да лично или преко ваших представника учествујете на том сабору и дате свој допринос договору шта и како даље чинити.
Циљ мора бити:
КОСОВИ И МЕТОХИЈА У СРБИЈИ!
СРБИЈА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ!
Објављено: Светигора, лист митропилије цетињске, година VII, св. Симеон Мироточиви 1998, број 68-69, стр. 23-24.
Извор:
ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА У ЕГЗИЛУ