Уочи годишњице егзодуса: Крајишки Срби о успоменама из избегличких колона

И баш када највише желе да ћуте и самују, ови храбри људи изнова сакупљају снагу и боре се против заборава. За њих је тројство „памти, говори, преноси” света заповест

Олуја тешких осећања је оно што почетком августа „удара” на Србе из Крајине који су 4. августа 1995. напуштали вековна огњишта у највећем егзодусу у модерној европској историји, праћени ураганском ватром артиљерије и авијације.

Ко се није укључио у збег од 250.000 људи није ни преживео војно-полицијску операцију „Олуја”, што је службени назив хрватске државе за коначно етничко чишћење Срба, започето у Другом светском рату. Онај свет који се дичи хуманошћу, културом и демократијом, створио је атмосферу за ову трагедију и равнодушно ју је посматрао. Исто као и геноцид над Србима у НДХ. Ради своје мирне савести, данас тај врли цивилизовани Запад покушава да Србима забрани и сећања.

Упркос тим злурадим очекивањима, ни ова велика српска сеоба, ко зна која по реду, није уништила ни виталност Крајишника, ни њихов идентитет. Многа деца из колоне ужаса данас су успешни пословни људи, научници, лекари, спортисти… Они су живи доказ да живот увек побеђује. И баш када највише желе да ћуте и самују, ови храбри људи изнова сакупљају снагу и боре се против заборава. За њих је тројство „памти, говори, преноси” света заповест.

Др Сергеј Мацура, доцент на Филолошком факултету: Август буди горко сећање

Траума „Олује” јесте ублажена после 26 година и свакодневне борбе за остварење животних циљева, али када се приближи крај јула и почетак августа, враћа се непријатно и горко сећање, јављају се слике разарања и мучног путовања од 14-15 дана у колони која мили, на тракторској приколици, камиону или у претрпаном аутомобилу.

Те 1995. имао сам 19 година и после другог семестра студија у Петрињи дошао сам кући у Книн на летњи распуст. У пет ујутро 4. августа је почело гранатирање које нисмо очекивали. Окупило се нас десетак комшија, пензионера и младих, чекали смо да се утиша, као у ранијим нападима, али овога пута бомбардовање није престајало. Са наше стране није било одговора. Тек око 10 сати зачуо се један плотун ракетног система „Оркан” и хрватска артиљерија је одмах ублажила напад. То је било све. Наша артиљерија више се није оглашавала. То је једна од врло непријатних епизода, која никада није разјашњена, што и данас мучи Крајишнике.

Ситуација се погоршавала, људи су схватили да нема одбране и почели су да се исељавају. Моја мајка је била лекар и евакуисала је книнску болницу. Кренуо сам са њима, око пола два ујутро. Изашли смо из Книна у збегу, по серпентинама Булине стране. Прошли смо кроз Срб, прешли Уну и стигли до импровизованог пута код Мартин Брода. Крај њега је стајало неколико напуштених војних багера.

Пут је пробијен само неколико дана раније, људи су коментарисали да је све припремано за збег. Задржали смо се неколико сати у Петровцу, где није било услова да останемо и наставили смо до Бањалуке. Срећом, прошли смо пре него што су хрватски мигови напали избегличку колону. Они су дејствовали у туђем ваздушном простору и по туђој територији, а за то нико никада није одговарао. У њиховим нападима су страдали неки моји рођаци. То је врло мучно сећање.

Родитељи су ми у пензији, брат је економиста и ради у иностранству, а ја држим наставу на Филолошком факултету. Када дође 4. август, сви се ућутимо и осећамо тескобу.

Ђурђица Драгаш, уредник у Радио Београду: Отет ми је завичај, зар се то заборавља?

Када чујем реч „олуја”, пред очима ми се поново указује свитање 5. августа, када сам се опраштала са завичајем. Имала сам 21 годину и била студент у Београду. Током распуста сам се враћала кући у Кореницу, где је моја породица морала да побегне 1991. из Госпића.

Напад је почео 4. августа рано ујутро. Било је и раније гранатирања, али ово је било другачије. Није престајало сатима. На Радио Загребу, који смо једино могли да ухватимо, слушали смо Туђманов говор у коме нас позива „да останемо, да не пружамо отпор, да ће доћи хрватска војска и да они који нису ништа згрешили немају чега да се плаше”. То нас је управо највише уплашило, схватили смо да се нешто озбиљно дешава. Цео тај дан је прошао у мучном ишчекивању. Предвече је улицом ишао ауто из кога је изашао човек у маскирној униформи и рекао да почиње евакуација, да кренемо ка граници са Босном, да је то само привремено и да ћемо се вратити. Схватили смо да морамо да кренемо на пут без повратка.

Наш ауто је био ту, али ни мама, ни сестра, ни ја нисмо биле возачи. Замолили смо комшије да нам помогну. Како обично бива у тим тренуцима, људи су почели неконтролисано да товаре ствари и пукла је гума. Тада су сви разишли и оставили нас три саме. Тражиле смо помоћ, али већ је свако гледао само себе. Оставиле смо кола, узеле нешто ствари и покушале да ухватимо неки превоз. Најзад нам је стао неки камиончић којим смо читаву ноћ путовали по макадаму до Доњег Лапца. Било нас је много у том мрклом мраку. Сви су ћутали. Свако је своју муку мучио. Успут смо гледали очајне људе покрај покварених аутомобила и трактора. Јутро смо дочекали у Лапцу, тог свитања се најболније сећам…

Ту смо нашле превоз који је ишао до Бањалуке. Људи су нам понудили да идемо с њима до Србије, али мама, сестра и ја нисмо хтеле, желеле смо да се некако нађемо са татом, фамилијом… Остале смо на петљи код Бањалуке и на голој ледини провеле готово два дана по ужасној киши. Биле смо потпуно мокре, само смо ишле од једног до другог трактора и загледале да нађемо неког познатог. Коначно смо после два дана успеле да пронађемо тату и остале из фамилије, хвала богу. Тада је почело путовање до Србије, које је трајало око 10 дана. Како год чудно звучало, тај део пута је био лак, јер смо били са својима.

Ожиљак од „Олује” не може да зарасте и ја увек одболујем почетак августа.

Др Милан Гулић, Институт за савремену историју: Дете из колоне још чучи у мени

Као историчар научио сам да избегнем лични моменат у сећању на „Олују” јер мој посао захтева да се бавим прошлошћу без пристрасности. И из личних разлога нерадо причам о „Олуји”, јер тада се у мени буди оно дете из колоне које осећа страховиту неизвесност и слутњу да ствари неће ићи на добро. Имао сам само десет година у то време и тешко да сам могао да перципирам шта се догађа и какве размере има догађај у коме учествујем. Оно што је остало неизбрисиво у сећању је осећај неизвесности и ишчекивања са зебњом.

Читавог 4. августа је трајало страховито гранатирање мог града Бенковца. До тада сам већ преживео неколико тешких бомбардовања па ово није представљало неку новост из моје дечје перспективе. Ујутро су још и неке информације кружиле, људи су комуницирали колико се могло, али како је време одмицало, видео сам да је нешто другачије. Кроз прозор сам посматрао како се људи пакују и крећу некуда…

Тада се јавио осећај страховите усамљености усред гомиле људи, који се јавља у тренутку када свако почиње да води рачуна само о себи и својој породици. Приче о планској евакуацији и о томе да су људи били информисани куда и како да се крећу, нису тачне. Нисмо имали појма куда треба да идемо. Евакуисао сам се са најужом породицом у нашем аутомобилу око пола два после поноћи и утопили смо се у колону. То је био догађај библијских размера, али тада нико од нас тога није био свестан тога. То разумевање је дошло годинама касније.

Маја Колунџија, наша позната глумица и педагог: Из куће смо прогнани на мој 18. рођендан

Од 4. августа 1995. реч „олуја” више никада код мене није изазвала асоцијацију на временску непогоду. Када чујем ту реч, у мени се јавља осећај неверице, немогућности да људски ум појми да неко може да тако острашћено прогони и мрзи један народ. Када су средином јула Хрвати освојили Динару са босанске стране људи су почели да говоре да нас гледају на длану и да је питање дана када ће нас напасти. Тада нисам обраћала пажњу на те приче, покушавала сам да живим свој тинејџерски живот колико сам могла у тим условима.

Тог 4. августа рано ујутро, на мој 18. рођендан, пробудиле су ме бомбе које су падале по граду. Долазиле су са истока, са Динаре, одакле свиће сунце. Са првим зрацима су долетали пројектили. Отац је већ био будан. Стајао је и одсутно понављао: „Престаће”. Нисмо веровали да се то дешава.

Неверица је тај осећај који ми се враћа када год чујем реч „олуја”. О таквој неверици сам раније само читала у збиркама сећања људи који су преживали Јасеновац, или усташко клање над јамама. Они су гледали како друге људе испред њих убијају и нису веровали сопственим очима да се то догађа. Њихов ум није могао да појми такву нељудскост. И настављали су да корачају у колони према својим џелатима. Таква страшна неверица се осећала током „Олује”. Исто је било на почетку рата, док смо гледали вести о првим сукобима. Тада сам питала оца „Је л’ да да код нас неће бити ништа?” Очајнички сам из детињег страха у питању већ давала себи одговор и тражила његову потврду.

Како је време одмицало, 4. август се претварао у агонију. Људи су ишли од куће до куће покушавајући да сазнају неку информацију. Онда смо видели прва натоварена возила како одлазе. Затим је почела да пролази и војска. Зебња је прерасла у панику. Људи су се махнито паковали. Мислили смо да ћемо отићи само до неког пропланка, не далеко, док не прође. Носили смо стару ћебад и ствари, да се нове не похабају, да нас сачекају када се вратимо. Иронија. Сунце је било црвено, огромно, никада веће нисам видела. Залазило је бескрајно полако. Годинама због тог призора нисам могла могла да гледам залазак сунца.

Кренули смо са комшијом у „тамићу” неким тек просеченим путем до Мартин Брода. Дословно испред нас су правили пут. Отац је био блед и ћутао је као заливен, данима. Ја сам била нема, током целог пута ништа нисам проговорила. Мајка је говорила: „Е, да сам знала да ћу за 18. ћеркин догађај бежати…” Возили смо се целу ноћ, преко Оштреља до Петровца, где смо стали на ливади коју је покрила маса људи и возила. Не сећам се ниједног звука, гласа, плача деце. Само мук. Седела сам у врећи за спавање док ме умор није савладао. Одатле смо наставили ка Београду, али сећање на тај део пута уопште не постоји у мом памћењу, иако је трајао данима. Само тама и мук. Прва ствар коју сам видела и сећам је се била је зграда „телевизорка” на Новом Београду. Провирила сам испод цираде и вратила се у мрак.

Сваке године крајем јула почиње „болест олује”. Појачава се са сваким помињањем, обележавањем, питањима. Годинама нисам дозвољавала да ми честитају рођендан јер је 4. августа. Али када су стигла деца, променило се набоље. Са њима поново уживам у заласку сунца и правим рођенданску торту. Живот побеђује. Ипак, сећање остаје. Рану од „Олује” је лако отворити.

Аутор Борис Субашић

Извор:
СТАНДАРД