Годишњица: Исконско зло – покољ дјеце у Машвини

“Ко jе осмислио мртво коло у Машвини, на планини кордунског брда (изнад Раковице, Слуњ), када су 18. jула 1942. године усташе поклале у збjеговима и властитим кућама више од 420 српских цивила, па закланих 10 дjевоjчица и 10 дjечака, од 5 до 7 година, скинуле голе, дjевоjчице положили на леђа у круг, споjили им руке, а раширили ногице и на њих положили голе заклане дjечаке” пита се болно и готово невjеруjући др. Ђуро Затезало у своjоj књизи “Радио сам своj сељачки и ковачки посао” .

Свjедочанства о овом догађаjу показуjу да jе Покољ, геноцид над Србима почињен од стране НДХ био манифестациjа исконског зла, тешко разумљивог и никада до краjа обjашњивог.

У књизи Милоша Гаћеше “Строj завичаjа – трећи део – Кордун 1942” налазимо свjедочанство о овом страшном злочину коjе вам преносимо у редовима коjи слиjеде.

21. jула 1942. навече кренуо jе комадант 4. батаљона Кордунашког одреда Никола Басара са jош 14 бораца да обиђе поприште борбе коjа се одиграла 18.7.1942. г. у шуми Машвина, па у вези тога каже: „ Када се разданило 22.7.1942. са те косе (шума Машвина) видjела су се готово сва села од Цазина до Раковице. Куће све горjеле.

Остала jе пустош.

У воћњацима jе било понеко говедо а на воћкама кокоши. Ове животиње кад би нас угледале бjеже и дрече а говеда ричу као подивљала. Поред изгорjелих кућа понеки људски леш жене, диjетета или неког стариjег мушкарца. Шума Машвина протеже се неколико километара кроз коjу води пут од Брезовца ка Кордунском Љесковцу.

Када смо ушли у шуму и кренули путом наишли смо на страховите призоре дужином читавог пута са обjе стране до 2 км разбацани лешеви дjеце, жена и стариjих особа. Затим поубиjане ситне и крупне стоке. Обзиром да су љетни дани са jаким сунцем а лешеви већ четврти дан у распадаjућем стању исти jе случаj и са животињама. То све заjедно смрди до те мjере да jе немогуће ту боравити.

Покушали смо броjити лешеве али то ниjе било могуће. Због великог смрада и расутих лешева.

Поставља се питање колики jе броj жртава на овоj дугачкоj и отвореноj гробници. На простору jе разбацана имовина коjу су избjеглице са собом пониjеле. Изпревртана кола, разбацани предмети, поњаве, шаренице, покривачи, jастуци, пољопривредни алат и друго. Свеукупна слика jе више него стравична. Посматраjући ове силне лешеве унакажене на све могуће начине као нпр. Беба стара свега неколико мjесеци заклана лежи преко груди своjе маjке.

Требало jе имати тврдо срце а да се не заплаче што се неће моћи подниjети у следећем призору. Враћали смо се кроз шуму у правцу села Брезовац и прешли на лиjеву страну пута у шуми идући у колони по jедан.

Челни друг коjи jе први наишао на jедан пропланак величине 50×50 м застао jе и до њега слиjедећи па редом до посљедњега правећи круг око „мртвог кола“. Терен на овом пропланку покривен jе зеленом травом на коjоj jе лежало 20 дjеце. Од ових 20 дjеце 10 jе женских, а 10 мушкараца.

На њима и око њих нема ни jедног комада њихове одjеће или пелена. Дjеца су поредана у коло – ножице према унутра а главе према вани за размjерном растоjању. Дjевоjчице су на траву раширених ножица и ручица а дjечаци на дjевоjчицама – трбух на трбуху. Свако диjете jе заклано тj. Пререзано ножем испод врата али се не види да су ту на лицу мjеста клана. Не виде се ни трагови крви што значи да jе таj чин учињен негдjе на другом мjесту па су их овдjе дониjели и поредали у коло. Код ове дjеце уста су отворена а рана клања осушена тако да читави роjеви муха праве своj лет на уста и грло. Ми смо ниjемо стаjали око ове дjеце читавих 15 минута док се jедан од другова присвjестио да погледа у лице сваког дjетета не би ли препознао да неко диjете ниjе његово.

Био сам наjмлађи без породице а сви остали били су жењени и неко од њих имао jе тако малу дjецу. Сада више нисам могао одољети па су ми сузе неконтролисано текле низ образ а брада почела да дрхти.

То jе моj први плач након jедне године ратовања и виђења свакоjаких трагедиjа. Нисам само jа плакао већ су сви плакали. Један од присутних друг Милан Чакширан (народни хероj из Кордунског Љесковца) ударио jе кундаком пушке о земљу и рекао. „Јебаћу му матер, свако ономе коjи ме сприjечи да када дођем у хрватскоj или муслиманско село да не убиjем све на што наиђем и старо и младо“. Оваj изазов прихватили су сви присутни са одобравањем осим мене.

Напокон сам скупио снаге и наредио да се крене са овог мjеста. Крећући се правцем коjим jе народ бjежао испред усташа наишли смо на неjаку дjецу у колиjевкама бачену у трње коjе су маjке у паници бациле.

Једно такво диjете нашли смо jош живо па смо га узели заjедно са колиjевком, дониjели у Мочила и предали jедноj жени коjа га jе доjила тако да jе остало у животу“. Милан Чакширан у овом часу ниjе могао одољети да то не изрече а усташе су његових 8 чланова породице тих дана поклали, а међу њима jе заклана Миланова кћерка Зора рођена 1941. године.

Извор:
ЈАДОВНО