Петар Мамонов: Како сам дошао до Бога

Раније нисам размишљао о смрти, а онда сам почео да размишљам – шта ће се догодити након што умрем? Шта ћу тамо? Овде је ковчег – четири зида, поклопац на врху. У филмовима сам четири пута легао у ковчег и искочио одатле. Директор је питао: „Застрашујуће?“ Не, није застрашујуће, то је само тако одговорна ствар.

15. јула 2021. године, Петар Мамонов је умро у 71. години у Москви. Музичар и глумац хоспитализован је 1. јула на одељењу болнице у Комунарки у тешком стању. Већ следећег дана Мамонов је пребачен на одељење интензивне неге, где је повезан на респиратор. Дијагностикован му је тежак ток коронавирусне инфекције, започела је сепса, а витални органи су постепено почели да отказују.

Све време док је Мамонов био у болници, на позив Олгине супруге, не само рођаци и пријатељи, већ и љубитељи његовог талента наставили су да се моле за њега. Пре своје смрти, Петар Николајевич је добио свету причест и пуштен на интензивну негу.

У знак сећања на изузетног музичара, уметника и личност, током година сакупљали смо цитате из његових интервјуа. Царство небеско новоупокојеном слузи Божјем Петру!

Биографија

Петар Николаевич Мамонов, совјетски и руски рок музичар, глумац, песник, радио водитељ. Рођен у Москви 14. априла 1951. године, детињство је провео у Бољшој Каретној улици, у истом дворишту где је живео Владимир Висоцки. Студирао је на Московском полиграфском институту, који није завршио. У младости је радио као лектор, новинар часописа Пионир, као и ватрогасац и преводилац.

1980. озбиљно се заинтересовао за музику и око њега је основана група која је касније названа „Моји звуци“. Снимили су неколико албума, 1989. године су гостовали у иностранству, али убрзо након тога група се распала.

Исте 1989. године Петер Мамонов је дебитовао као глумац у филму „Игла“. 1990. играо је улогу у филму „Такси блуз“ Павела Лунгина, који је касније добио награду Канског филмског фестивала за режију, а Мамонов – награду за најбољег глумца. Његове друге звездане улоге – у филмовима „Острво“ и „Цар“ уметник је такође играо у режији Лунгина. Аутор и извођач неколико самосталних наступа, објавио је осам збирки поезије. Од 1995. године живео је у селу Ефаново, недалеко од града Вереје. Био је ожењен, имао је три сина и унуке.

О искуству умирања

– Када сам имао 25 година, након туче у пијаном стању, имао сам искуство клиничке смрти. Скоро сам умро. Плућа су ми била пробушена и изгубио сам пуно крви. У коми сам провео 40 дана. Није било никаквих визија. Али сећам се осећаја – бол се повукао, мир је дошао. Све је сиво. Лекари су ме почели повлачити. И кажем лекарима: „Зашто сте поново овде?“

Након што сам изашао из болнице, нисам отишао у цркву. Прво што сам урадио је да сам на штакама отишао у кафану и пио пиво. Вичем: „За болесног инвалида“. Одмах су ми наточили три кригле.

Не волим ове приче, јер то као да је било са неком другом особом. Зашто? Јер сам био роб познатих момака – ђавола.

Недавно (2019.) Имао сам срчани удар. Седим код куће, нешто ме боли. Не могу да спавам, мислим да ми треба пиће. Имам пуно вина. Попио сам пола боце, спавао. Опет боли. Мислим да нешто није у реду. Испоставило се да је то био срчани удар. Лекари кажу: мора операција.

Имам много другова који су имали проблема са срцем. Имали су у прилично једноставне операције, али многи су умрли. Моја годиште, па и млађи. Тако сам отишао на операцију и припремио се за смрт. Поделио је све своје винил плоче и почео да размишљам о смрти.

Наравно да је страшно. Јасно је. А кад умрем, десиће се тај тренутак, капија, и тада ћу стати пред Бога. Припремио сам се и сасвим мирно отишао на ову операцију.

До најбољег хирурга у нашем граду стигао сам случајно. Мислио сам да ћу бити посечен. Испоставља се да су то сви радили кроз артерије. Лежао сам сат времена, и хоп – све је спремно. Није било нарочитог бола.

Три дана сам лежао у кревету и након тога отишао кући са супругом. И имам такав осећај, мислим: „Поново овај живот? Поново ујутру морам поново да устанем“. Била сам тако искрено разочаран, јер сам се тако сам се добро припремио за смрт.

(Из интервјуа за програм „Судбина човека“)

О смртном сећању

– Сви ми, укључујући и мене, понекад живимо као да никада нећемо умрети. Мислим да ћу отићи у Вороњеж и вратити се. Као да ме не може погодити срчани удар, као да авион неће пасти…

Раније нисам размишљао о смрти, а онда сам почео да размишљам – шта ће се догодити након што умрем? Шта ћу тамо? Овде је ковчег – четири зида, поклопац на врху. У филмовима сам четири пута легао у ковчег и искочио одатле. Директор је питао: „Застрашујуће?“ Не, није застрашујуће, то је само тако одговорна ствар.

А када ме је ова тема почела јако занимати, почео сам да читам књиге из којих сам сазнао какав би то невероватан живот био. Једина шала је што тамо не можемо понети ништа материјално, али ни повести ближње – ни унуке, ни децу, ни вољене жене. Можемо само да понесемо способност праштања, да наставимо да волимо, попуштамо, помажемо.

„Али да ли сам ово научио? – питам се, седећи ноћу у кухињи поред огледала. Питам се да ли сам добра особа, да ли је лако живети са мном? А кад сам почео да себи постављам таква питања, живот се почео мењати. Смрт је већ постала мање страшна.

Сећам се, као петогодишњи дечак, у време када сва деца почињу да размишљају о смрти, лежао сам у кревету и о томе с ужасом размишљао. И онда сам престао да мислим о томе, уследила је слепа, лоша, дуга пауза. 40 година! И сад ми је тако жао због ове паузе. Наравно, стекао сам неко искуство. Штета је што сам у младости имао толико снаге, толико могао а нисам искористио!

(Из говора пред публиком у Вороњежу)

Како сам дошао до Бога

– Пуно сам размишљао. И даље нисам могао да савладам једну препреку. Било ме страшно због шеме коју католици користе: откупљене, стечене супер заслуге и све то. Па сам помислио: овде нешто није у реду. Па, не може бити да је Господ дошао, да је распет на Крсту за нас, узнесен – и све је у реду, сада смо сви спашени.

На крају крајева, ово је најрадоснији догађај у читавој историји света – Бог је дошао на земљу. И да ли је заиста било потребно само применити ову шему? Зар Свемогући Бог није могао смислити нешто друго да нас откупи? Не, овде нешто није у реду!

И одједном отворим авву Исака (Сирин) – Наравно! Сврха и оваплоћења и распећа је иста – показати свету ЉУБАВ. А онда ми је зрак светлости навалио у срце. И моје лукавство је нестало, схватио сам: да, ево, са овим Богом сам заједно! Да, са овом Љубављу сам заједно! Стидим се својих грехова. Ако ме тако воли, онда ме је срамота! Тада заплачем и паднем и кажем: „Господе, опрости ми!“ И кад ме Господ овако засени, Он на мене тако просипа своју љубав, упркос чињеници да стално грешим, а Он ме воли, и воли, и воли! Тада из све душе кажем: „Господе, Боже мој, слава Теби!“

(Из интервјуа за часопис „Нескуцни Сад“)

О томе шта је хришћанство

– И апостол Павле је био луд. И апостол Петар. Па, моли ли нормална особа своје распинатеље, да га распну наглавачке?“ Сви људи који покушавају да живе истинито на овом свету су луди. Јер овај свет живи овако: „Одгурните све и покидајте све везе! Да купимо све!“ Овај свет бунца у стварности.

Имате двадесет милијарди долара. Дајте милијарду и решите проблем сирочади! Не, не може. И одсећи ћемо главу ономе ко је говори о Христу. Па ко је онда луд?

Хришћанство је жртва на сат. Ако не можете – не глумите будалу. Само реците: „Не волим своју жену, не волим децу, не волим пријатеље, али волим да идем у цркву и да се поклоним и да сви около буду у марамама“. Ово није вера, ово је ђаво. А вера је љубав. А љубав је праштање и слушање. И борите се сваки дан са собом. То је оно што је вера. Затим нахраните град са пет хлебова. И ухватите толико рибе да у мреже неће стати.

(Из интервјуа за новине Новие Известиа)

О томе шта значи фраза „Увек се радуј“

– Увек се радујте – ово је радост због Духа Светога, због душевног мира: ако је добијете, радујте се. А ако волите само себе, каква је то радост?

Проверите за сваког, да ли знате да волите тако да заборавите на све, тако да можете да мислите само на љубав, као у младости. Ево вољене девојке и ви само размишљате о томе како да јој служите, без обзира колико је увређена. Погледао си је искоса – не можеш да спаваш целу ноћ. Уопште не размишљаш о себи! Чак и у телесној, људској љубави, и тада заборављаш себе…

Ево како стећи такву веру и такву ревну одлучност да заборавите на своје сталне „жеље“? Ради нашег Господа, који живи и седи овде поред нас и слуша мене, грешника, проклетог. Толико сам му погрешио, увредио Га, а Он све опрашта: још увек сам жив…

(Из интервјуа за магазин Фома)

О љубави

– Брак је најтежа ствар, то је подвиг раван монашком животу.

Видети добро, прилепити се уз њега, једини је продуктиван начин. Друга особа може много погрешити, али на неки начин је нужно добра. За ову нит морате повући и занемарити смеће.

Љубав није осећај, већ акција. Љубав је прање посуђа без најаве.

(Из интервјуа за часопис МАКСИМ)

О гријеху и борби против њега

– Да бисте се растали од греха, морате га мрзети. Сада мрзим пијанство, дроге. То не значи да сам тако чист и, релативно говорећи, јуче нисам могао да се напијем. Али чак и ако ми се ово догоди, мрзим то. И нећу то учинити предметом и темом ниједног свог уметничког дела. Нисам заинтересован. Нема га више.

Постоји такав хришћански подвиг – глупост. На пример, једном сам ударио себе. Нисам викао: чекамо промене! Рекао сам: ја сам наказа. Ако желите да живите са овим – будите тако. Ако желите што пре да побегнете, немојте бити такви.

Седим, попут старог подвижника, заглављен у мочвари и вичем: „Момци, не идите тамо!“ То је оно што сам покушавао читавог свог живота. А сада већ, чини се, могу да кажем нешто разумније.

(Из интервјуа за новине Известија)

О животним исходима

– Шта ће остати после мене? Можда неколико песама и филм „Острво“. И живот је проживљен 70 година. Шта сам разумео током својих 70 година? Живот је сјајан, наравно. Али ово је врло важна ствар.

Није тако тешко. Али ја се све време вежбам да себи поставим питање: „Зашто?“ Зашто сам устао јутрос, зашто сам отишао на овај посао? Зашто си се оженио овом женом? Ако си стално постављате ова питања и искрено им одговарате, живот ће се променити.

(Из интервјуа за програм Парсуна)

Елена СИМАНКОВА

Извор:
ПРИЈАТЕЉ БОЖИЈИ