Цвијетин Миливојевић: Нова сезона пецања опозиције на бућкало

Најпре, брзалицу „Реч на реч“, беседничку ТВ трку навлакушу („ко заметну ову игру, ову игру поскакушу, ову игру намигушу…?“) већ је, много пре отварања оба колосека дијалога, испрогутавао највећи део, и „праве“ и „неправе“ и „бојкот“ и „сателитске“ опозиције.

И они што прву удицу нису прогутали на прво зевање, загризли су већ други мамац: бућкало се, на овом дијалогу уз наводно посредовање председника Републике, звало оли наизменична шетња по националним (за сада не и величанственој ружичастој) фреквенцијама оли уфур у „Јутарњи“ РТС-а.

На овом колосеку дијалога „са странцима“, тј. европарламентарцима које предводи представник групације Европске народне партије, чија је призната ћерка Врховникова Ес-ен-ес (толико о објективности те делегације која не крије да јој је приоритет да бојкот опозицију, по сваку цену, притера на следеће изборе!), тај део опозиције прихватио је да прелиминарни нацрт споразума о изборним условима чека чак до половине септембра!

А од целе некадашње бојкот опозиције, данас, на Светог Козму и Дамјана, само једна или, највише, две странке изричито тврде да неће изаћи на следеће изборе ако не буду испуњени суштински захтеви који омогућавају иоле регуларне и фер изборе!

У таквој ситуацији, бар то тако тренутно изгледа – и биће и надаље уколико му рачун не помрсе, да ли мангупи у сопственим редовима, да ли нека грађанска гибања иницирана животом, а не политиком – неће Врховник морати нешто пуно ни да попушта да би приволео опозицију на хранилиште, баш испод његове изборне чеке.

Овде морамо на дигресију: зашто „наводно посредовање“? Па, зато што овим разговорима без странаца фактички посредује председник Српске напредне странке, а не, макар и формално, председник Републике, пошто овај други крши Устав Србије, члан 115, који прописује неспојивост функције председника Републике са другом јавном функцијом! И, друго, чак ни такав „пола риба – пола девојка“ (пола председник државе, а пола председник једне политичке странке) посредник, заправо, и не посредује у разговорима, већ њима председава и управља други „пола риба – пола девојка“ политичар (пола председник друге најјаче владајуће партије у земљи, а другом половином председник Народне скупштине због које се, управо зато што је октроисана, и најављује одржавање ванредних парламентарних избора)!?

Питала се јавност у претквалификацијама по коме ће критеријуму неке политичке странке и покрети бити или неће бити позвани да учествују у дијалогу власти и опозиције, па ко ће бити тај ко ће их позвати (дакле, ко је онај који тумачи параметре), па ко ће судити и, на концу, пресудити у тој утакмици? У овом дијалогу којим, осим незаобилазног спикера октроисаног српског парламента, посредују и странци, јасно је да је тајанствени творац и врховни тумач критеријума за (не)учешће тзв. делегација европарламентараца. Али, пазите сад: златни глас у тој делегацији има евронародњак пањи Билчик који представља групацију речене Европске народне партије?!

Запањујуће, али у документу који је оном колосеку дијалога без странаца доставило уредништво РТС-а, пише да се, још након прошлих, нелегалних и нелегитимних, избора – дакле, много пре Врховника и Доглавника му – баш то тело самопрогласило за врховног пресуђивача о томе ко и шта заслужује, а ко и шта не заслужује да га буде или не буде присутно на „јавном медијском сервису свих грађана“.

Ево, наиме, шта је, између осталог – нека ми на индискрецији опрости „Свети Четам Хаус“, коме су се уочи „Светог Дијалога“, на завет ћутања, заклели и власт и опозиција као, Боже ми опрости, Врховник на Мирослављевом јеванђељу – овима „што преговарају без странаца“, под обећавајућим насловом, „План информативног програма РТС-а“, доставило нешто што се самопредставља као „ЈМУ Радио-телевизија Србије – Информативни програм“.

Жали се, тако, ваљда нама грађанима, у том писанију ЈМУ како су се, после избора 2020, они тамо горе, „нашли пред великим изазовом – како извештавати о политичкој ситуацији у Србији без опозиције у парламенту“?! Јер, тумачим ја то овако: пошто већ ЈМУ годинама уназад избегава извештавање о животу илити свему ономе што, евентуално, није по вољи и укусу ове (а некоћ и оне) власти, чему онда живот када се, у новонасталој ситуације без живе опозиције, не може извештавати ни о политичкој ситуацији у опозицији која је, не својом вољом, на улици?!

А онда је неком генијалном уму (самом, без дошаптавања, Тита ми…) из ЈМУ синула спасоносна идеја „за партиципацију политичких странака и појединаца у емисијама РТС-а“: „Уредници РТС користе два кључна критеријума за појављивање ванпарламентарне опозиције у емисијама Информативног програма – досадашњи значај у политичком животу Србије и актуелну снагу мерену релевантним истраживањима јавног мнења“!

Има ЈМУ објашњење и зашто опозиције није било мало више и до сада: „Од јуна 2020. до маја 2021. смо имали „снажан талас епидемије и теме везане за пандемију“, што, наравно, није погодило хвалоспеве властима, али јесте резултовало одсуством критичког мишљења у информативном програму!? Има ЈМУ одговор и на питање зашто ни сада нема критике потеза власти у његовим програмима: веле, лето 2021, обележено је бројним спортским преносима, од Првенства Европе за кошаркашице, преко Вимблдона, па до Олимпијских игара у Токију, а и иначе, „уврежени обичај је да се током лета (које на РТС-у практично траје до краја јесени) политичке емисије не емитују у својим редовним терминима“…

Онда ЈМУ, као да је преговарач у дијалогу власти и опозиције, наравно на страни власти, а не услужни сервис свих грађана Србије, без пардона (упркос скоро унисоном захтеву опозиције на оба колосека дијалога, за раздвајање термина избора!), констатује како се, у марту или априлу 2022, дакле у истом термину „очекују председнички, београдски и ванредни парламентарни избори“. Стога ЈМУ великодушно обећава „повећање удела политичких садржаја и више ванпарламентарне (као да нека друга и постоји у Србији 2021!) опозиције у информативном програму“, у периоду од шест месеца пре избора. И, опет, ЈМУ не обећава испуњавање своје примарне мисије – обавештавање грађана о стварном животу, о лепим, али и ружним темама, о успесима, али и аферама тренутне власти!

А онда, школски пример невештог лицемерја и бахатог схватања сопствене улоге, права и обавеза: „критеријуми којима ће се РТС водити приликом позивања у редован програм су – ранији изборни резултати ванпарламентарних странака, политичких покрета и појединаца…“ Стоп. Који ранији резултати, када је највећи део праве опозиције (оне којој је циљ да сруши власт и дође на њено место) бојкотовао прошле нелегалне и нелегитимне изборе?

Други „критеријум“ за припуштање критичког гласа на РТС-у је још циничнији – „релевантни резултати истраживања“?! Пошто редовна истраживања политичког јавног мнења у Србији реализује само једна агенција и то превасходно за потребе Ес-ен-еса, да ли то значи да ће Ес-ен-ес одлучивати о томе ко може, а ко не може на ЈМУ који плаћају сви грађани Србије, па и оних 6.250.000 који нису међу 750.000 чланова Ес-ен-еса?

Већи део онога што ЈМУ најављује за „од септембра“ јесте, суштински, страначка политичка пропаганда, што је – мора ли се и на то подсећати – забрањени медијски садржај изван изборне кампање!?

Шта би ово, такође, могло да значи, осим ако није то да се опозиција, без расправе, помирила с тим – да се избори за сва три нивоа власти, редовни председнички, ванредни парламентарни и редовни локални у Београду, али и у још неколико општина – одрже истога дана?! И да председник Републике, још једном, може да се кандидује за све и свашта и тако доведе у заблуду бираче који би поверовали да је и по закону и у пракси могуће да Врховник буде истовремено и председник свих општина и градоначелник свих градова, и одборник и посланик у свим парламентима, и председник Владе и министар свих министарстава…?

Кад год тако подсетим мог председника Републике да му је, као председнику њихове странке, његово Високо подрепаштво, не само подвалило слоган Хитлерових националсоцијалиста са избора из ожујка 1936, као назив његове изборне листе за наше, српске (парламентарне и локалне – ко је уопште поменуо председничке?) параизборе, из липња 2020; и кад констатујем како га и данас, његови лажни душебрижници здушно хушкају да продужи антиуставно обнашање обе, и државне и партијске, функције – те исте официјелне Врховникове (из себичног страха за своје задњице и припадајуће им фотеље) улизице, из свих оружја, загуслају у „одбрану“ председника од њега самог и од Устава земље чији је председник!

Спреман да ми због тога још једном пребројава крвна зрнца и да ме, на свом необичном матерњем, ваљда, српском, поново наживо сецира лично Атл-агић проф. др ИНДетитет – само да успут подсетим да, ево већ неколико година чекамо, а неки и не дочекасмо одговор на његово посланичко питање, дваред упућено, „надлежним органима“: Да ли (сада већ покојни) митрополит Амфилохије, Гордана Суша и Борка Павићевић; Матија Бећковић, Горан Марковић, Душан Теодоровић, Божо Прелевић, моја маленкост итд. управо зато што овако јавно упозоравамо на неподопштине Врховниковог Високог подрепаштва, у ствари, рушимо Србију?

Оптужиле ме, недавно, тако, да „забијам нож у леђа Председнику и држави“, и оне новине што су се проштампале управо вољом и покровитељством Највишег меценства (Високи кум плус Високи брат плус Ниски Кокеза) зато што, од почетка претпрошлог марта најдобронамерније упозоравам мог председника Републике, да су му мангупи у његовим редовима потурили српски превод Фиреровог „Unseren Kindern – die Zukunft durch AH” и тиме повредили и исмејали руглу не само нашег Врховника и његову 365/12/52/7/24-часовну борбу против имагинарног фашизма у Србији (за сада је, као зец из грма, истеран на чистину „Бошко Фашиста“), него и саму Србију као такву.

Да се разумемо, моју некадашњу колумну у „Политици“ није забранио садашњи Врховник. Протерана је – ако сам добро информисан из поузданих извора у ондашњој „Политици“ – дуплим пасом који су одиграли тадашњи главни и одговорни уредник (а данашњи генерални директор РТС-а) и ондашњи главни саветник за комуникацију Бориса Првог Лепог (данас официјелни полтрон актуелног Врховника свесрпског и целе Србије).

Повод су била два моја, баш бенигна, текста из липња, па потом и рујна 2011. године. У првом („Српски дугови на холандској берзи“) сам се бавио самохвалом Бориса Првог Лепог о томе како је Србија (захваљујући њему и ондашњем му министру полицајном, данас шефу октроисаног парламента), хапшењем Младића, „затворила једно поглавље своје историје“. И приметио нешто, што ономад није било по вољи оводањем Врховниковом Алиби опозиционару, а данас – то подсећање на оно што пише у Уставу – једнако нервира Врховниково подрепаштво: „И док наш шеф државе, уместо премијера и министара, као друг Тито студентску 1968, разрешава своју унутарстраначку „паорску буну“, а већ данас му, о трошку дела владајуће коалиције, стиже „на наплату“ ескадрон шумадијских оружара…“

У другом сам тексту („Ружење путевима римских царева“) замерио Борису Првом Лепом што је, уместо да буде у Нео Планти на Дунаву, где је његова Де-ес изгласавала Статут АП Војводине, збрисао на римске ископине у Сирмијуму на Сави. Па сам непристојно успоредио нашег тадашњег председника са рекламом за маргарин: „У све се меша“, наиме, наш председник, и у оно што јесте и у оно што није, по Уставу, његова надлежност…“ Па сам набројао шта су, према члановима Устава од 111 до 121, Председникове надлежности; те да, у том истом Уставу, лепо пише да је носилац извршне политичке власти у земљи – Влада; да она, а не председник Републике, утврђује и води политику земље. Као и да много штошта „подсећа на једну фазу владавине Слободана Милошевића, кад је оно власт становала тамо где је био покојни председник“…

Не чух („не чујем добро, али…“) нешто да се са било ког опозиционог „перона“, на оба колосека, било ко нешто гласно побунио због свакодневног кршења Устава од стране председника, а некмоли да је као један од најважнијих услова за демократске изборе захтевао Врховниково промптно повлачење са јавне функције председника Ес-ен-еса. Ваљда Борису Првом Лепом да се не замере, иако је „злоупотребу функције председника Републике ради намицања гласова својој странци“, Врховнику пред камерама пребацивао чак и комесар Верхељи када је оно, прошлога листопада, походио Београд.

А видљиво је још нешто што, заправо, офира чињеницу да је део опозиције већ „легао на руду“: Иако су, рецимо, теме попут децентрализације и деметрополизације, као и иницијативе за формирање сеоских општина и пројекат за спас српског села од пошасти „пусте земље“, али не само села него и огромних рубних, ненастањених пограничних подручја Србије, откада је обновљеног вишестраначја у Србији, по природи ствари, биле изнадстраначке, као теме које сабирају, а не раздвајају – чак и део националне опозиције, данас, у томе пројекту иза кога су стали и САНУ, и најважнији специјализовани научни институти и све три највеће верске заједнице у Србији, траже длаку, тј. „Кркобабића, у јајету“, пошто због очигледног договора о ненападању Врховника лично, једино на овога смеју?

На крају, чак ни исподпросечно политички информисаном грађанину не може да промакне чињеница да је део тзв. велике опозиције спремнији да, ваљда ради заузимања стартних позиција у делу бирачког тела наклоњеном опозицији улази у клинч са представницима грађанских покрета и њиховим активистима него са најважнијим делом власти.

Уосталом, као што су ону одлуку о бојкоту ономад, у коловозу 2019, можда и прерано, донели Јеремићеви народњаци стављајући тако цео ондашњи Савез за Србију пред свршен чин, тако је најавом, скоро па сигурног, изласка на следујушчује изборе поранио и зору преварио, још пред последњу Нову годину дверјанин, „у народу познатији као Бошко Фашиста“, да се опет послужим научном хипотезом главног идеолога напредњаштва хећима Атл-аге…

Извор:
НСПМ