Бугарске претензије према („Северној“) Македонији су фантазми
ЈЕДАН СРПСКИ ПОГЛЕД НА БУГАРСКО-МАКЕДОНСКЕ ОДНОСЕ
- Македонија никако да се опре на ноге: најпре ју је Грчка натерала да промени име, а после је дочекала Бугарска са захтевом да промени и језик, и културу, и историју
- Како ће се бугарски наћи у основи македонскога језика ако постоји тврдо сведочанство да су прву српску реч Бугари чули у VII веку и ако се за последњих 2.500 година није нашла потврда да Македонци нису Срби — као што јесте да су они то били још до пре неколико деценија.
- Прилика је да „Македонци“ схвате да Бугарској не дугују ништа, а Србији дугују — све.
Пише: Драгољуб Петровић, проф. (у пензији)
Напомена: Словеначки председник Борут Пахор стигао је у Софију, са задатком „да убеди Бугарску да својим ставовима не кочи [македонске] евроинтегративне процесе“, али је пропустио прилику да, узгред, сврати и у Београд. И да тамо чује покоју занимљивост о питањима о којима ће са својим бугарским домаћинима разговарати.
Нека су од тих питања овде сасвим овлаш назначена.
Проређивање и затирање Срба од стране Грка и Бугара
Македонија никако да се опре на ноге: најпре ју је Грчка натерала да промени име, а после је дочекала Бугарска са захтевом да промени и језик, и културу, и историју — и све што уз то иде. И ваља рећи: Грчка је „то право стекла“ после Првог балканског рата кад је анектирала Егејску Македонију и то у тренутку кад су 85 процената њених житеља били — Срби.
Те су Србе, у међусобним обрачунима, успешно проређивали и Грци и Бугари, при чему би се могло показати да су у томе они први били много темељитији (ваљало би истражити како се Егејска Македонија „испразнила и била припремљена“ за пријем 650.000 грчких прогнаника из Турске после Првог св. рата), али Грцима треба признати да је „њихова Македонија“ допирала до Демир Капије и за „оно даље“ они нису били заинтересовани.
За то су, међутим, најживље били заинтересовани — Бугари. Али и они са „танким покрићем“: они су се на Балкану нашли на крају седмог века, а и то само између Искра и Понта. И тада чули — прву српску реч. (Они су, истина, при крају прве половине XIX века лансирали и термин „старобугарски“ као ознаку онога језика који су солунски просветитељи Ћирило и Методије поставили у темеље словенске писмености, али тај језик ни по којој основи није могао бити бугарски из простог разлога што Бугари до Солуна никад нису стизали и тамо их нема ни у време балканских ратова — као што су се од Берлинског конгреса „стабилизовали“ и по данашњој„западној“ Бугарској).
Све поменуте појединости указују на чињеницу да се на бугарске претензије према („Северној“) Македонији може гледати једино као на фантазме, посебно када се ради о схватању да су „македонски идентитет и језик… потврђени на темељима НОБ“ и да су „авнојевски принципи с Титом на челу фалсификат“.
„Све-Три-Македоније“, макар у последњих тринаест векова, биле су српске
Бугари, наиме, истрајавају на тврдњи да је „Македонија“ настала на Илиндан 1944. у Прохору Пчињском, али се не досећају да је „македонско име“ (како смо горе рекли) допирало само до Демир Капије док је све друго била средњовековна немањићка Србија, а њено се средиште налазило „с леве стране Вардара спрам Тиквеша“ (и тамо „император византијски Андроник“, рецимо, долазио „на дружење“ с царем Душаном); „Вардарска Македонија“ јесте комунистичка измишљотина (и за њу су једнако заслужни и Броз, и Колишевски, и Димитров), али то не може променити чињеницу да су „Све-Три-Македоније“, макар у последњих тринаест векова, биле српске и да су њихове даље границе према североистоку омеђиле српске просторе макар до утока Искра у Дунав.
О томе сведоче сви историјски записи из последњих 10-15 деценија и то су злочинима врло успешно „поправљали“ и Грци и Бугари, при чему су то Грци (истина — већ у завршној фази) чинили и по „провереним демократским обрасцима“ натерујући омладину да се, пред војним и полицијским кордонима, „свечано заклиње да неће говорити словенским језиком“.
Бугари хоће да су њихови унуци старији од својих дедова
А Бугарска се усредсредила на то да затре српски идентитет (пре свега славу и комплекс других српских етничких обележја). Уз све оно што је учинила и Бугарска, „нова Македонија“ успела је, са своје стране, да узгред „присвоји и античку историју“ па, између осталог, и да „потпише тапију“ на Александра Македонског. Ако се таква „македонска позиција“ може оценити као апсурдна (јер се у њој „превиђа“ раније неспорно утврђен српски идентитет), онда се на бугарске претензије према Македонији може гледати као на озбиљну несигурност у праћењу простих логичких процедура: није јасно како ће се бугарски наћи у основи македонскога језика ако постоји тврдо сведочанство да су, како рекосмо, прву српску реч Бугари чули у VII веку и ако се за последњих 2.500 година није нашла потврда да Македонци нису Срби — као што јесте да су они то били још до пре неколико деценија. (Тако се показује да Бугари хоће да су њихови унуци старији од својих дедова, а „Македонци“ верују да су све „идентитетске проблеме“ решили у тренутку кад су спалили — матичне књиге.)
„Највећа парламентарна опозициона партија ВМРО-ДПМНЕ тврди да ће успети у парламенту да добије подршку владајуће странке Социјалдемократског савеза Македоније како би се изгласала резолуција од општег државног интереса којом ће се поставити црвене линије одбране идентитета и језика — који ниједна влада неће смети да прекорачи“.
Та би партија, међутим, могла да донесе и резолуцију о томе да „Северна Македонија“ није настала на просторима српске средњовековне немањићке државе. И да то није тековина комунистичког геноцида над Србима.
Од бугарских претензија „(Северна) Македонија“ могла би се бранити истином, а од својих српских корена само оним чиме се честити људи никад нису поносили. Прилика је да „Македонци“ схвате да Бугарској не дугују ништа, а Србији дугују — све.
И да то схвате и Срби и њихова власт. И да више не причају о томе да су два процента Срба из Македоније „спона са Београдом“ или да на „присност македонског и српског народа“ треба гледати као на „богатство“. Посебно због тога што није тајна да су „многи народи и »народни појединци« богатство“ стицали и злочинима.
Многи такви над Србима су се често, и успешно, потврђивали. Међу њима и Грци и Бугари.
:::::::::::::::::::::::::::::
Северна Македонија на искушењима
Уједињена Македонија (мкд. Обединета Македонија) или Велика Македонија (Голема Македонија), је иредентистичка идеја која има за циљ уједињење географске области Македоније. Присталице ове идеје верују да је историјски регион Македоније неправедно подељен споразумом балканских савезника у Букурешту 1913. године.
Овај концепт је у свом изворном облику настао крајем 19. века, као платформа аутономне Македоније за коју се борила Унутрашња македонска револуционарна организација. Почетком 20. века се користи у контексту балканске социјалистичке федерације.
Под уједињеном Македоније се подразумева уједињење следећих области:
- Вардарска Македонија, односно Северна Македонија.
- Егејска Македонија у Грчкој.
- Пиринска Македонија у Бугарској.
Спомињу се такође и следеће мање области:
- Мала Преспа у југоисточној Албанији.
- Прохор Пчињски на југу Србије.
- Гора на југу Србије (Косово).
Извор:
ИЗМЕЂУ СНА И ЈАВЕ