Бранко Павловић: Стране банке и ми

Као што је јавност већ обавештена, повучена су чак три предлога посланика СНС-а за доношење аутентичних тумачења у Скупштини Србије. Сврха тих предлога је била да омогући банкама да поразе судски систем Србије. Последично, и грађане Србије који су с банкама у бројним споровима. У овом тексту покушавам да дам одговоре на дубље разлоге лоби групе страних (западних) банака за овакав маневар, и контрадикторно поступање власти у Србији.

АУТЕНТИЧНО ТУМАЧЕЊЕ Пре него што пређемо на главну тему, да појасним шта је то уопште „аутентично тумaчење“ закона.

Понекад, у примени закона, нарочито када више закона регулише исту материју, сваки из свог угла, долази до битне неуједначености у појединачним одлучивањима. Када се ради о неуједначености која траје дуже време, и само онда када је реч о важним питањима, сам законодавац прибегава аутентичном тумачењу, да би додатним појашњењем отклонио недоумице у пракси шта је прави смисао прописа. Народски речено, да саопшти „шта је писац хтео да каже“.

Кључна разлика између поступка у коме би скупштина просто изменила пропис и дефинисала норму тако да она буде „јасна“, и постизања истог циља аутентичним тумачењем, састоји се у томе да променом закона та нова норма делује само убудуће. Не може се примењивати на односе који су већ настали у прошлости. У нашем посматраном случају, на већ закључене уговоре између банака и корисника кредита измена не би имала дејство.

Наравно, могућа је и ретроактивна примена закона, али само изузетно, у складу с одредбом члана 197 Устава Србије, када је реч о појединачним одредбама закона (дакле, не може цео закон), и само онда када то налаже општи интерес. Како је превише чак и за неоколонију да се наплата трошкова обраде кредита подведе под „општи интерес“, покушало се кроз институт аутентичног тумачења променити закон (штавише, одредбе из три закoна).

Када се аутентично тумачење користи у складу с правилима струке, то није никакав проблем. Али када се тај институт злоупотребљава, онда се „тумачењем“ заправо доноси нова норма која делује ретроактивно, а да нису испоштована уставна ограничења о забрани ретроактивности. И што је још горе, политичари на власти на тај начин преузимају у своје руке суђење, пошто су претходно или они, или њихови штићеници, у регуларној судској процедури изгубили спор (спорове). Ова злоупотреба драматично урушава и владавину права и, нарочито, поделу власти.

Управо зато су аутентична тумачења у нашој пракси била изузетно ретка. Како нема базе података за период пре 2001. године, говорећи по сећању као неко ко је професионално везан за правосуђе од 1986. године, не сећам се да је у том периоду било аутентичних тумачења, а свакако није било неких која би представљала злоупотребу овог института. Од 2001. до 2012. године укупно је било једно аутентично тумачење.

Али онда, од 2012. године до данас, следи „експлозија“ аутентичних тумачења, тако да смо их у том периоду имали већ 19 (није грешка, и словима: деветнаест). Који су све интереси били иза тих „аутентичних тумачења“ може бити предмет неке занимљиве докторске дисертације, а ми се враћамо поукама које смо добили у овом случају.

СУДСКА ПРАКСА Будући да је пракса судова потпуно уједначена у случајевима тзв. банкарских кредита, па према томе нема основног предуслова да се уопште размишља о потреби аутентичног тумачења, искључујем могућност да су предлагачи, три посланика СНС-а, сами проводили дане мозгајући о смислу норми (од којих неке важе и дуже од 40 година а да никад нико није дошао на идеју да је норма нејасна), морећи се над питањима која нико други у правној јавности не види. И полазим од ничим доказане претпоставке да је преко њих деловао лоби страних западних банака у Србији.

Да је лоби деловао, видимо и по изјавама Марка Чадежа (председника Привредне коморе Србије) који је дубоко забринут за положај страних банака у Србији који, по њему, угрожавају нико други до судови те исте Србије. Чије интересе штити Чадеж није потребно додатно објашњавати, али зашто је он тако истакнут у нашој јавности и на месту које по дефиницији треба да води рачуна о нашим, а не страним интересима, то, по мом мишљењу, уопште није случајно.

Како су трошкови обраде кредита углавном мали, 2-3 хиљаде динара, па и ако их помножимо с милион случајева, видимо да то није износ који би стварно могао да забрине стране банке.

Што и наводи на закључак да се прави проблем крије у томе што је у Србији једна државна структура, судство, стала у одбрану грађана, а насупрот страним интересима. То је недопустиво. И то се има сломити.

Стране банке увек зарачунавају више камате, тврдећи да је то последица ризика који у пословању у Србији имају. Иако заправо преко контроле државне структуре, а наравно и политичке јер једно без другог не иде, страни капитал све битно у Србији контролише и за њега никаквог ризика уопште и нема. Узимају веће камате због наводног ризика иако те ризике ти исти страни повериоци контролишу, што директно што индиректно (преко „европских интеграција“, ММФ-а, Светске банке, Светске трговинске организације, билатералних уговора…) и тиме заправо инкасирају екстрапрофит. Укратко, додатно експлоатишу неоколонију.

ВРАЋАЊЕ СУВЕРЕНИТЕТА И сада је Србија показала трунку суверенитета у односу на страни капитал. И употребила део свог државног апарата против истог. Па, то је из угла страних западних банака побуна, то је револуција. То је понашање које страни интерес мора да искорени. Не због непосредних трошкова него због тога што се на том принципу уважавања сопствених грађана може изродити читав покрет за обарање неоколонијалних господара.

А додатна невоља за стране банке је у томе што ми нисмо у Европској унији. Јер да јесмо, колонизатори би били сасвим смирени. Покренули би поступак пред Судом правде ЕУ (са седиштем у Луксембургу, не треба га мешати са Судом за људска права из Стразбура) који је коначни арбитар у питањима тумачења права ЕУ и нарочито у томе да ли неки пропис државе чланице крши норме ЕУ. Али авај, тај суд је надлежан само за пуноправне чланице, а не и за кандидате као што је Србија.

И онда је страни капитал, по мом мишљењу (не тврдим да је то и чињенично тачно), упрегнуо представнике владајуће партије и преко њих покушао да прогура три „аутентична тумачења“ да би суд био натеран да суди у корист страних западних банака и да би грађани схватили да не могу да се супротстављају иностраном капиталу.

У СНС-у је накнадно дошло до разумевања да је реч о много непосредно заинтересованих грађана, да су избори превише близу и да, макар у овом тренутку, не може да се удовољи жељи страног капитала, макар им Чадеж остао разочаран, посланици осрамоћени, а цела партија била краткотрајно на „стубу срама“. Остале ситнице, као што су одузимање судске надлежности судовима, владавина права, укидање принципа поделе власти, за СНС и иначе не представљају значајније вредности, што су већ претходно доказали најмање 19 пута.

Стране западне банке су одавно уједињене. Да бисмо на другој страни заштитили своје интересе, да бисмо постали „ми грађани“, неопходно је да делимо основне вредности. Увек и упорно. А међу тим вредностима је и да нема веће инстанце од судова Србије. Да парламент мора радити у интересу нас, грађана. Да страни капитал не доноси срећу, него то пре свега може да нам донесе ослањање на сопствене снаге. И да свако ко поступа другачије заслужује да буде кажњен.
Можда су нам банке помогле да се покренемо ка нама самима. Да израстемо у „Ми“ и када су наши економски интереси у питању.

Извор:
АРХЕОФУТУРА