Докази и значај огромних борбених губитака колоне 28. дивизије

Postbus 90471,
2509LL
Den Haag, The Netherlands
+381 64 403 3612  (Serbia)
E-mail: srebrenica.historical.project@gmail.com
Web site:  http://srebrenica-project.org

Документовање ових губитака неопходно је из неколико разлога. Пре свега, зато што постоји основана сумња да се посмртни остаци из категорије легитимних борбених губитака колоне 28. дивизије у оружаном пробоју из Сребренице према Тузли, после пада енклаве 11. јула 1995, користе као експонати у Меморијалном центру у Поточарима, где им уопште није место. Затим, зато што би у свакој прописно вођеној криминолошкој истрази у вези са убиством 8,000 особа било природно и професионално подразумевајуће да се истраже све контекстуалне околности злочина таквих размера. Мешање погинулих и стрељаних је методолошки недопустиво. Најзад, такође и зато што у потпуности недостаје одговор на логично питање, где су сахрањени припадници колоне 28. дивизије који су током пробоја погинули у борбеним дејствима, ма колико да их је било. То би било под предпоставком да нису сахрањени у Меморијалном центру који је званично резервисан за „жртве геноцида,“ а они то ни у ком случају не би могли бити.

Да читаоце потсетимо на најбитнија обележја ситуације која је уследила непосредно после уласка снага Војске Републике Српске у Сребреницу 11. јула 1995. Те вечери и следећи дан, између команде ВРС, УНПРОФОР-а и представника становништва енклаве које се сконцентрисало у Поточарима, углавном жена, остарелих и деце, на захтев команде међународних снага у Сарајеву који је српској страни пренео командант холандског батаљона Кареманс, договорена је евакуација окупљеног цивилног становништва на територију под контролом сарајевских власти (и овде и овде). Мушки део становништва енклаве изгледало је у том тренутку да је нестао. Тек током наредих неколико дана, испоставило се да су се делимично наоружани војноспособни мушкарци у саставу 28. дивизије АБиХ у ноћи 11. јула окупили у селу Шушњаре. Одбивши да положе оружје и да се предају, одатле су у борбеном поретку кренули у оружани пробој према Тузли.

Готово од почетка операције пробоја, колона је у близини села Кравице и прелазећи цесту у Коњевић Пољу имала борбене додире са српским снагама. Слична борбена дејства су затим уследила на двадесетак других локалитета дуж линије пробоја, која се протезала на 60 километара територије под контролом српске војске. У тим борбама, које су трајале скоро недељу наредних дана, релативно  боље наоружане српске снаге имале су тешке губитке од око 300 бораца, док је колона АБиХ изгубила неколико хиљада својих припадника.

Битно је истакнути чињеницу да је по правилима рата, без обзира на  количину претрпљених губитака, колона представљала легитиман војни циљ. То је разлог зашто ни пред МКТБЈ у Хагу нити пред Судом БиХ у Сарајеву нико никада није био оптужен за наношење губитака колони. Ни пред тим судовима таква оптужница не би могла да опстане, а поред тога имала би и ту нежељену последицу да би претрес скренуо пажњу јавности на ову знаковиту али заташкану епизоду сребреничких догађаја. Одбрани тешко да би се могла ускратити могућност извођења доказа о правним и материјалним аспектима пробоја колоне, а то би покренуло низ других питања која би могла да угрозе сувислост целокупне службене конструкције сребреничких догађаја. Да се та Пандорина кутија не би отварала, Хашки трибунал и Суд БиХ предмет колоне нису разматрали никада.

Блиска веза између судбине колоне и стрељања заробљеника  очигледна је зато што се, на  растојању од свега неколико километара, на подручју Сребренице истовремено дешавало  губљење  људских живота знатних размера, али сасвим различитог правног карактера. Припадници наоружане колоне која је вршила пробој, по ратном праву, претрпели су легитимну погибију у оквиру војних  дејстава, док је истовремено погубљење ратних заробљеника недалеко одатле представљало тешко кривично дело. Неразликовањем између ова два статистички значајна, али посебна, догађаја Хашки трибунал је отворио широк простор за обмањујуће приказивање погинулих у борби као жртава кривичног дела погубљења ратних заробљеника. То је затим, из политичких разлога, било преквалификовано у геноцид.

Да би се расветлио стварни ток догађаја на подручју Сребренице у јулу 1995, изјаве преживелих припадника колоне 28. дивизије представљају примарну историјску грађу од капиталног значаја. Изјаве представљају драгоцени извор из неколико разлога. Прво, зато што садрже саопштења ex visu et auditu, виђење и приказ догађаја од стране непосредних сведока и учесника. Друго, зато што је већина ових изјава дата и забележена свега неколико недеља после догађаја, док је сећање на појединости још увек било свеже у памћењу деклараната. Треће, зато што је након приспећа колоне на подручје Тузле ових неколико десетина изјава, са изузетком изјаве Хасановић Сенахида коју су прибележиле српске власти али која се по садржају поклапа са осталима, било дато обавештајним и војним органима сарајевских власти, а неколико истражитељима Хашког трибунала. Све изјаве носе архивске ознаке Хашког трибунала пошто су похрањене у његовој бази података. То искључује сваки приговор да су биле сачињене тенденциозно да би се помогло једној, а наштетило другој страни у сукобу. Четврто, изјаве су биле узете на неколико недеља, или највише месеци, после релевантних дешавања, пре него што је наратив о геноциду у Сребреници био званично оформљен, што значи да ни даваоци изјава ни особе које су их саслушавале нису били под притиском да исказе подешавају у складу са накнадно насталим тумачењем догађаја. То је сплет околности којим се у највећем могућем степену јемчи општа поузданост ових саопштења.

Заједнички рефрен изјава преживелих из колоне, датих без икакве принуде органима који су тим лицима били наклоњени, јесте то да је за око недељу дана пробоја колона 28. дивизије претрпела стравичне губитке у људству. У изјавама се детаљно наводе места где су се одвијала борбена дејства између колоне и ВРС; наводе се цифре погинулих које се  у зависности од локалитета крећу од неколико десетина до неколико стотина и више хиљада; помињу се такође и други узроци погибије, као минска поља и самоубиства. Општа слика која се читањем ових изјава стиче је да су легитимни борбени губици 28. дивизије били далеко од статистички занемарљивих; напротив, ради се о огромном броју погинулих који су из званичног наратива и пресуда Хашког трибунала волшебно и скоро у потпуности нестали.

Питање, где се налазе посмртни остаци погинулих у пробоју, формално ни у једном форуму до сада није било постављено па самим тим на то изузетно важно питање нема сувислог одговора. Да ли се они у јулу сваке године сахрањују у Меморијалном центру у  Поточарима, лажно приказивани као жртве стрељања подигнутог на статус геноцида? Та хипотетичка могућност делује посве реално. Није познато да се приликом ексхумација врши икакав покушај да се погинули одвоје од стрељаних. Преглед аутопсијских извештаја открива присуство у масовним гробницама стотина посмртних остатака са обрасцом рањавања од артиљеријских средстава, бласт повреда, гелера и других металних објеката који се не користе за стрељање али су карактеристични за борбена дејства. Међутим, коначно одредиште свих посмртних остатака ексхумираних на подручју Сребренице увек и без изузетка је Меморијални центар у Поточарима, без икаквог упуштања у специфичне околности и начин смрти појединаца.

На темељу свега напред изложеног, стављамо пред стручну и ширу јавност ову изузетно значајну документацију и позивамо је да изведе сопствене закључке.

Доступ изјавама добићете кликом на ову повезницу:

https://drive.google.com/drive/folders/1ss3WKP6XDVrRkyX3sXIZ3p0OQQ4hRQYh

Да би изјаве које се претежно односе на колону и њене губитке биле прегледније, сачинили смо аналитички пресек сваке од тих изјава:

Аналитички сажеци изјава из колоне

Поред изјава које смо ми прибавили претрагом базе података Хашког трибунала, у архивкој грађи Трибунала налази се један интересантан докуменат под називом July ’95 – Srebrenica Witness Statements (под архивском ознаком у бази података Хашког трибунала 00464515):

Srebrenica witness statements July 95

Изјаве из те колекције које се односе на легитимне борбене губитке муслиманских снага из колоне 28. дивизије издвојене су у наставку. Сажетке наведених изјава сачинио је Хашки трибунал:

Изјаве из колекције докумената Srebrenica witness statements July ’95 које се односе на колону

Изјаве где се наводе локалитети борбених дејстава између колоне и снага ВРС истакнуте су у документу који следи:

Борбена дејства дуж путање повлачења колоне

Затим, изјаве где се помиње гранатирање колоне од стране српских снага:

Изјаве где се наводи гранатирање колоне

Изјаве где се потврђује мешовити војно/цивилни карактер колоне, што је чини легитимном метом војних дејстава:

Изјаве где се потврђује мешовити војно-цивилни карактер колоне

Изјаве где се помињу минска поља и губици које је колона претрпела када их је прелазила:

Минска поља и губици од њих

Изјаве где се самоубиства наводе као додатни узрок људских губитака у колони:

Самоубиства као узрок људских губитака у колони

Најзад, процене страних посматрача о обиму људских губитака које је колона претрпела:

Страни посматрачи о губицима колоне

Закључна разматрања

Какви би се сумарни закључци могли извести у односу на укупан број погинулих из колоне 28. дивизије?

Основно питање гласи: како доћи до реалне процене? Како изјаве које су дали учесници у повлачењу из Сребренице до Тузле, тако и цифре и процене страних посматрача морају се третирати врло обазриво. У хаосу критичне недеље, након што су српске снаге заузеле Сребреницу, мало је вероватно да се ико бавио прецизним пребројавањем мртвих. То свакако нису чинили припадници колоне током повлачења, зато што је њихов главни циљ био да се што пре домогну сигурности која их је очекивала на муслиманској територији. Слика коју они пружају свакако да има свој значај за проучавање догађаја везаних за Сребреницу. У односу на укупну количину жртава и узроке њиховог страдања, пред собом имамо важну документацију зато што потиче од очевидаца, али она је импресионистичке више него егзактне природе. Ти искази се претварају у поуздан податак или, боље рећи, веродостојан утисак, тек после пажљивог упоређивања и укрштања. На основу њих, тешко је утврдити тачан укупан број, али се губици који су ту забележени – без претензија на прецизност – могу основано оквалификовати као многобројни.

Слично као процене очевидаца, и процене страних посматрача  морају се третирати врло обазриво. Ту се ради о проценама које су настале не као последица непосредног опсервирања, већ као резултат укрштања података из разних обавештајних и других извора којима су располагали страни фактори. Да би се дошло до веродостојних величина, и стране процене – које нуде посматрачи који су били удаљенији од места догађаја али су зато као извор свакако дисциплинованији и професионалнији од локалних учесника – морају се такође међусобно упоредити и укрстити.

Ипак, уз све те ограде, и процене странаца о губицима колоне крећу се између 1,000 и 3,000. Чак ако бисмо прихватили доњу или неку средњу цифру, то би и даље представљало знатан део не само од укупних људских губитака за које муслиманска страна тврди да је претрпела (око 25 одсто од 8,000) него, што је још битније, то је значајна бројка и у односу на укупну цифру ексхумираних особа коју је до сада било могуће утврдити (око 2,000 или нешто испод тог броја). Чињеница да неексхумираних масовних гробница које су неоспорно везане за погубљења више практично нема, али да још увек има доста необрађених налазишта људских остатака дуж путање повлачења колоне и на тачкама где је, по исказима сведока, било борбених контаката, од великог је значаја. То сугерише да ће, уколико се процес ексхумација буде и надаље одвијао, већина ексхумираних жртава највероватније припадати категорији погинулих у борбеним дејствима, а врло мали или сасвим незнатан додатни број биће из категорије стрељаних.

Укупан број стварно стрељаних заробљеника је посебна тема и предмет посебне обраде. Али ако смо успели да подастремо довољно доказа да је број погинулих, у истом временском периоду и на истом невеликом географском простору где су се одвијала стрељања, био статистички значајан, то нужно има импликације и у односу на могући број стрељаних. Број особа из енклаве које после 11. јула 1995. недостају уоквирен је укупним становништвом енклаве (око 40,000) и регистрованим преживелим особама које су приспеле на територију под контролом супротне стране на подручју Тузле (око 35,500). У разлику између та два броја морају се сместити и стрељана и погинула лица. Већ на први поглед јасно је да наведена математика искључује могућност “8,000 стрељаних мушкараца и дечака”. Ако је вероватни број погинулих у пробоју око 2,000 до 2,500 — на шта подаци које смо изнели упућују — онда стварни број стрељаних не би могао да буде већи од броја који добијамо анализом аутопсијских извештаја, око 1,000 или нешто више.