ДАНИ(Ј)ЕЛ СИМИЋ: ПРЕКРИЖЕНИ КРСТ

То ми је ове 2021. године пало теже, него што прошле нијесмо ни ишли. Не марим за жегу, умор, неправду и ниподаштавање. А не и задржимо се дуго. Само смо у два наврата боравили дуже од 24 часа у Неовисној Републици Хрватској.

Сигурно ћу писати тек касније, као и обично. Могу ја и одмах, али знам да након 24.06. који смо установили као Дан сјећања на систем логора смрти Независне Државе Хрватске Јадовно-Госпић-Паг, претечу Јасеновца, нико сем мрежне стране Јадовно.срб неће помињати до наредне године у ово доба.

Тим више што моја прича почиње 19.06.2021. у раним јутарњим часовима. Тим више што је, као и за портал на којем ово читате, направљена за несрпске паре збуњујућа копија Дана сјећања на Јадовно. Која ће се у режији Пуповчевих Хрба одиграти 24.06.2021.

Ваљда сам мало огуглао на тугу и јад, коју се борим да претворим у рад. Не у бијес и осветност. Мислим тако, док крећем на зборно мјесто. Стално и оправдано ме критикују како касним. Топла је ноћ. Баш. Бацам смеће у отворен контејнер, препадајући мачку која искаче као ошурена.

Није црна, али препаде и она мене.

„ВАЗДУХ ЈЕ БИО ПРЕШЕЋЕРЕН МИРИСОМ ЛИПИНИХ ЦВЈЕТОВА“

Увијек ми у мјесецу липњу, када пролазим покрај припадајућег дрвореда, на памет падне тај мој синестезични стих. Више је за љубавну пјесму, него приповјест о још једном паљењу загробне свијеће за 42.000 људи убијених и несахрањених већ 80 година. Један заједнички крст, поставимо на сваку новопронађену и новопохођену јаму.

Умотано у картон, најлон и љепљиву траку; десето по реду православно знамење лежи везано за кров комбија. Врхом у правцу кретања. Нијесам закаснио. Сједам и напипавам у џепу на бутини пасош и лабораторијску потврду о негативном налазу из носа.

По парковима сједе људи на клупама, јер су се угоститељски објекти затворили и по некороничним стандардима. Четири је ујутру, за „још који секунд па окаснио сам“ времена.

Исти призор, звук и мирис пијаних људи. Исто као и сваки пут, кад идем по поспрдну етикету пребирача костију, из индуковане психозе и Штокхолмског синдрома мог народа.

И та титула је заслужена, као она за кашњење.

ИЗАЋИ ИЗ ИЗАЧИЋА

Више нијесу необичне ни колоне афроазијских младића. Чак ни нама из Српске. Траје њихов поход ка цивилизованим западним демократијама довољно дуго, да се развије навика на такав призор у Бихаћу. До АВНОЈ-административне линије стижемо релативно брзо.

Сад је треба прећи. Што је за УГ Јадовно 1941 увијек тежи посао од доласка до ње. Некада траје и дуже.

На граничном прелазу према Личком Петровом Селу, готово пусто за ово доба године. Ту сам свега неколико пута прешао без дуготрајног чекања. Овај није изнимка, мада се на први поглед није чинило тако.

Полицајци са жуто-плавим крпама на надлактици пуштају нас рутински брзо, али и онај са дезеном кафанског столњака чини исто. Пошто је са документа из њихове полиције видио да идемо организовано и на један дан, не тражи ни налазе лабораторије. Проблем настаје на царини.

На питање: Што то возите горе? У бочном огледалу видим, одговорно лице удружења како подиже поглед ка крову и одговара са осмијехом, весело:

АХ, ПА ТО ЈЕ КРИЖ

У возу на линији Тел Авив – Хаифа, са Јованом Ћулибрком као свједоком, данас владиком славонско-пакрачким, први пут сам чуо Душана Басташића да прича онако као до 1991. године. Као Загрепчанин. Тад сам се ваљао од смијеха, јер он то ради боље од Београдских глумаца, изузимајући Богдана Диклића. Просто не глуми.

И ово јутро ми је смијешно. Тим истим нагласком и лексиком, он објашњава цариници (родно сам осјетљив) да су у питању јаме у које су усташе бацале људе прије осам деценија.

Идемо на Дан сјећања, те су то два комада дрвета која не коштају ни 50 евра, а да их ми носимо да након српског православног обреда постану светиња немјерљиве вриједности. И ту је, наравно, прекид филма.

Душан можда мисли да ће у плаво офарбаној царинској службеници појмови као НДХ, усташе, логор, јаме, криж… изазвати унутрашњу непријатност и убрзати поступак, већ по логици коју доживи Нијемац кад почне прича о Трећем рајху, нацистима, Аушвицу, гасним коморама, кукастом крсту…

Она само на придјев „српска“, а посебно „православна“ и то још „црква“ има сасвим другачији условни рефлекс: Паркирајте ту са стране да ја то погледам…

Начиње како је то за њу роба која се увози у Еуропску унију. Она не зна како смо претходних девет пута то исто пренијели без икакве декларације. Она то не може. Она не зна шта да ради. Заједно са њом долази опет полицијски службеник.

Узима све наше пасоше, сада тражећи и љекарске налазе. Одлази, остављајући нас да чекамо са цариницом, која је у фантазији да је царица. Стигла је тако далеко, да помиње и рад на црно. Ван Европске уније додуше.

У ГНИЈЕЗДУ ВИЛЕ ВЕЛЕБИТА

Чекамо. За то вријеме, из комбија у лимузине су се претоварили гранични полицајци, носећи калашњикове. Што ће рећи да хрватска полиција није по НАТО стандардима.

Са мјеста гдје чекамо, као да су преко Пљешевице кроз шуму пробријали неку врсту меког појаса. Јасна чистина. Као за далековод, али без далековода. То је еколошко је инфраструктурна посљедица најезде барбара са (Блиског) истока. Мудрујемо.

Није пријатно непотребно чекање док се сунце пење, али сви смо љубазни. Са обе стране. Враћени су нам документи. Други пут немојте заборавити рачун. Некако досадно, редудантно чујем цариницу и њен „овај пут“ фразем мастиљарске добричине.

Застајемо у ресторану Вила Велебита, који због њеног власника настањеног међу Хрбима препоручујем као да сам кафански човјек. Мени су се газда и локал баш допали, први пут кад смо ту стали.

А допада се и Трип адвајзору. Опет има гостију, без обзира што је ера корона хистерије. Пишем то због људства, без обзира што је један од многих за које се питам исплати ли им се да их уопште помињем, а камоли хвалим.

Настављамо даље према Госпићу и стижемо до Смиљана, гдје се сусрећемо са Србијанцима. Три црна комбија (аутобус не може да пређе мост до Шаранове јаме који је у реконструкцији) са београдским регистрацијама као да нијесу довољно саблажњив призор. Хрваћанска полиција гледа са чуђењем момка у рајтознама и шајкачи, са све дрвеним крстом у рукама.

Тематски парк Никола Тесла није мјесто гдје су Хрваћани навикли да неко, бар тако очито, показује да је Србин.

Србијанац или Пријечанин, свједно.

СРБВАТИ, ХРБИ И ОСТАЛИ ПРАВОСЛАВЦИ

Хрватијанцима је неприродно да неко јавно, Павелића по страни, исказује припадност српској нацији још од Јосипа Броза.

За пун утисак соцреалистичког СФРЈ-Дизниленда и „нашег“ Николе Тесле, обновљена је православна црква срушена од стране Независне Државе Хрватске. Али у Социјалистичкој Републици Хрватској није било говора да буде живописана или да се у њој скупљају вјерници.

Црква ту треба, да се види контраст Николе као научника, у односу на заосталост клера коју симболизује његов отац. Срби у СР Хрватској, већином су писали латиницом и на гробовима. Чине то и данас.

Неки Рајчевићи су, у Титово вријеме и поред крста умјесто петокраке, већ у сљедећој генерацији себе потписали за вјечност по закону Анте Павелића о забрани ћирлице. Азбукоубиство стане у један кадар.

Црква је ту, јер су бајци о Николи Тесли превише често спомињали да је његов отац био православни свештеник. Православац, што би рекли Хрватијанци. Православац, не Србин.

Данас ће вам неки Бугарин рећи да је Милутин Тесла био припадник његове цркве, а он то зна као архиепископ Хрватске православне цркве, која вуче своје право на постојање из (пазите сад) митрополије у Сремским Карловцима.

Мени, искрено, никако није јасно зашто онда, јер литијских политичких збивања као у Црној Гори очигледно неће бити, Туђманов Недодирљиви Пуповац и екипица љевичара на батерије не иду одлучније у овом правцу? Зашто тако стидљиво и даље, са петокраком умјесто крста?

Гледам то испретурано гробље у Смиљану о којем сам већ писао и које опет нијесу покосиле надлежне службе парка, већ Драган Михајловић, парох госпићко-смиљански. Млади Семберац, наш већ стари друг, којег ме још више и страх хвалити од газде Виле Велебита.

Зашто?

Зато што пишем о ходочашћу које се збило 19.06.2021. године. А на тај дан, и поред благослова патријарха српског Порфирија, он је једини свештеник Српске православне цркве који иде са нама.

ЖИВОПИСАНА РАЗВОДНА КУТИЈА И ПРЕКИДАЧ

Без обзира на то, са поносом гледам наш дрвени иза каменог крста. Поставили смо га без икакве дозволе, а на камену сада тачно и српским писмом пише да је то масовна гробница, а не мјесто гдје туристи могу одморити и појести паштету.

Израдио га је и поклонио покојни вајар Мирко Челић, као један од посљедњих својих радова.

Унутрашњост цркве у Смиљану је нешто највеселије духу, што сам икако видио откад сам почео да походим Јадовно. То је некако уциљаних могућности, потреба и трајности.

Опет јаке симболике и изузетног значаја за Српство у цјелини, све урађено такође без тражења икакве дозволе свјетовних власти Неовисне Републике Хрватске.

Живопис је новокомпонован. Удешен манирски, али занатски вјешто и идеолошки исправно. Милина га је гледати. Живописац на пар мјеста пише И као што другдје пише Н, али и даље га је милина гледати. Нема ничега хрбског у њему.

Ту је Св. Вукашин Клепачки и Јасеновачки. Ту је Фронталова незванична крсна слава, Св. Петар Зимоњић Дабробосански, пострадао на Јадовну.

Ту је лијево од улаза, велика композиција Св. новомученика Јадовинских, који постају све старији и све непознатији. Али ништа мање мучени. Ту су многи српски светитељи и мученици. Ту је, са десне стране од улаза, и композиција „Крштење малога Николе Тесле у Смиљану 1856“.

То је нешто најживље, најпристалије и најсавременије у Српској православној цркви, послије архитектуре Ребровачке цркве у Бањој Луци.

Када сам први пут био у Раваници, питао сам тамошњег свештеника, како не прихватају друге ствари, а у средњовјековном манастиру су уградили ормарић за осигураче и увели сијалице?

Овдје је та дискрапанција тријумфовала у укомпонованом струјном ормарићу и утичници, уз реалистички лик Николе Тесле са најчешће кориштене фотографије у уџбеницима.

РАСКРШТЕНО С КРСТОМ

По изласку са парастоса, дочекала нас је вијест. И није била благовијест. Крст који смо понијели на јаму Бадањ нећемо моћи поставити. Новоизабрани градоначелник Карлобага је рекао да не може. До данас се трудим да му не запамтим име.

Цитиране су неке одредбе које се тичу парка природе и до могућности да полиција интервенише, ако покушамо јаму да обиљежимо еколошки прихватљивим и биоразградивим материјалом као до сада.

Због тога традиционални скуп код Шаранове јаме, испод комунистичког споменика, протиче некако горко и у ишчекивању. Одлучили смо да крст однесемо над јаму.

Тај крст због којег је преко 10.000 Срба ту и побијено. Никада им нико није дошао да их опоје по обреду који су исповједали. Били су „жртве фашистичког терора“ потлачене од „капиталиста и црквених догми“. Неко данас хоће да не буду ни то.

Велико је и шупље то разочарење. Баш је некако са полицијом у Госпићу све било у еволуцији толеранције и атмосфери уважавања. Већ са својих ранијих фотогафија познајем оног што нас снима сваке године камером. У Смиљану сам их питао може ли се, је ли им вруће? Извјестио их да је код нас у Бањој Луци много топлије.

Сад је све назад у атмосфери реалности.

Неко каже да не може да се обиљежи масовна гробница и то је то. Након граха и кобасице у манастиру Медак, гдје смо оставили крст, први пут сам видио хрватске полицајце да се придружују у јелу са нашег казана. Али узалуд.

Све је то сувише реално у осјећају да Хрватска неће бити нормална држава, док мотористи који пролазе кроз њу и носе на антени заставу Велса, кампери са извјешеним жутим крстом Шведске пред шатором, не буду исто тако неузнемиравани као да носе заставу са четири слова С.

Зир, тај камени вис изнад нас, стварно је страшан и диван. Бадањ је јама стварно надвирујуће језива. Ми смо стварно препуштени сами себи.

Нико неће добити никакву новинарску награду, пишући о неправди и сакривању Покоља. Нико неће изградити музеј геноцида над Србима у Загребу, као што су изградили музеј Холокауста.

Дрвени, смеђи крст крај јаме, бар као знак да неко у њу случајно не упадне, еколошки је неприхватљив. У парку природе, који је испресјецан макадамским путевима и пјешачким стазама, одакле се сијече шума и који има ознаке за туристе на сваком кораку.

То су путокази уважавања и будућности Срба у Хрватској. Са Хрбима је можда друга прича, не знам. Али пошто сам Србин, знам којим су ме путем послали.

ПРЕМУЖИЋЕВА СТАЗА

У данашњој Неовисној Републици Хрватској, ктитор осликавања цркве у Смиљану је навео само иницијале. Живописац је изнад улаза, споља, апостоле Петра и Павла потписао грчким писмом, без обзира што су били Јевреји. Из страха да ако виде српску ћирилицу, цркву не оскрнаве. Као да они који знају читати само латиницу виде ту разлику…

У данашњој Неовисној Републици Хрватској, позивајући се на резултате пописа из 2011. када се њих 16.647 изјаснило као Хрвати, али православци, постоји Хрватска православна црква. Само због своје прошлости из Независне Државе Хрватске је, засад, регистрована као НВО. На њеном челу је Бугарин Александар Иванов.

У данашњој Неовисној Републици Хрватској, постоји и НВО Српско народно вијеће, позивајући се ваљда на Милорада Пуповца који је гласао 1991. да Срби не буду конститутиван народ. На грбу им је латиница на првом мјесту, а на челу одјела за културу и потпредсједница је Анета Владимиров. Из села Бесна кобила, Општина Босилеград.

У данашњој Неовисној Републици Хрватској, Анета, Милорад и Борис (Милошевић који прославља Олују) узимају паре из буџета да издају новине. На 3 од 40 страна пишу српским писмом. Заправо на двије и три четвртине. У некаквој „Кроници“, чија боја је очигледно црна. Остатак Новости се печати латиницом, хрватским правописом и новоговором. У име Срба, унапређења услова живота и очувања њихове националне свијести, они издржавају Другосрбијанце, Невладиниће и криптоусташе.

У данашњој Неовисној Републици Хрватској Срби имају латиничне смртовнице, а Милорад, Анета и Борис; дан који је успоставило УГ Јадовно 1941 обиљежавају 24.06.2021. године. Уз три епископа Српске православне цркве, а без нас којима се гади присуство усташког апологете Стипе Месића. Зато уз пратњу свих хрватских медија, који су нас игнорисали свих ових година, осим када су их службе послале пред хапшење Данета Лукајића.

КО СМО ТО МИ И КОМЕ ТРЕБАМО?

Први пут да нам је забрањено обиљежавање мјеста гдје још леже земни остаци људи. Привременим, крхким објектом, тамо гдје није гроб. Тамо гдје су их бациле убице.

Четири дана касније Анета, Милорад и Борис се због тога не буне, нити то захтијевају. Само су преписали наш сценарио од толико дана раније. Као и свих ових година до сада. Али без одласка над јаму Бадањ. То не.

Њихова омиљена књига је Чича Томина колиба. Јер воле све америчко, па макар и књижевност. Пилипенда и Бакоња фра Брне су им превише банални и патетични.

Шешељев бивши радикал Александар Вучић је на линију Карлобаг – Карловац – Вировитица послао Б92 бомбардера, Верана Матића. Који је, додуше, почео своју новинарску каријеру пишући о славним подвизима четничких јединица Момчила Ђујића, али данас је толико распродани Секс и град јујесејдовац на буџету Србије, да је у овој причи о Пепељуги бајку могла погријешити и Грдана Чомић.

Од Кривокапића, не можемо очекивати да пошаље чак ни веселника Дритана Абазовића. Чак ни на 24.06.2021. Без обзира што би дошао на од Хрба Неовисне Државе Хрватске одобрен дан, а пријави се и на прославу дешавања из 1995. године у Книну.

Здравка су наводно видјели да са нахереном круном од Црвене звезде, како јауче из мора под ривом у Сплиту да је вјерни савезник из НАТО и да је ту туристички, јер Срби немају излаз на море.

Ко смо ми, да будемо већи Хрби од Пуповца?

ЈЕДИНО МИ

Једино је, не гадећи се нас Срба из УГ Јадовно 1941, а не страхујући од господара над Хрбима, образ насрпскије државне творевине освјетлала савјетница Маја Радивојац. По командној одговорности ел командантеа Радована Вишковића, а по на наређењу Душка Милуновића, заједно са нама је поставила вијенац у име Републике Српске. Тог 19.06.2021. године.

Кад смо, чувајући тековине операције Коридор 92, прославили Видовдан на 26.06.2021. просто јер је била недеља. Кад параду нијесмо одржали због епидемиолошке ситуације, али јесмо концерт полицијског оркестра и најављујемо низ латиничних СФРЈ-фестивала. Кад Град Бања Лука или Република Српска нијесу послали никога на пројекцију документарног филма о Првој гардијској моторизованој бригади Главног штаба Војске Репубике Српске, могу онда и ја да пишем о Јадовну данас.

Посљедњни дан липња мјесеца двијетисућедвадесетипрве.

Тешко да ће неко данас да ми буде конкуренција у томе. Рачунам ни сутра. Ни прекосутра.

Ми смо ту гдје смо, само јер оно што раде Хрби сматрамо понижењем, преко којег не може прећи било који Србин којем је стало до предака и потомака. До себе као живог бића. До људског достојанства. Који њихове поступке презире и неописиво их се гади.

Није то питање идеологије. То је у случају невладинићко-хрбског сплачинарства, питање непостојања чојства и јунаштва. И ето. Ту сам, негдје, схватио ко смо то ми и коме требамо.

И зашто ћу и догодине отићи на Јадовно.

Извор:
ФРОНТАЛ