Климава европска кућа од карата

Пише: Љубиша Маленица

У тренутној атмосфери подељености, стагнације и кризе говорити о јединству Запада, или пак о Европској унији као вредном политичком одредишту, у најмању руку је илузорно

Крајем априла ове године, француску јавност изненадило је отворено писмо[1] како активних тако и пензионисаних војника и официра француске војске. Међу више од хиљаду потписника дотичног документа налази се и двадесет генерала. Главна и основна порука писма било је упозорење на могућност избијања грађанског рата у Француској с обзиром на све израженије нападе исламиста те дугогодишњу, мултикултурализмом условљену, компромисну политику паришких политичких елита.

Као што се и могло очекивати од махом глобалистичких и љевичарских елита у Француској, позив на промјену државног курса и забринутост за будућност земље и друштва дочекани су на нож критике о издаји два основна принципа односа војника према политичким темама – неутралност и лојалност. Штавише, министарка одбране Француске Флоренс Парли упозорила је да ће сви активни припадници оружаних снага који су потписали отворено писмо бити кажњени због кршења прописа о политичкој неутралности француске војске.

Упркос, релативно гледано, уједињеном политичком притиску од стране Париза, само двије седмице након првог, у јавности се појавило и друго отворено писмо, са истом тематиком и више критички настројено према државној администрацији. Према подацима од уторка, 11. маја 2021. више од 250.000 грађана својим потписом исказало је подршку изнесеним ставовима, док је скоро два милиона особа приступило страници на којој се само писмо налази.[2][3][4]

Проблем радикалног ислама

Марин ле Пен је међу ријетким јавним личностима подржала иступ активног и пензионисаног војног особља.[5] Односи два пола француског политичког живота према реакцији војних лица су потпуно разумљиви с обзиром на њихове идеолошке темеље те супростављеност у погледу идеје шта би Француска требало да буде у будућности. Не треба сметнути с ума да је овај догађај допустио објема странама да се јасно позиционирају пред изборе који ће сљедеће године одлучити новог француског предсједника.

Иако став Ле Пенове не изненађује, сам Макрон је након ескалације исламског насиља у Француској, са посебним нагласком на обезглављење учитеља Самјуела Патија[6] због цртежа Мухамеда, силом прилика био приморан да заузме чвршћи став према исламу и муслиманској заједници, или да бар пружи такав утисак.

Један од потеза који би требало да поврати повјерење грађана јесте и нови закон против, како га је Емануел Маркон назвао, исламског сепаратизма. Овај закон би, у кратким цртама, обухватао мјере против приватних школа које промовишу исламску идеологију, ојачао би забрану полигамије, повећао би финансијску транспарентност муслиманских организација те би од истих захтјевао прихватање француских републиканских вриједности. Истовремено, Макрон је постигао договор са Вјећем муслимана Француске за стварање националног вјећа имама, чиме би се онемогућило дјеловање стотина страних имама који су тренутно активни на тлу Француске.[7]

Све ове мјере изазвале су критику како унутар тако и ван Француске, посебно из држава са муслиманском већином чији представници у Макроновим потезима виде напад на исламске заједнице те национализацију ислама, односно његову субординацију француском националном идентитету. Француски медији, заједно са колегама из свијета, пореде отворена писма, у погледу степена уплитања војних структура у политичку сферу, са побуном француских официра у Алжиру након што је Париз одлучио да се повуче из те сјеверноафричке земље. Иако је дато поређење претјерано, постоји степен оправданости у њему с обзиром на неуобичајеност ситуације те дух хитности којим су текстови испуњени.

Реакција Париза, махом негативна, према покретачима и потписницима писма могла би негативно утицати на популарност тренутног предсједника, посебно у концерту са реакцијом француских власти на протесте Жутих прслука, који још увијек трају,[8] те помало понижавајуће спорење око рибарских права са Великом Британијом. Макрон, од самог почетка јасно дефинисан као кандидат проевропских и проглобалистичких струја, у току свог мандата дјеловао је у складу са идеолошком позадином кругова чији је члан.

Индикативан показатељ стања током предсједничких мандата Франсое Оланда и Емануела Макрона је чињеница да се у петогодишњем периоду (2014-2019) Француска убједљиво пронашла у самом врху европских земаља по броју жртава од терористичких аката.[9] Не треба сметнути с ума да тренутно француско становништво чини и пет милиона муслимана, махом миграната из Сјеверне Африке и Блиског истока, те да је Француска од почетка мигрантске кризе 2015. била једна од земаља које су, сходно идеологији владајуће класе, широм отвориле врата, и то још увијек чине,[10] хиљадама економских миграната из Азије и Африке.

Прећутна борба

Истовремено док се Париз на унутрашњем плану суочава са све подјељенијим друштвом и – ако је судити по дешавањима из претходних година – растућом економском и друштвеном кризом, на спољном плану Француска се налази у прећутној борби са Њемачком[11][12] за водећи положај у оквиру Европске уније након што Ангела Меркел напусти мјесто канцелара и повуче се у пензију.

Иако је однос Париза и Берлина унутар ЕУ махом обиљежен сарадњом, старо ривалство, иако не драматично као у почетку двадесетог вијека, још увијек постоји и огледа се у борби за положај „првог међу једнакима“ Европске уније који са собом носи престиж и стварну способност утицаја на европска дешавања. Чињеница да је Њемачка већ деценијама економски мотор континента, што се негативно одразило на економску и демографску слику Европе, те да је током канцеларског мандата Ангеле Меркел она била виђена као најважнија политичка фигура унутар ЕУ довољно говоре у прилог тврдњи да је Њемачка већ дуже време главни политички фактор Уније. Ово је нешто што би Макрон хтио да промјени.

Сама Њемачка, упркос свом доминантном положају унутар ЕУ, такође се суочава са ситуацијама које могу временом прерасти у кризе. Питање Сјеверног тока 2 представља тренутно тачку супротстављености интереса Њемачке с једне стране, те Сједињених Држава и неколицине европских земаља са друге стране. Упркос притисцима,[13]пријетњом санкцијама[14] и увођењем санкција[15] одређеним њемачким компанијама од стране Вашингтона, Берлин је до сада показао релативно непоколебљиву подршку комплетирању овог пројекта.[16]

Не треба сметнути с ума да је Њемачка највећи европски потрошач руског гаса, те ће у догледном времену задржати дату улогу, посебно ако Сјеверни ток 2 буде пуштен у рад.[17] Њемачкој индустрији је овај приступачни – по цјени – и географски гледано релативно блиски енергент од великог значаја за потребе даљег раста и развоја. Упркос отпору овом пројекту од стране источноевропских земаља, са посебним нагласком на Пољску те администрацију у Кијеву, Њемачка је за потребе очувања сопствене индустријске базе спремна да жртвује геополитичке интересе својих партнера са истока континента.[18]

Инсистирање Сједињених Држава на „сигурном и диверзификованом енергетском систему“ на европском континенту заправо подразумјева замјену јефтиног и приступачног руског гаса увозом америчког течног гаса који је далеко скупљи те подразумјева развој посебних постројења, односно терминала, за преузимање.[19] Вашингтон од Берлина, када се ствари сведу на основне поставке, захтјева дјеловање у складу са идеологијом а не интересима, што по свему судећи Берлин није заинтересован да учини.

Завршетак Сјевернот тока 2 би истовремено показао већи степен њемачке суверености у односу на Вашингтон, но такав развој ситуације би истовремено означио умањење геополитичког значаја Сједињених Држава и источних, махом русофобних, чланица Европске уније. У случају Америке, опадање утицаја, у зависности од приоритета администрације у Вашингтону, вјероватно не би било значајнијег степена, но способност Кијева и Варшаве да путем контроле транспортних рута гаса утичу на односе Руске Федерације и Брисела била би значајно нарушена.

Немачка политичка криза

Истовремено, могућа политичка криза назире се у одласку Ангеле Меркел са чела Њемачке, а самим тиме и са чела Европске уније. Наиме, 26. септембра 2021. године Њемци ће бирати новог канцелара но за сада се не назире кандидат нити партија која би самостално могла да управља из Берлина. Хришћанско-демократска унија (CDU) имала је значајних проблема како по питању одабира нових кандидата за сљедећег лидера странке и канцелара, тако и по питању скандала у којем је кључну улогу играо један од парламенатараца из ове партије.[20]

Почетком марта, Хришћанско-демократска унија је у савезним државама Баден-Виртембергу и Рајни-Палатинату остварила најлошије изборне резултате од завршетка Другог свијетског рата. Ангрет Крамп-Каренбауер, први избор Ангеле Меркел, након лоших резултата партије морала се повући те ју је на челу странке замјенио Армин Лашет за кога се сматра да ће бити сљедећи њемачки канцелар. Иако препознат као способан од стране већине колега, Лашет такође слови као особа без визије и неко ко је заинтересован, превасходно, за очување статуса кво који је поставила сама Меркелова.[21]

Иако Хришћанско-демократска унија, заједно са својом сестринском партијом, Хришћанско-социјалистичком унијом из Баварске (CSU), остаје најснажнија странка у Њемачкој, опадање чланства и губитак повјерења у оквиру њемачког друштва је очигледно.[22] С друге стране, партије попут Зелених и Алтернативе за Њемачку добијају на популарности, с посебним нагласком на Зелене у којима многи политички коментатори и аналитичари виде сљедећу водећу странку у Њемачкој. За разлику од претходних деценија, вођство Зелених консолидовало је како саму партију тако и савезе са бројним другим актерима на њемачкој политичкој сцени, изузев Алтернативе за Њемачку са којом се сарадња категорички одбија.

Слично као и љевичари из Сједињених Држава, њемачки Зелени[23] се залажу за очување животне средине и борбу против наводног глобалног отопљавања. Против су коришћења нуклеарне енергије у свим њеним облицима те подржавају прелазак на обновљиве, природне изворе енергије, упркос критици таквих политика. За разлику од тренутних власти у Берлину, које јесу заинтересоване за неки облик сарадање са Москвом и Пекингом, Зелени оштро осуђују Сјеверни ток 2 те су за далеко оштрије потезе према објема великим источним силама. На унутрашњем плану, ова партија подржава проимиграциону политику те даље европске интеграције истовремено истичући своју посвећеност борби против ксенофобије и антимигрантског расположења, те је од стране саме Алтернативе препозната као главни противник с обзиром на дијаметралну супротност ставова по скоро свим важнијим питањима.[24]

Иако према тренутним статистикама Зелени уживају подршку 20 одсто испитаника, у случају и да након избора постану најснажнија партија Њемачке, неће имати већину у парламенту, нити ће сами моћи да створе владу, што неминовно води ка неопходности стварања шире коалиције. Као што је већ истакнуто, сарадња Зелених са другим њемачким политичким странкама је умногоме побољшана у односу на раније периоде постојања ове партије но стварање коалиције ће изискивати компромисе по више питања, од којих се аутору као најупечатљивија намећу она везана за сферу енергетике и миграциону политику.

Упркос својим промигрантским и антируским ставовима, Зелени ће за потребе функционалне власти морати да пронађу компромисно рјешење са Хришћанско-демократском унијом и њеном сестринском партијом с обзиром да се коалиција ове три партије чини најизгледнијим исходом избора.[25] Одбијање, од стране Зелених, изласка у сусрет по питању строже мигрантске политике и сарадње са Русијом могли би да коштају како Зелене тако и тренутно водеће њемачке партије, те би могло довести до даљег раста Алтернативе за Њемачку која тренутно ужива 10 одсто подршке. Поред тога што би Алтернатива, која је као коалициони партнер непожељна већини осталих странака, ојачала инсистирањем на политикама које су и довеле до њеног настанка, непостизање компромиса довело би и до настанка политичке кризе те могуће својеврсне блокаде административног система.

Непоуздани партнери

Као што се може уочити, најутицајнију државу Европске уније очекује, у најмању руку, неизвјестан период и могућа политичка нестабилност. Ситуација унутар саме ЕУ додатно усложњава ситуацију с обзиром да се степен тензија између различитих политичких интереса и актера одржава и изнова појављује са сваком новом кризом. Потези технократа из Брисела одају утисак бирократије суочене са превише бројним и узајамно супростављеним захтјевима мањих и већих центара моћи који самим својим постојањем онемогућавају фокусирано дјеловање Уније, те се чак активно супротстављају иницијативама бриселске администрације. Овакво дјеловање је сасвим разумљиво унутар супранационалне структуре која је превише дубоко зашла у питања од националног значаја те се све више води идеологијом која је страна значајном дјелу становништва на континенту. Проблем лежи у самом Бриселу, а не земљама чланицама.

Неспоразуми и сукоби на унутрашњем плану чине да у међународној сфери ЕУ изгледа као неозбиљан политички актер и непоуздан партнер. Два најбоља нова примјера ове неозбиљности су односи између Европске уније и Русије са једне стране, те односи ЕУ и Кине у оквиру споразума о међусобној економској сарадњи који је договаран чак седам година. Када се у периоду од протекле двије деценије посматрају односи Москве и Европске уније можемо истаћи да је једна од кључних карактеристика ове интеракције, из више разлога, била изузетно висока стопа стрпљивости и суздржаности руских великодостојника и државних структура током дијалога са колегама из Брисела те појединачним европским престоницама.

Упркос сада већ добро познатом говору Владимира Путина из Минхена 2007. године, Брисел је одлучио да се према Москви односи као што је Запад навикао до тог трена, махом лицемјерно. Први пад у дипломатским односима Русије и Европске уније десио се почетком украјинске кризе 2014. након што је одлучено да су санкције прави начин за кажњавање Руске Федерације. По свему судећи, односи су додатно срозани отвореним уплитањем европских дипломата и званичника како у покушај обојене револуције у Белорусији, тако и у протесте за ослобађање Наваљног у самој Русији.

Сукоб између двије стране није развој новијег датума већ процес који траје још од тренутка распада СССР-а и униполарног момента Сједињених Држава и њихових европских савезника. Москва је у више наврата раније јасно ставила до знања да проширење НАТО савеза сматра једним од кључних ризика сопственој безбедности. Временом је и проширење Европске уније постало својеврсни проблем Русији због специфичног идеолошког темеља, либерално-глобалистичког, на којем почива читав дотични пројекат. Ширење утицаја Европске уније на земље у непосредној близини Русије, као што су Украјина и Грузија, те централноазијске земље, Москва тумачи кроз оптику националне безбедности, односно субверзивног дјеловања Брисела како би иста била поткопана кроз ограничавање и елиминисање руских интереса и утицаја у овим регионима.[26]

Дипломатска мисија високог представника ЕУ за спољне послове Жозефа Борела у Москви је завршила карактерисањем Уније као „непоузданог партнера“[27][28] од стране руског министра Сергеја Лаврова те избацивањем тројице европских дипломата[29] из Русије због њиховог учествовања у протестима поводом притварања Алексеја Наваљног. Недуго послије овог догађаја, који је значајан број европских медија окарактерисао као понижење Европске уније, Лавров је, приликом заједничке конференције за новинаре са кинеским колегом Вангом Јием, истакао да „не постоје односи са Европском унијом као организацијом. Читава инфраструктура ових односа је уништена једностраним одлукама Брисела“.[30] Дипломатско заоштравање се наставило даљим избацивањем дипломатског особља, како од стране Европске уније тако и од стране Русије.[31][32] Тренутна кулминација дипломатског сукоба је проглашавање Сједињених Држава и Чешке „непријатељским земљама“[33] од стране Москве.

Истовремено, политичку кризу прати и слабљење економских односа, упркос перспективним приликама за сарадњу.[34] Економски показатељи из претходне деценије указују на стагнацију и опадање[35] сарадње између Руске Федерације и ЕУ са једне, те пораст привредне интеракције између Русије и Кине с друге стране.[36] Са више од 100 милијарди долара трговинског промета, Кина заузима положај примарног економског партнера Руске Федерације, када су у питању националне државе. Европска унија, тек као јединствен блок, преузима дотичну позицију од Кине, но чак и тада економски промет је нешто виши од 200 милијарди долара, односно за 50 одсто виши у односу на економску сарадњу Моксве и Пекинга.

Аутори нацрта извјештаја Комитета за спољне послове Европског парламента[37] поводом односа са Русијом се према Москви, ако је судити према коришћеном језику и укупном утиску документа, односе као отворено непријатељској земљи при чему њихови „приједлози конструктивног“ понашања далеко више сличе економско-психолошким методама ратовања неголи дипломатским потезима којима би се подстакла сарадња и компромис.

Односи саме Кине са Европском унијом су у посљедњих неколико мјесеци такође били обиљежени затегнутошћу, са посебним нагласком на компликације по питању Свеобухватног договора о инвестицијама између ова два политичка актера. Наиме, договор о инвестицијама између Пекинга и Брисела, колоквијално познат као трговински споразум, производ је седам година рада дипломатског особља и привредних субјеката са обје стране. Постизање самог споразума је крајем прошле године пропраћено као значајно постигнуће од којег ће обје стране имати користи.[38]

Само три мјесеца касније, читав договор је паузиран и доведен у питање[39] након што је Европска унија оптужила Пекинг за спровођење геноцида над Ујгурима, муслиманском мањином у Кини, те увела санкције неколицини кинеских званичника.[40] С обзиром да проблематику Ујгура Кина види као питање националне, односно унутрашње безбедности, опаске и потези Брисела су  од стране кинеских званичника дефинисани као мјешање у суверена овлашћења Пекинга те се одмах приступило увођењу реципрочних мјера које су биле окарактерисане својом опсежнијом природом.[41]

Након замрзавања Свеобухватног споразума о инвестицијама и даљег погоршања односа између Москве и Пекинга с једне стране, те Европске уније и Сједињених Држава са друге, не изненађује све опсежнија сарадња између Руске Федерације и Кине у растућем броју области. У области економије ова сарадња се огледа не само у повећаном обиму трговине већ и у заједничким настојањима да се смањи употреба долара као посредничке валуте, што је значајним дјелом и постигнуто,[42][43] те да се изграде домаће алтернативе америчком систему SWIFT како би се национални монетарни системи осигурали од могућег напада.[44]

Значајан број међународних аналитичара, посматрајући области у којима Москва и Пекинг сарађују, а које укључују економију и индустрију, војну технологију и борбену готовост, питања политичко-идеолошког уређења, међународне односе те развој алтернативних супранационалних организација и пројеката, истичу да се већ назиру обриси евентуалног званичног савезништва између Русије и Кине.[45] Упркос чињеници да сама замисао руско-кинеског савеза са собом доноси проблеме и препреке чији извор је у стварности односа између ове двије силе, те њиховог односа са другим политичким актерима на међународној сцени, стални притисак у геополитичком, економском и идеолошком смислу несумњиво утиче на зближавање Москве и Пекинга[46] и временом би заиста могао довести до настанка званичног блока антагонистички настројеног према колективном Западу.

Европи, наводно жељној суверенитета и самосталног дјеловања на глобалној сцени, више би одговарало да се покуша конструктивно интегрисати у руско-кинеске односе, тако поставши један од полова могућег евроазијског триполарног партнерства. Временом, простор би се могао створити и за Индију као четвртог великог члана чиме би се, у суштини, заокружило геополитичко стабилизовање читавог евроазијског суперконтинента. Тренутна путања Брисела, од далеко веће користи Вашингтону неголи Европљанима, временом може само узроковати даљу штету нацијама Европе.

Извлачење поука

Унутар саме Европе, Пољска и Мађарска настављају да воде своју суверенистичку политику окарактерисану заступањем традиционалних вриједности, хришћанства као темеља европске културе те одбацивањем хомосексуализма, мултикултурализма, глобализма и промигрантске политике. У својим сукобима са Бриселом Варшава и Будимпешта нису усамљене, те се у првом реду могу ослонити на остале државе Вишеградске четворке, но и друге земље које се супротстављају напорима изградње једне европске супер државе и растакању европских нација унутар ње.

С друге стране Атлантика већ неко вријеме се може уочити тињајући сукоб између двије идеолошке конструкције чије је пресликавање на друштво и политичку сцену довело до подјеле обје сфере на глобалисте и суверенисте. Иако се чинило да је доласком Џозефа Бајдена на власт глобалистичка струја и коначно превагнула, дешавања у првих неколико мјесеци његова мандата одају степен слабости како самог Бајдена, чије ментално здравље је упитно а самим тиме и способност вођења државе, тако и администрације коју он предводи. У прилог тези да се ова подјела шири кроз све структуре америчке државе говори недавно писмо више од 120 пензионисаних генерала и адмирала војске Сједињених Држава који су отворено довели у питање исправност избора којима је Бајден изабран те његову способност да разумно води земљу.[47][48]

Садржаја замало идентичног отвореном писму француских генерала, ово обраћање пензионисаних америчких војних лица добија на додатној тежини када се прихвати да је њихов иступ заснован на забринутости о нестанку суштинског идеолошког темеља саме Америке, а самим тиме и структуре која држи читаву земљу на окупу. Без заједничких идеја и вриједности пуки политички систем неће моћи очувати јединство нити Француске нити Сједињених Држава.

У тренутној атмосфери подјељености, стагнације и кризе говорити о јединству Запада, или пак о Европској унији као вриједном политичком одредишту, у најмању руку је илузорно. У тренутним проблемима колективни Запад се налази првенствено захваљујући сопственој арогантности те догматској посвећености сопствених елита глобалистичким идеолошким ставовима.

Закон о дискриминацији те истополним заједницама, који се гурају у српски легислативни оквир, заједно са многим другим девијантностима, на Западу су и довели до друштвених подјела које временом постају само дубље и очитије. Без обзира о чему говорили, питању Космета или пак наше демографије, српске власти би требало да из искуства западних земаља извуку лекције које су јасне, очигледне, и које у већини случајева не савјетују имитирање страних „вриједности“ дотичних држава.

Упутнице:

[1] https://www.danas.rs/bbc-news-serbian/francuska-vojnici-i-penzionisani-generali-upozoravaju-na-krvavi-gradjanski-rat-politicka-vlast-ih-osudjuje/

[2] https://www.valeursactuelles.com/societe/exclusif-signez-la-nouvelle-tribune-des-militaires/

[3] https://www.slobodnaevropa.org/a/francuska-makron-upozorenja-vojske/31249753.html

[4] https://www.bbc.com/news/world-europe-57055154

[5] https://sputniknews.com/europe/202105101082844362-french-military-claims-a-civil-war-is-brewing-in-france/

[6] https://sputniknews.com/europe/202010161080793437-french-police-shoot-attacker-who-killed-man-in-paris-suburb-by-stabbing-him-in-throat-reports-say/

[7] https://www.bbc.com/news/world-europe-55253832

[8] https://www.reuters.com/world/europe/protesters-march-paris-other-french-cities-may-day-2021-05-01/

[9] https://www.visionofhumanity.org/wp-content/uploads/2020/11/GTI-2020-web-1.pdf

[10] https://www.euractiv.com/section/justice-home-affairs/news/france-commits-to-welcoming-more-refugees-despite-reception-crisis/

[11] https://www.dw.com/en/do-angela-merkel-and-emmanuel-macron-share-the-same-vision/a-44147606

[12] https://www.france24.com/en/20190528-eu-elections-leader-parliament-commission-macron-merkel-juncker-succession

[13] https://www.spglobal.com/platts/en/market-insights/latest-news/natural-gas/032421-calls-build-to-accelerate-us-sanctions-pressure-against-nord-stream-2

[14] https://www.cleanenergywire.org/factsheets/gas-pipeline-nord-stream-2-links-germany-russia-splits-europe

[15] https://www.euractiv.com/section/global-europe/news/us-pressure-drives-18-european-companies-away-from-nord-stream-2/

[16] https://www.marketplace.org/2021/04/19/germany-under-u-s-pressure-over-russian-pipeline/

[17]http://www.gazpromexport.ru/en/statistics/#:~:text=The%20largest%20importers%20are%20Germany,Austria%2C%20Turkey%2C%20and%20France.&text=The%20Eastern%20and%20Central%20European,its%20geographical%20proximity%20to%20Russia

[18] https://www.intellinews.com/fpri-bmb-ukraine-germany-remains-conflicted-over-nord-stream-2-206431/

[19] https://www.bloombergquint.com/business/europe-drops-another-project-to-buy-u-s-lng-in-green-push

[20] https://time.com/5947714/angela-merkel-leaves-germany/

[21] https://www.wsj.com/articles/angela-merkels-second-successor-11611079700

[22] https://www.dw.com/en/germanys-cdu-csu-and-spd-lose-thousands-of-members/a-47689077

[23] https://www.dw.com/en/what-do-the-german-greens-want-if-they-gain-power/a-57248907

[24] https://www.youtube.com/watch?v=GesUu-8jwAA

[25] https://jonworth.eu/coalition-options-for-germany-after-the-2021-bundestag-election/

[26] https://www.orfonline.org/research/russia-eu-relations-the-end-of-a-strategic-partnership/#_edn3

[27] https://www.ceps.eu/its-time-to-rethink-the-eus-russia-strategy/

[28] https://www.politico.eu/article/bested-by-sergey-lavrov-josep-borrell-faces-fury-in-brussels-russia/

[29] https://www.bbc.com/news/world-europe-55954162

[30] https://www.themoscowtimes.com/2021/03/23/russian-foreign-minister-says-eu-destroyed-relations-with-moscow-a73331

[31] https://www.dw.com/en/russia-imposes-entry-ban-on-8-eu-officials/a-57392964

[32] https://www.rferl.org/a/russia-expels-seven-european-diplomats-in-continuing-standoff/31227206.html

[33] https://www.themoscowtimes.com/2021/05/14/russia-lists-us-czech-republic-as-unfriendly-states-a73908

[34] https://www.ispionline.it/en/publication/russia-vs-eu-between-political-tensions-and-economic-opportunities-30047

[35] https://ec.europa.eu/eurostat/statistics-explained/index.php?title=Russia-EU_%E2%80%93_international_trade_in_goods_statistics

[36] https://www.statista.com/statistics/1100708/russia-leading-foreign-trade-partners-by-volume/

[37] https://www.europarl.europa.eu/doceo/document/AFET-PR-692665_EN.pdf

[38] https://trade.ec.europa.eu/doclib/press/index.cfm?id=2115

[39] https://www.reuters.com/article/us-eu-china-trade-idUSKBN2BF276

[40] https://www.china-briefing.com/news/the-eu-suspends-ratification-of-cai-investment-agreement-with-china-business-and-trade-implications/

[41] https://www.politico.eu/article/china-throws-eu-trade-deal-to-the-wolf-warriors-sanctions-investment-pact/

[42] https://www.scmp.com/news/china/diplomacy/article/3126466/russia-china-can-reduce-sanctions-risks-moving-away-us-dollars

[43] https://asia.nikkei.com/Politics/International-relations/China-and-Russia-ditch-dollar-in-move-toward-financial-alliance

[44] https://tass.com/economy/1286091

[45] https://www.lowyinstitute.org/the-interpreter/russia-china-unholy-alliance

[46] https://www.globaltimes.cn/page/202103/1219115.shtml

[47] https://www.businessinsider.com/former-generals-admirals-letter-question-election-biden-health-2021-5

[48] https://img1.wsimg.com/blobby/go/fb7c7bd8-097d-4e2f-8f12-3442d151b57d/downloads/2021%20Open%20Letter%20from%20Retired%20Generals%20and%20Adm.pdf?ver=1620643005025

Извор:
СТАНДАРД