Шта је и зашто Стефановић потписао с британцима?

категорија Мишљења / дана 28/06/2021 у 18:59 часова /

stefanovic_i_volas

Пише: Драган Милашиновић

У тренутку док настаје овај текст српски министар одбране Небојша Стефановић борави у Москви, где ће у оквиру згуснутих тродневних активности везаних за обележавање 80. годишњице напада нацистичке Немачке на СССР и учешће на Московској конференцији о међународној безбедности, имати и непријатну дужност да свом руском колеги Сергеју Шојгуу објасни шта је и зашто потписао са британским министром одбране Беном Воласом, будући да је овај лондонском Телеграфу изјавио како је током његовог боравка у Србији потписан „значајни споразум“ који ће Србији омогућути да се ослободи руских „злоћудних активности и утицаја“.(1) Јер, немушто саопштење Стефановићег кабинета како се у потписаном „Аранжману нигде не помиње Руска Федерација“(2) сигурно неће бити довољно.

Наравно да се не помиње! Али, не морате, као Стефановић, бити геније који је докторирао а да није студирао, како бисте разумели да то што се Русија у документу не помиње, не значи да се документ на њу и не односи. Сам догађај добија на тежини после најновије британске војне провокације против Русије у близини Севастопоља, па заслужује да га озбиљније размотримо.

Дакле, британски министар одбране Бен Волас допутовао је у Србију 16.јуна и састао се са највишим државним званичницима, рачунајући и председника Александра Вучића, да би сутрадан био почасни гост у Дану високих званица на мултинационалној војној вежби „Платинасти вук 21“, која се одвијала на југу Србије и где је британски контингент чинило 69 војника. Бен Волас је, иначе, први британски министар одбране који је посетио Србију, а круна посете је свакако потписивање неке врсте споразума о сарадњи који има донекле необичан назив: „Аранжман о унапређењу сарадње у области одбране између Републике Србије и Уједињеног Краљевства Велике Британије и Северне Ирске“(3)

Шта је необично? Пре свега термин „аранжман“ који обично подразумева неку конкретну активност у одређеном временском трајању. Будући да садржај потписаног документа није објављен, нити ће то бити, можемо бирати да ли ћемо веровати министру Воласу који каже:   „У нашем је интересу да помогнемо државама као Србији да пруже отпор малигним активностима и утицајима… Не играмо игру Русије која узима земље здраво за готово и тера их да бирају. Не држимо евангелистичке проповеди Србији шта треба да ради. Желимо максималну сигурност за народ Србије, али морамо да делимо терет и неки партнери ће бити мање традиционални него што мислите, укључујући и Србију“(4), или тумачењу српске стране која тврди: „Предмет Аранжмана је развој билатералне сарадње у области мултинационалних операција, војне обуке и образовања, одржавање билатералних вежби, разматрање унапређења сарадње у копненом и ваздухопловном домену и сајбер одбрани“…) итд.

Но, коме год желели да верујемо сигурно је да нам термин „малигни руски утицај“ који су лансирале специјалне британске службе за пропагандни рат како би жигосале легитимне геополитичке интересе које Русија као велика сила има на Балкану и свуда у свету довољно говори о томе да је „обуздавање Русије“ била једна од тема разговора Валаса и Стефановића, јер се Британија већ пар година оубиљно бави тим питањем на свим нивоима, па и војном. И склон сам да верујем да без те димензије није могло бити никаквог „аранжмана“ са Британијом. А ево и зашто!

РУСОФОБИЈА КАО ДИМЕНЗИЈА БРИТАНСКЕ ГЕОПОЛИТИКЕ

Иако су дипломатски односи Британије и Русије успостављени још 1553. године и имали су својих успона и падова, па и поклапања интереса у одређеним историјским периодима (рецимо, у ратовима против Наполеона, или Хитерове Немачке), феномен британске русофобије који прераста у мржњу према свему што је руско, не само да оптерећује односе две земље већ је постао архетип британске геополитике чије последице осећа читав европски континент.

У издању Енциклопедије Британике из 1782. године Русија је описана као “велико и моћно европско краљевство, насељено бруталним, злобним и пијаним дивљацима, и са деспотском владом”(5), а од тридесетих година 19. века русофобија поприма облике које има и данас, континуирано представљајући Русију као заосталу, ауторитарну, варварску и милитаристичку државу и нацију. Овакав однос додатно је добио на интензитету почетком 20. века, када је владање Британијом преузела немачка династија Сакс-Кобург и Гота, данас позната као Виндзор. Све гадости које, у британској продукцији, данас читате о Путину већ су давно написане о Петру Великом и другим руским владарима, наравно са геополитичким циљевима неутрализације руског утицаја на земље бившег Османског царства и спречавање изласка Русије на топла мора и Азију.

Али, постоји још један разлог евидентне британске русофобије. И данас у музеју лондонског Тауера стоји цитат Петра Великог који каже да Русија треба да осваја Запад, што је условило да она буде третирана као геополитички антипод Британији, односно као земља која може угрозити само њено постојање, иако Русија никада није давала стварног повода за тако нешто. Феномен британске русофобије детаљно је истраживао енглески историчар, професор, Џон Глисон, који у књизи „Генеза русофобије у британској политици“ објављеној далеке 1950. године (6), износи тезу да се ради о својеврсном парадаксу у историји Велике Британије, будући да је једна антипатија политичких елита прерасла и постала најизраженији и стални елемент британске стварности. Значајну улогу у том процесу он даје британским медијима који су континуирано објављивали прилоге пуне стереотипа о Русији и руском народу.

Британска политика је имала негативан однос према Русији чак и у Јељциново време, када Русија као сила практично није ни постојала, а од доласка Путина и свеколиког препорода Русије Британија је убедљиво најгласнији противник руске политике. Премијерка Тереза Меј оформила је 2017. тзв. Министарство за за борбу против субверзивене делатности, познато и као „анти-руско министарство“, чији је први министар био Бен Гамер, због наводног страха да

„руски хакерски напади, лажне вести и новац могу дестабилизовати демократију у земљи“.(7) Руски „малигни утицај“ окривљен је чак и за захтеве за референдумом о независности Шкотске 2014. (што је иначе вековна шкотска тежња) , па чак и за резултате Брегзита 2016., што би се могло назвати својеврсном политичком шизофренијом.

На самиту ЕУ у новембру 2017. госпођа Меј најавила је планове да Русију одреди за „непријатељску“ државу и обавезала се да ће у наредних пет година Британија потрошити више од 100 милиона фунти на сузбијање наводних претњи из Кремља које је назвала  „дезинформацијама на међународном нивоу“.(8)

Исту анти-руску политику, уз још јачу реторику, наставила је влада Бориса Џонсона, чији ји министар одбране, господин Бен Волас био недавни српски гост. Шта мислите, да ли било какав потписани „Аранжман“ са тим господином може избећи одређену анти-руску димензију. И да ли се његова порука „ неки партнери ће бити мање традиционални него што мислите, укључујући и Србију“ односи на дугу традицију српско-руског пријатељства, на коју је српски народ тако поносан, а која тако смета нашој новопеченој прозападној политичкој елити, која  се гости на Сорошевим или УСАИД казанима.

САДАШЊЕ АНТИ-РУСКЕ АКТИВНОСТИ БРИТАНИЈЕ

Процес који је започела Тереза Меј формирањем „анти-руског“ министарства, наставила је влада Бориса Џонсона под окриљем полутајног одељења британског МИП-а чији назив гласи: Развој медија и супротстављање дезинформацијама (Counter Disinformation & Media Development, CDMD), а чије је вођство поверено обавештајном оперативцу МИ-6 Ендију Прајсу.

Током састанка уприличеног у Лондону 26. јуна 2018. Прајс је изложио нови програм енглеског МИП-а „за слабљење утицаја руске државе у блиском окружењу, заложивши се за стварање својеврсног Конзорцијума фирми и организација које би помагале британској држави при успостављању нових и наизглед независних медија ради супротстављања руским државним медијима у непосредној сфери утицаја Москве, као и на појачавању порука влада у служби НАТО-а“.(9)

Овај агресивни приступ, који предвиђа чак и отворено директно деловање на територији Русије, заснован је на претпостављеној могућности да Русија  може „сејати раздор и подривати демократске процесе“ у Британији и осталим западним земљама и на разним оптужбама без имало доказа, попут оних о неуспелим тровањима кусих и репатих, најотровнијим отровом на свету, Новичоком.

Пошто је програм прихваћен приступило се формирању Конзорцијума. Иако о саставу овог тела нема целовитих информација познато је да су у његов састав ушли како представници званичних обавештајних структура, рачунајући и војне, тако и најквалитетније полу-обавештајне организације које Лондон годинама користи у операцијама информационог ратовања широм света попут Белингкета (Bellingcat), Албани комјуникејшенса (Albany Communications), и Цинк нетворка (Zinc Network), који је раније деловао под називом Брејктру (Breakthrough). Ове полујавне, формално приватне, агенције имају безбедносно проверено особље, односно појединце који су раније службовали на највишим нивоима политичких, војних и безбедносних власти, уз изузетно јаке информационе и обавештајне везе на постсовјетском простору, будући да се њихово континуирано антируско деловање одвија на простору прибалтичких република, Сирије, Балкана и другим местима где Русија покушава да оствари своје легитимне стратешке интересе. (Рецимо, Цинк нетворк је као носилац посла са британским МИП-ом ангажовао Белингкет као оперативну групу која је низом манипулација и дезинформација обезбедила победу НАТО кандидата на изборима за парламент Северне Македоније 2019., што је трасирало пут ове земље ка НАТО, без обзира на вољу већине грађана Македоније). (10)

Но, посебно је занимљиво да су у рад Конзорцијума укључене и државне медијске агенције Ројтерс и Би-Би-Си. Недавно објављени документи ова два медијска гиганта, хаковани од стране антиглобалистичког покрета Анонимус и прослеђени јавности, недвосмислено показују да су Фондација Томсон Ројтерс (Thomson Reuters Foundation)и Медијска акција Би-Би-Си-ја (BBC Media Action) укључене у тајни медијски рат против Русије, као чланице Конзорцијума, где делују руку под руку са државним обавештајним агенцијама, и специјализованим приватним агенцијама за информативни и хибридни рат.

Добијајући вишемилионске суме Би-Би-Си и Ројтерс су се обавезали да успоставе мреже утицаја у Русији и око Русије, и рекламирају натовску причу у областима у којима се говори руски језик. У неколико предлога поднетих британском МСП-у, Ројтерс се хвалио мрежом утицаја широм света састављеном од 15.000 новинара и чланова особља, од којих 400 у Русији.(11) Током 2019. године, усред афере Скрипаљ, у директној организацији британске амбасаде у Москви, преко 80 руских новинара посетило је Русију и прошло предвиђени програм обуке. Спроведеним програмима обуке под директним надзором Ројтерса, британски МИП настојао је да произведе „промену става учесника“, подстичући „позитиван утицај“ на њихово „поимање Уједињеног Краљевства“. Јасно је, о чему се ради.

У рад Конзорцијума као важне испоставе на терену укључене су и медијска електонска платформа Медуза (Meduza), која на руском језику делује из Риге (Летонија), а коју финансира Цинк нетворк, као и МедијаЗона (MediaZona), наводна платформа за истраживачко новинарство усредсређена на руски правосудни, полицијски и репресивни систем, коју су основала два члана панк бенда Пуси рајот (Pussy riot), поознати као отворени промотери западних интереса на постсовјетском простору.  Један од оснивача МедијаЗоне, Нађа Толоконикова, била је за говорницом с бившим америчким председником Билом Клинтоном током конференције Клинтонове задужбине 2015. године, да би следеће године дрско оптужила затвореног Ђулијана Асанжа са сарадњу са руским властима. Ту је и белоруска телевизија Белсат, са седиштем у Пољској, директно умешана у покушај збацивања Лукашенка током маја 2020. године.

Наравно, Би-Би-Си и Ројтерс се и даље, без имало срама, представљају као независни медији који промовишу вредности „слободног новинарства“ у савременом свету, док руске информативне агенције оптужују за „малигни утицај“.

ДЕЛОВАЊЕ КОНЗОРЦИЈУМА

Дакле, поменути тајанствени Конзорцијум који попут октопода са безброј кракова напада на Русију из свих могућих праваца деловања, већ пар година троши милионе фунти британских пореских обвезника на борбу против „малигног руског утицаја“ који је имагинарни плод русофобије британске политичке елите, а британска влада је званично одбила захтев за слободним приступом информацијама о његовом деловању, позивајући се на разлоге националне безбедности. Поред напред наведених активности, овде ћемо из широког антируског спектра деловања Конзорцијума навести још неке које прате линију овог текста.

Годину дана након оснивања, средином 2019. одељење британског МИП-а у оквиру кога Конзорцијум формално делује (Развој медија и супротстављањедезинформацијама – Counter Disinformation & Media Development, CDMD) изложило је програм деловања до 2022. године који би био финансиран са 8,3 милиона долара новца британских пореских обвезника, с циљем успостављања нових информативних медија и подршке постојећим медијским операцијама „ради супротстављања рускимпокушајима сејања раздора“ и „јачања отпора непријатељској руској пропаганди убалтичким државама“(12). Британска влада је програм подржала и ставила му на располагање низ обавештајних агенција ради организовања премоћи натовске пропаганде у медијима на Балтику.

Такође, Конзорцијум је организовао своје мреже у свим пољима сукоба у Украјини, Молдавији и Грузији, помагао њихово распламсавање и користио их у антируској пропаганди.

У самој Русији Конзорцијум је радио на стварању мреже прозапдних јутјубера, док је преко Цинк нетворка „пружао подршку учесницима на слању и примању новца и из других земаља тако да се притом не морају регистровати као да се финансирају из иностранства“(13), чиме је директно деловао на заобилажењу руских прописа којима се захтева регистрација свих организација финансираних из иностранства.

Током 2018. године руске службе откриле су тајну мрежу утицаја енглеског МИП-а под називом Иницијатива за интегритет (Integrity Initiative). Вођена од стране групе официра војне безбедносне службе, тајна пропагандна група деловала је преко гроздова медијског и политичког утицаја на распиривању варница између Запада и Русије. Војни директори Иницијативе за интегритет недвосмислено су зацртали свој план, а циљ им је био коришћење медија (јавних личности, научника итд) и њихове мреже утицаја ради подстицања највеће могуће хистерије о наводном „злоћудном руском утицају“. Након разоткривања Иницијативе, већи део њихових кадрова и активности прикључен је Конзорцијуму.

Дакле, британско министарство одбране итекако се бави „малигним руским утицајем“ на оперативним нивоима, те је немогуће поверовати да се Стефановић и Волас нису озбиљно дотакли те теме. А шта је тачно потписано ми не можемо знати док не видимо сам документ („Аранжман о унапређењу сарадње у области одбране између Републике Србије и Уједињеног Краљевства Велике Британије и Северне Ирске“), који видети га нећемо, но будите сигурни да је Шојгу знао шта у њему пише још пре него је Стефановић слетео у Москву.

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА ИЛИ МЕСЕЦИ РАСПЛЕТА

Све оне, заборавне, који се питају шта је Вучићу уопште требало да ишта потписује са Британцима (Стефановић је, наравно, само перо), с обзиром да ови уопште и не крију отворено антисрпско и антисловенско деловање, а посебно да се на било који начин увлачи у антируску хистерију коју Британци шире Европом, морао бих да подсетим да никако не сметну с ума да је британска служба МИ6 итекако учествовала у формирању СНС-а, и материјално и логистички и кадровски (шта мислите како се Зорана Михајловић из Динкићевог обрела у Вучићевом табору?), те да је Вучићев концепт ауторитарне владавине умногоме формиран уз помоћ агенције злочинца Тонија Блера кога је лично ангажовао као свог саветника и наводног едукатора српске владе пуне две године. Бесплатно, наравно. А ту је и Алистер Кембел, сива еминенција тихог британског присуства. Специјалне односе Вучића са Станком Суботићем и Бебом Поповићем, јаким британским играчима у региону да и не помињем.

И будите сигурни да су срамне српске санкције Белорусији, која Србији донира војну помоћ и Лукашенку, једином политичару који је имао храбрости да током НАТО бомбардовања дође у Београд и пружи подршку српском народу, уступак Британцима. Не Европи, БРИТАНЦИМА! И последица су баш ове Воласове посете.

И, британска су иницијатива, баш као и Резолуција о Сребреници црногорског парламента. Тек да се зна, да знамо!

Хоћу да кажем, никада не смемо сметнути с ума да је Вучић дужник Британцима. То што је истовремено дужник и Кинезима, и Русима, и Немцима, може функционисати само до тренутка док сви не почну да притискају истовремено. А почели су, чини ми се…

Ено, Јеремић већ обилази Вучића у Председништву. И, ако је судити по медијима,  чини се да је пун баш енглеских манира… Биће бурно наредних месеци!!

Извор:
СРПСКИ СТАВ