Марино Зурл, заборављени хуманиста који је коријенима враћао малишане логораше

Марино Зурл је проналазио бивше логораше из усташких логора у Старој Градишци, Јасеновцу или Јабланцу, а који су живјели под другим именима и враћао им идентитет

У животу увијек постоје тихи хероји. Учине голему ствар из убјеђења и доброте, не тражећи ништа заузврат. Херој наше приче је новинар Марино Зурл, који је животни позив претворио у своје животно дјело.

Период од 1960. године па све до осамдесетих година прошлога вијека својим грандиозним дјелом обиљежио је овај хрватски новинар и књижевник. Далматинац, који је своје најбоље стваралачке године посветио спашавању српске дјеце од асимилације, која их је задесила након избављења из усташких логора у Старој Градишци, Јасеновцу или Јабланцу.

Загребачка „Арена“, некада најпопуларнији недјељник у бившој Југославији, покренула је велику акцију „Арена тражи ваше најмилије“, коју је на срећу повјерила управо Зурлу.

Човјек од којег се имало шта научити

Почетком осамдесетих Милан Пилиповић, тада млади новинар, имао је среће да се окуша и пече занат и у „Арени“.

Марина је познавао лично и он му је био идол међу старијим колегама. Фасцинирале су га Маринова темељитост, непосредност, упорност и човјекољубље. Од Марина се имало шта и научити.

„Марино Зурл је проналазио бивше логораше под другим именима и враћао им идентитет. Те његове приче су биле тако читке и узбудљиве, са емотивним набојем, једва се чекао понедјељак и нови број „Арене“. Свака прича била је својеврсни процес, и Марино их је вјешто и темељно низао. У једном броју би написао причу о особи која тражи своју породицу. Тад се није радила ДНК анализа, Марино је потом телефоном разговарао са неколико стотина људи, те разговоре је снимао и анализирао. Био је готово непогрешив“, каже Пилиповић.

Марино Зурл је, присјећа се Пилиповић, пратио особе о којима је писао и након репортаже. Пратио је реакцију породице, којој је особа враћена. Информације су се сакупљале брзо и на неуобичајене начине, телефонским разговорима, сусретима уживо, од посредника.

„Причао ми је Зурл да су најчешће за идентификацију били пресудни недостаци на тијелу или обиљежја попут младежа. Родитељи или родбина су дјецу препознавали рецимо по кривом прсту, младежу негдје на тијелу, уху, по очима, а постојао је и својеврсни флуид, као дух који се осјећао између сродника. Ти сусрети су били дирљиви, често су се окупљали људи из неколико села. О томе се причало мјесецима и годинама“, присјећа се Милан Пилиповић.

По Мариновим причама снимани и филмови

Зурлове приче неријетко су биле одличан сценарио за документарне и игране филмове, репортаже и топле приче.

„Веома је занимљив филм ‘Стотину педесет осма’, филм о Бригити Фистрић, дјевојчици са Козаре, коју су удомили Фистрићи у Загребу. Након развода брачног пара Фистрић, Бригита је отишла у дом, тамо се школовала. Пут ју је навео у Београд, гдје се удала и презиме Фистрић замијенила презименом Кнежевић. Остала је жива захваљујући хероини Диани Будисављевић, која ју је избавила из логора, а Зурл јој је вратио идентитет. Испоставило се да је Бригита заправо Мика Бундало из Кнешпоља код Козарске Дубице“, говори Пилиповић. Још увијек се памти и филм ‘Три јаблана’, који је по мотивима Зурлове приче сниман дијелом и на Козари и у поткозарском селу Јазовац.

У бројним исповијестима приликом боравка на Козари, у Мариновом говору се осјетило да је увелико преживљавао судбину и идентификованих особа, али и њихових најближих.

„Прво дијете које сам вратио кући, у загрљај родитељима била је Милена Обрадовић, поријеклом из села Прусци код Босанског Новог. Њу су након двадесет година могли да загрле мајка Смиља, браћа Милан и Војо… Она ме надахнула за сценариј монодраме ‘Јока, кћи козарачка’, по њој сам ово брдо назвао Јокиним. Мислио сам да ћу након тога и репортаже ‘И Милена има рођендан’, објављене 13. септембра 1963. године завршити свој излет на Козару. Али, једна судбина вукла је другу, мјесец за мјесецем, број за бројем „Арене“ и тако неколико деценија. Све чешће сам долазио овдје (Јокино брдо), а онда и остао. Тако је настао и филм ‘Три јаблана’, књига ‘Иза зида’, документарац ‘Стотину педесет и осма’, много записа, репортажа, на примјер о сестрама које су пола вијека живјеле у Загребу, истом кварту и истој згради, а нису се познавале, о Мики Бундало, Београђанки која је у Грбавцима код Градишке пронашла своје, о дјетету из логора с именом Наход, зато што је нађен и презименом Градишић јер је био у логору Стара Градишка“, говорио је Марино Зурл посебно поносан на споменик испред своје куће на Јокином брду, гдје је годинама био његов нови завичај.

Јокино брдо са Рањеном птицом

Тадашње општинске власти су Зурлу у знак захвалности додијелиле брдо, које су назвале Јокино брдо, зато што је Марино написао књигу „Јока, кћи козарачка”, а његова супруга Миња Николић је у Хрватском народном казалишту играла истоимену монодраму. Играла ју је и по поткозарским школама и мјесним домовима културе. Марино је на Јокином брду направио кућу и она је била стјециште умјетника, глумаца, сликара, музичара. Зурл је иницирао изградњу споменика „Рањена птица” којег је 1983. године од оружја, граната и гелера пронађених на Козари урадио словеначки скулптор Тоне Светина.

„Јокино брдо је све до рата деведесетих било мјесто окупљања најбољих пјесника, сликара, музичара из читаве тадашње Југославије. Дјеца су ту, испод споменика, сваке недјеље у 11 часова држала стражу и читала пјесме. У Зурловој кући су се окупљали умјетници, понекад је у њој био јачи састав него рецимо у баштама ХНК или Народног позоришта у Бањој Луци“, присјећа се Пилиповић.

Рат поново оставља посљедице

„Дошле су ратне деведесете и Марино Зурл је постао једнако одбачен и несхваћен и овдје и у Загребу. Данас у Зурловој кући живи избјегличка породица из Кулен Вакуфа. Они су уједно и чувари те куће, они подобро схватају које био Марино Зурл”, наглашава Пилиповић, откривајући потом и судбину Јокиног брда и споменика „Рањена птица”.

На крају разговора о новинару великану Пилиповић се присјетио и Зурловог пријатељства с Милом Струнићем, високим општинским функционером. Миле му је и јавио да је Зурл умро. Био је 21. јануар 2006. године, загребачка зима у јеку. Отишли су заједно на Јокино брдо гдје је Пилиповић Милу фотографисао на стражи испод „Рањене птице”. Ту су одали почаст Марину Зурлу и дјеци Козаре, након чега је Пилиповић експресно објавио репортажу о Мариновим великим дјелима, чиме се одужио великом пријатељу и човјеку. Миле је педесет примјерака новина сутрадан однио у Загреб, стигао је на Зурлову сахрану и подијелио новине.

Познаваоци дјела Марина Зурла, не мире се са чињеницом да се по њему не зове ни једна улица, установа, манифестација или награда ни на Козари ни у Поткозарју, али ни у Загребу, граду у коме је овај врсни књижевник написао 12 великих дјела, која су превођена на француски, енглески, талијански и мађарски језик. Изгледа да је најмање схваћен тамо гдје је стварао велика дјела. Ипак, у Поткозарју вјерују да ће и Марино Зурл добити своје обиљежје, попут спомен-чесме која је прошле године у градишком парку „Слобода”, подигнута у част хероине Диане Будисављевић.

Извор:
П ПОРТАЛ