Клечка јама код Огулина – стратиште жртава усташког злочина геноцида

Над Клечку јаму тешко је и доћи, а још теже говорити и писати о свирепом озакоњеном масовном злочину кога починише над невиним људима звијери у људској сподоби у вријеме безумља постојања сателитске Хитлерове творевине, НДХ Анте Павелића, 1941 – 1945.

Ми живући не смијемо никад заборавити пакао оваквог масовног уморства невиних који мученички издахнуше у најгрознијим мукама било у својим кућама, стајама, сјеницама, на њивама, у кршћанским светињама црквама, школама, у шумама, на масовним стратиштима у безданим јамама, као што је и ова овдје под Клеком – Клечка јама гдје су усташе у времену од маја до краја аугуста 1941. године, углавном хладним оруђем усмртиле 452 човјека, само зато што су били друге вјере и националности, а од припадника исте биолошке врсте.

Обавеза је свих нас живућих да о жртвама кажемо истину, без обзира на било коју њихову припадност, то је наша обавеза за генерације које долазе, да извуку поуке и не дозволе никоме и више никада да шири мржњу међу народима и ствара зла људском роду.

К том једином исправном циљу треба ићи истином и само истином, о злим временима из времена 20. вијека, како оним из 1914 – 1918, 1941 – 1945, и оном 1991 – 1995. године.

О злочину

Из Ријеке у Огулин стигао је 13. априла 1941. године Анте Павелић са својом пратњом усташких емиграната. Пратила их је група талијанских окупаторских фашистичких официра и у аутомобилу је крај њега сједио талијански генерал.

У Огулину су усташе предвођене жупником  Иваном Миканом и адвокатом Ловром Сушићем припремили „поглавнику“ свечани дочек. Жупник је одржао и поздравни говор, а пјевачки збор отпјевао и двије – три пјесме, те је ријеч пред великим скупом народа, гдје је било и Срба – узео и сам „поглавник“. То је био његов први наступ у Хрватској у улози шефа усташког покрета.

Окупљени народ је радознало очекивао што ће им рећи поглавар нове власти. Није их Анте Павелић оставио у недоумици. Он је сасвим јасно и отворено најавио терор и покоље становништва, слуганску покорност фашистичким окупаторима.

Павелић је већ тог дана изрекао кољачку паролу: „Бјежте псине преко Дрине“, коју је само мјесец дана касније „доглавник“ Миле Будак у свом говору у Карловцу претворио у још крволочнији поклич „Србе на врбе“.

Прва хапшења Срба отпочела су већ сутрадан након проглашења НДХ: 11. априла 1941. године, прије него је поглавник те квислиншке творевине НДХ стигао у Загреб. Није се дуго чекало: У Огулину и околним српским насељима: Отоку, Јосипдолу, Плашком, Љубошини, Витуњу, Јасенку, Гомирју, Дрежници, Српским Моравицама, Доњим и Горњим Дубравама, Пониквама, Попову Селу, Гојаку, хапшења, мучења и свирепа уморства Срба почела су већ крајем априла и почетком маја 1941.г. Истовремено на Кордуну, Банији, Лици, Славонији, Далмацији, Босни, на цијелој територији новостворене НДХ.

Дакле, непуна три мјесеца прије било каквог отпора новој усташкој власти, прије подизња устанка у Хрватској против окупатора и квислиншке творевине НДХ, 27. јула 1941. године.

Прва хапшења Срба у Огулину и његовој околини забиљежио је „Хрватски народ“ од 8. маја 1941. године, гласило хрватског усташког покрета, у чланку „“Ред и рад у Огулину“. У њему пише:“Огулин се још увијек чисти од разних типова“:

Ово усташко гласило већ 1. маја доноси објављене расне законе с Павелићевим потписом.  До средине маја 1941. године усташе су у Огулину похватале према именичном попису 112 Срба, мушкараца од 14. до дубоких година старости. Поред ових усташе су доводиле на десетине Срба из наведених српских насеља, а посебан „лов“ на Србе у самом Огулину био је на сајмени дан сриједом. Сачекивале би их усташе на улазу у сајам или на прилазима Огулину и одводиле их у смрт. Стоку и новац би им одузимали. Због свега, овај сајмени дан из тога времена је познат под именом „Крвава сриједа“.

У највећем броју затварали су их у затвор Окружног суда који се налазио у средњевјековној Франкопанској кули. Ту су преживљавали у несносним хигијенским условима, вређани, мучени на разне начине, понижавани. Тјерали су их да чисте огулинске цесте и на леђима и прсима носе траке с великим словом „Ч“, што би значило да су они „четници“. Неки појединци, нељуди су по њима пљували и тукли разним предметима.

Тукле су усташе заточене Србе како су кога и било чиме дохватиле. Посебно су се иживљавали мучећи српске православне свештенике. Њих су присиљавали да износе кибле из соба у које су заточеници вршили нужду, те им наређивали да их проспу – полију по ходнику, да скину своје мантије и бришу изметом упрљани под.

Највећи број заточених из Франкопанске куле вођени су повезани жицом на жељезничку станицу и под батинама убацивани у сточне жељезничке вагоне, тзв. „Г“ кола на којима су биле наљепнице с називом „покварено воће“ и одвожени у усташке логоре смрти „Даница“ код Копривнице, те комлекс логора Јадовно на Велебиту, отоку Пагу, Јасеновац и друге.

Србе су мучиле и убијале усташе ватреним или хладним оруђем: ножем, камом, чекићем, маљем, жељезничким шипкама како у самом Огулину, тако и у његовој ближој и даљој околини. Живе су или полуживе бацале у Ђулин понор, мучиле их и масакрирале у подруму трговца Владе Боснића. Далеко већи број Срба усташе су на најстравичнији начин усмртиле на масовном стратишту Галгама, овдје гдје смо се данас окупили, под Клеком у Клечкој јами, у Тртору више Огулина у Јами, на праговима кућа, на њивама, црквама и разним другим мјестима.

Клечка бездана јама ће се вјечно памтити по невино и на најокрутнији начин усмрћених наших предака, по злочиначкој НДХ, 1941. – 1945., по њеним озакоњеним злочинима, најтежим злочинима на свијету.

Специјални аташе Адолфа Хитлера за Балкан др. Херман Нојбахер 1943. је у својим мемоарима записао: “Покољ Срба од стране усташа спада у најсвирепије акције масовног убиства цијеле свјетске хисторије“…  Српски народ у НДХ је претворен у дивље животиње за слободан лов. Хрватска је земља најужаснијег масовног клања у хисторији свијета“…

Према изворним документима, свједочанствима преживјеле родбине, те побјеглих од Клечке јаме и из ње, знамо именом и презименом за 153 жртве које су уморене и бачене у њене дубине, и то: с подручја Плашког: 50, Опћине Примишља: 43, Опћине Дрежница: 35 и Опћине Горње Дубраве: 25.  Поред ових именично евидентираних у неким документима се спомиње бројком још 300 жртава, наводно бачених у ову исту јаму. Како видимо немамо именичног пописа за подручје Љубоштине, Витуња, Огулина, Јасенка, Гомирја и Српских Моравица, а у овој јами су и једним дијелом жртве и с тог подручја што нам указује да је у истој већи број жртава него ли их имамо именично пописаних.

Ово стратиште усташе су допуњавале неколико пута невиним људима, мушкарцима у прва три мјесеца постојања НДХ  и то: Први похватани Срби уморени и бачени у ову јаму били су 6. маја на Крсну славу, Ђурђев дан, те 15. и 28. маја; 30. јуна; 8., 17., 28/29. и 30. јула; и 7. аугуста 1941. године. Усташе су ухапсиле 29. јуна и убиле већ сутра дан 70-годишњег Хрвата Матију Сушња, гостионичара и трговца, који је јавно говорио усташама:“Што то радите невиним људима и добацивао им „пазите да се и вама неби то догодило“… „ово нећете радити докле мислите“… Мучили су га у Франкопанској кули, те измрцвареног одвеле у болницу и бацили га кроз прозор другог спрата.

Свједочанства

О данима ужаса, злочину геноцида над Србима већ од првих дана успоставе НДХ и проласка Анте Павелића кроз Огулин 13. априла 1941. године сазнајемо из више сачуваних изворних докумената, свједочанстава преживјелих и самих извршилаца злочина. О злочинима на подручју Огулина и његове околине сазнајемо више тек средином аугуста 1941. из сачуваног записника са саслушања ухваћеног од стране партизана, злочинца Антона Тонића Потиска, те свједочења избјеглих смрти. Из исповијести саслушаног Потиска сазнало се о низу детаља, како хватању и одвођењу људи било из села, било са сајменог дана сриједом, о затварању и мучењу заточених у Франкопанској кули, о убиствима на Галгама и бацању Срба у ову Клечку јаму. Сазнаје се да су хапшења вршили 180 усташа уз помоћ домобрана и оружника уз присуство већег броја стожерника и таборника, чија имена Антон Потисак неколико њих наводи.

Клипа Перо у опширном свједочанству поред осталог прича:“ Похватали су нас усташе код кућа, 28. маја 1941. године и камионима одвезли у Огулин те заточили у Франкопанску кулу, гдје је већ било више људи, међу њима и 20 из самог Огулина, од којих сам препознао неколико жељезничара. По зидовима просторије на другом спрату крваве мрље. Ускоро се отварају врата, улази неколико усташа с батинама и ножевима. Људске ријечи су преслабе да опишу наше муке. Гажени смо и парани ножевима. Од вриска и јецања ништа се друго није чуло. У првом налету остао сам поштеђен. Али за кратко. Приближио ми се један усташа, ухватио ме за косу те два пута снажно ударио главу о зид. Онесвијестио сам се. Када сам се освјестио, усташа више није било. Соба је личила на бојиште. Гледам своје познанике и рођаке, а не вјерујем да су то они. Потпуно су изнакажени. Илија Јоветић лежи. Крвава пјена прекрила му лице. Нитко није остао поштеђен. Такве усташке оргије понављале су се више пута“. ..

Раде Пешут свједочи: „Мучиле су нас усташе, нама неки познати у камиону возећи нас из Плашког путем Огулина до јаме на Крпељу 7/8 маја 1941. У камиону нас је било 30 Срба из Плашког и околине, међу којима ја, мој отац Никола и брат Мане. Крволочно су нас ударали кундацима пушака гдје год би стигли. Ја сам највише удараца добио у главу и горњи дио тијела, јер сам сједио склупчен у углу камиона. Почела ми је излазити крв из уста. Избацивао сам је заједно са зубима које су ми поломили …. Док су нас довезли онако крваве, повезане, измучене рекоше да сиђемо из камиона и сједнемо на земљу. Нису дуго чекали. Иван Матијашић који је предводио ове злочинце, нареди мом оцу: “Устани Никола!“, скинули су му ланце с руку и свукли му одјећу до гола. Тројица усташа га доведоше до јаме. Матијашић репетира пушку и опали два метка у мога оца. Пао је на сам руб јаме. Не знам је ли истог момента издахнуо, али сам добро видио како су га угурали у јаму.

Матијашић нареди.“Раде устани се сад ти“! Замолио сам га да поштеди живот бар једном од нас тројице. И ако нам познат, одговорио је бијесно: “Ј…. вам српску мајку, што да вас штедим. Скинули су ми жицу и одјећу осим каратких гаћица и повели ка јами. Тргнуо сам се са свом снагом и попут уплашене звјери, скочим у неки џбун, те у неки густиш. Пуцали са за мном. Спасила ме ноћ и шума“…..

„Крваве сриједе“, 30. јуна 1941. године у камиону у којем су усташе из Огулина возиле похватане Србе под Клек, нашао се и двадесетогодишњи младић Милован Милан Вукелић (Јаготић). Он је вјешто искористио тренутну несмотреност злочинаца и без обзира на њихове плотуне успио побјећи с овог мјеста геноцида. Када је стигао у Дрежницу и мало се прибрао, своју невољу је испричао људима у пилани, што је видио и доживио: “Над Клечком јамом једног по једног ударале су усташе „мацолом“ у потиљак главе и обарали у провалију … Гурнут сам неударен у јаму, али сам се суздржао на некој бочној стијени и тако, ето остао жив. Најтеже ми је било слушати самртничке јауке испод себе и псовке изнад себе …. Притајио сам се на оној избочини и остао непомичан цијелу ноћ. Ујутро кад се свануло, осјетио сам тишину, па сам се тешком муком извукао из јаме и скамењен од страха ево некако дошао жив. Не знам ни сам како?“…..

Ово стравично мјесто обишла је средином септембра 1941. године Драгиња Метикош, учитељица из Витуња.  У опширном запису, поред низа детаља пише: “Отишла сам видјети јаму у Клечким драгама гдје су Срби убијани и бацани у њу. Сва трава око ње била је изгорјела од креча. Видјела сам посушену крв, чуперке косе, одбијене вилице, комаде одијела, једну капу, која је висјела на гранчици у самој јами. Дрвеће и лишће над јамом било је прорешетано мецима“….

Они о којима овдје говорим, нису међу живима. Али ће увијек међу живима остати њихова беспримјерна патња у дубини ове јаме.

Вјечна слава овим овдје и свим другим невино усмрћеним жртвама!

Попис жртава

Око 40 усташа предвођених Јосипом Томљеновићем „Брацом“ дошли су из Огулина око 22 сата 29. јула 1941. године у српска насеља у Опћини Примишље.  Изненадили су људе те су похватали њих укупно 43 мушкараца у старости од 14 година надаље, све их повезали, утоварили у камион и уз батињање и псовке одвезли их у Огулин те под Клек  поклали и бацили у Клечку јаму.

Опћина Примишље:

Из Доњег Примишља:

1. Аџибаба Раде Петар, 20
2. Кукић Милана Душан, 18
3. Кукић Раде Никола, 45
4. Пјевац Николе Симо, 33
5. Смољановић Игњатије Игњатија, 26
6. Смољановић Раде Никола, 43
7. Улемек Јосифа Миладин, 40
8. Новаковић Милије Илија, 25
9. Жижа Јована Миле, 49   На сајму ухватили и њима придружили:
10. Бјелопетровић Милића Раде, 20
11. Кукић Ђуре Милош, 20

Из Горњег Примишља:

1. Чубра Боже Сретен, 28
2. Чокеша Аврама Петар, 54 и син
3. Чокеша Петра Милош, 22
4. Егић Миле Душан, 44
5. Кунић Илије Игњатија, 42
6. Кунић Рафајла Никола, 38
7. Кунић Илије Раде, 60
8. Судар Николе Никола 53 На сајму:
9. Чубра Радована Стеван, 76
10. Ћурувија Миле Ђуро, 40
11. Глумац Миле Илија, 28

Из Тоболића:

1. Катић Павла Раде, 20
2. Кресојевић Стеве Никола, 26
3. Милошевић Марка Никола, 30
4. Миљковић Петра Игњатија, 31
5. Миљковић Миле Илија, 55
6. Петић Милована Игњатија, 42
7. Петић Раде, 49
8. Секулић Симе Милић, 25
9. Секулић Миле Раде, 29

Из Тржића:

1. Цимеша Јована Душан, 36
2. Цимеша Раде Јован, 25
3. Цимеша Стевана Милош, 29
4. Ћуић Милића Дане, 42
5. Ћуић Милована Милош, 22
6. Јагодић Јована Никола, 73
7. Јагодић Милована Вучен, 66
8. Јузбашић Павла Јован, 42
9. Симић Рафајла Милован, 69
10. Тарабић Павла Мишо На сајму:
11. Јагодић Вучена Мишо, 36
12. Тарабић Миле Рафајло, 43

Опћина Горње Дубраве:

1. Јаковић Раде Душан, 30
2. Јаковић Лазе Миле, 34
3. Јурјевић Саве Петар, 20
4. Кушић Ваје Милан, 19
5. Кушић Јеврема Раде, 50
6. Протић Петра Душан, 29
7. Затезало Петра Никола, 34
8. Јурјевић Симе Раде, 45
9. Павловић Стојана Душан, 28
10. Вишњић Радована Никола, 39
11. Вишњић Саве Никола 37
12. Вишњић Марте Ђуро, 37
13. Бусић Светозара Никола, 28
14. Бусић Миле Раде, 21
15. Муњас Николе Раде, 51
16. Вишњић Ђоке Паво, 33
17. Вишњић Миле Симо, 35
18. Микашиновић Миле Илија, 68
19. Шепељ Миланка Никола, 60
20. Кушић Николе Миле, 38
21. Кушић Симе Вајо, 15
22. Мирић Михајла Никола, 53
23. Вишњић Раде Миле, 25
24. Вишњић Миладина Ђоко, 41
25.  Вишњић Јосифа Лазо, 61

Опћина Дрежница:

1. ТаталовићСиме Божо, 49
2. Радуловић Илије Тодор, 46
3. Вукелић Филипа Марија, 36
4. Вукелић Раде Никола, 27
5. Таталовић Михајла Душан, 42
6. Таталовић Милана Филип, 31
7. Таталовић Филипа Милан, 54
8. Таталовић Милана Никола, 28
9. Косановић Петра Милан, 59
10. Таталовић Миће Гњатија, 34
11. Трбовић Мане Илија, 27
12. Трбовић Дмитра Перо, 33
13. Маравић Јована Јово, 60
14. Косановић Миланка Стојан, 18
15. Косановић Мане Живко, 18
16. Трбовић Дмитра Петар, 30
17. Маравић Лазе Ђурађ, 34
18. Радуловић Симе Филип, 45
19. Радуловић Николе Марко, 48
20. Таталовић Раде Душан, 33
21. Маравић Саве Милан, 20
22. Томић Николе Божо, 30
23. Таталовић Марка Душан, 18
24. Томић Саве Милан, 38
25. Таталовић Мане Милош, 33
26. Таталовић Милана Никола, 29
27. Таталовић Михајла Вајо, 49
28. Томић Боже Никола, 37
29. Радуловић Тодора Тошкан, 46
30. Таталовић Боже Душан, 51
31. Радуловић Јосифа Дмитар, 50
32. Радуловић Филипа Пиља, 51
33. Радуловић Николе Марко, 42
34. Томић Милош, 35
35. Таталовић Симе Предраг, 28

Плашчанска Долина

1. Јоветић Милован, 49
2. Шолаја Марко, 47
3. Опсеница Милош, 23
4. Пешут Никола, 56 и син
5. Пешут Мане, 35
6. Продановић Раде, 33
7. Продановић Мићо, 30
8. Клипа Ђуро (Ђуђа), 43
9. Клипа Јован, 34
10. Кнежевић Милан, 32
11. Мишчевић Михајло, 35
12. Поповић Марко, 29
13. Јанчић Раде, 68
14. Јанчић Миле, 67
15. Косановић Миле, 23,
16. Косановић Мићо, 19
17. Косановић Ђуро, 26
18. Косановић Марко, 47
19. Латас Ђурађ, 59
20. Везмар Душан, 38
21. Везнар Душан, 38
22. Косановић Милош, 23
23. Летица Душан, 31
24. Шумоња Раде, 45
25. Шумоња Игњатије, 51
26. Косановић Милан, 50
27. Вукас Петар, 46
28. Скорупан Милан, 32
29. Шушњар Милан, 50
30. Грковић Милета, 61
31. Грковић Ђурађ, 40
32. Граховац Илија, 55
33. Косановић Мане, 33,
34. Ђукић Петар, 31
35. Буњевац Ђуро, 56
36. Грба Милан, 51
37. Клипа Мане, 66
38. Трбојевић Илија, 41
39. Докмановић Мане, 51
40. Живановић Бранко, 35
41. Буњевац Стефан, 44
42. Буњевац Драган, 25
43. Буњевац Милан, 32
44. Кукић Симо, 26
45.  Воркапић Миле, 53
46. Воркапић Петар, 43
47. Докмановић Илија, 45
48. Микулица Дане, 26 и брат
49. Микулица Душан, 23
50. Шупица Никола, 27

Злочин након злочина

Спомен плоча у Клечкој драги – Клечка јама срушена је 1991. године, па су жртве и по други пут убијене након 50 година од почињеног геноцида.

Усташе су масакрирале и бациле у исту 153 Србина по имену и презимену и 300 чија имена нису пописана, укупно 453 жртве злочина – геноцида с подручја Огулина, Дрежнице, Плашког, Слуња, Дубрава, Јасенка, Гомирја, Српских Моравица и других српских насеља у околици Огулина.

Свијет још увијек није упознат мученичком смрћу хиљада невиних људских бића, Срба, Јевреја, мушкараца, жена и дјеце који су доживјели стравичан крај и смрт у НДХ од 1941. – 1945.

Ни послије 70 година није признат геноцид над православним Србима у усташкој квислиншкој НДХ. Усташки министар полиције др. Андрија Артуковић, заповједник логора Јасеновац Динко Шакић на загребачким судским процесима (1986. и 1999.) нису осуђени за геноцид, већ за обична убиства. Истина и одговорност за геноцид 1941. – 1945. није утврђена, а ни многи кривци нису оптужени нити осуђени.

Аугуст 2012.г.                                                    Др. сц. Ђуро Затезало (1931 – 2017.)

Извори и литература:              

Хрватски државни архив Загреб: Земаљска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, Грађа окружних, котарских и опћинских комисија

1. Др. Виктор Новак: Магнум кримен; Пола вијека клерикализма у Хрватској, Загреб 1948.
2. Др. Богдан Кризман: Павелићев долазак у Загреб 1941. Зборник Хисторијског института Славоније, бр.1, 1963.г.
3. Бекић Милан, Бутковић Иво, Голдстеин Славко: Округ Карловац 1941, Загреб1965.
4. Др. Михаел Соболевски – Славко Маглић: Огулин у радничком покрету и НОБ-у, Хисторијски архив Карловац, 1971.
5. Др. Ђуро Затезало: Народна власт на Кордуну, Банији и Лици 1941 -1945, Хисторијски архив у Карловцу, 1978.
6. Партизанска Дрежница: Хисторијски архив Карловац, Зборник XИИ, Карловац 1982.
7. Плашћанска долина и околица у НОБ-у, ХАК Карловац
8. Опћина Горње Дубраве: Радови из даље прошлости и НОБ-а, Хисторијски архив Карловац, Зборник XВИ, 1987.
9. Котар Слуњ и котар Вељун у НОР-у: Хисторијски архив Карловац, Књига 1 и 2, Карловац 1988.
10.  Др. Ђуро Затезало: „Радио сам свој ковачки и сељачки посао“ – Свједочанства геноцида, СКД Просвјета, 2005.

Извор:
ЈАДОВНО